У оквиру програма Са културом код куће, предавање Огњена Карановића на тему: „Никола I Петровић Његош – српски краљ Црне Горе“ (23.03.2020. ) може се погледати на званичном Јутјуб каналу Културног центра Новог Сада.
Све до данас, лик и дело Николе Петровића остају занимљиви по начину владања, политичкој филозофији, успонима и падовима, родбинским везама са европским дворовима, великим војним победама, избеглиштву после болног пада Ловћена… Краљ Никола био је седми и, испоставило се, последњи владар Црне Горе из династије Петровић чији преци су, добро је знано, из Босне дошли под планину Његош између Никшића и Билеће, по којој су свом презимену додали наставак, а касније се населили између Цетиња и Котора у месту које се данас назива Његуши. Као књаз, касније краљ, суочио се са неразвијеношћу малене државе, сиромаштвом, заблудама и конзервативном свешћу племена, чије уједињење са „старом Црном Гором” се десило управо за његовог „мандата”. Нико не оспорава једно: књаз Никола је увео сиромашну Црну Гору у друштво светских народа, донео јој модернизацију и коначно, на Берлинском конгресу 1878. године, и формално признање независности. За полувековне владавине краља Николе, Црна Гора је, међу првима у Европи, добила телеграф, радио-станицу и малу електричну централу, уведен је аутомобилски поштански саобраћај, започета изградња лука у Бару и Улцињу. Скадарским језером почели су да саобраћају параброди, изграђено је 465 километара колских путева и 26 мостова, уведени су монополи дувана и соли, цветало штампарство и формирани први „привредни субјекти”, попут Војнотехничког завода за израду фишека и Оружнице за израду и оправку пушака. Упоредо са економским, кренуо је и културни препород. Када је 1860. Никола Петровић преузео дужност владара, број школа могао је стати на једну шаку, а у време када је проглашен за краља 1910. године Црна Гора је имала 136 основних школа са 198 наставника и учитеља и 12.000 ученика! Отворене су, у међувремену, и Богословско-учитељска школа, нижа и виша реална гимназија на Цетињу, Пољопривредна школа у Даниловграду. Отварана су позоришта и библиотеке, формирани државни музеј и архив, а Цетиње је постало културни центар окупљања знаменитих уметника са словенског југа. Супруга краља Николе, Милена, била је кћерка Петра Вукотића, војводе од Чева и целе Катунске нахије. Обећала се Николи са 13 година и 1860, док је њен будући муж био још на школовању у Паризу, доведена je у кућу Петровића. Од 1864. до 1889. Милена и Никола добили су дванаесторо деце: Зорку (касније Карађорђевић), Милицу (Николајевна), Анастасију (Николајевна), Марицу, Данила, Јелену (касније краљица Италије, Савојска), Ану (књагињу од Батенберга), Софију, Мирка, Ксенију, Вјеру и Петра.
