Софисти били су група грчких предсократских филозофа, који су у историји грчке античке филозофије називани као учитељи знања и лепог говора. Њихово учење сводило се пре свега на реторици, поетици и граматици, али и у етици, где стадају теорија о држави, закону, моралу и праву.
Софисти су развили један нови однос према говору као моћну аргументативну технику.
Најистакнутији међу њима били су Протагора из Абдере, Горгија из Леотиноја, Хипијас из Елиса, Продикос и Антифон.
Предавач је централни сегмент предања посветио Протагори, творцу познатог афоризма: „Човек је мера свих ствари, при чему сваки човек има своју посебну истину“, а затим и Георгију чије су основне теме изражене у три става: ништа не постоји, ако нешто постоји онда је неспознатљиво, чак и ако се може спознати, не може се изразити и објаснити.
После њих филозофском античком сценом доминирали су Сократ, Платон и Аристотел, у чијем учењима је и врхунац античке филозофске мисли.
Све што се о софистима зна пренесено је преко Платона, који је према њима био врло критичан, зато што су се они, по његовом мишљењу, представљали као учитељи о стварима о којима нису довољно знали.