Трибина која се тематски и хронолошки наслања на претходна два предавања историчара Огњена Карановића тематизује период након Мајског преврата, када су завереници послати на просторе Старе и Јужне Србије из два разлога – како би се уклонили из Београда и како би учествовали у акцијама корисним за Србију и националне интересе. Тренутна ситуација, „колективно лудило“ на светском плану, нарочито на простору Европе – изазвано руском интервенцијом у Украјини, још је један повод за разговор о околностима у којима долази до активације конфликта који је био замрзнут. То је, како Карановић наводи, питање које обавезује да се позабавимо питањем јужне српске покрајине, које постоји најмање 150 година. Положај српског народа на просторима Старе и Јужне Србије у 19. веку може се представити сликама појединачних ситуација које на ширем плану сведоче о злочинима арнаутског башибозука, као што је то био масакр у Приштини 1878. године, када је на до тада невиђен и свиреп начин мучена и убијена породица Јована Јањићијевића. Срби на овим просторима нису могли да се уздају у личну и колективну безбедност, као ни у безбедност своје имовине, што је била довољна мотивација за српске власти да нешто предузму. Као један од разлога због којих на војном плану Срби нису наступали одлучније, Карановић детектује немогућност заобилажења бугарског фактора.
Идеја о акцији на просторима Старе и Јужне Србије зачета је 1902. године, када је формиран Централни одбор у Београду, након чега је чета војводе Анђелка Алексића доживела катастрофу, јер јој је недостајала организација, усмеравање и војна дисциплина. Годину дана касније основан је Српски комитет који је обједнио све извршне и месне одборе у српску револуционарну организацију којој је примарни циљ био одбрана српског народа и протеривање турске власти. Комитет је био под надзором државе, али све до 1905. деловао је као приватна иницијатива, када је у већој мери реорганизован. Карановић наводи и важност конзулата који су представљали обавештајно-безбедоносне центре, за које је заслужан Стојан Новаковић, и истиче прегнућа других људи, попут Мике Аласа који је израдио шифарник за тајно споразумевање. Један од конзула био је Милан Ракић, који је чувену песму „На Газиместану“ спевао у част чете Лазара Кујунџића, која је због издаје у виду погажене бесе настрадала у Великој Хочи. Инспирисан несвакидашње чврстим држањем Кујунџићеве мајке пред мртвим телом свог сина, Иво Војновић је о злочину у Великој Хочи написао драму „Лазарево васкрсење“.