Предавање Срђана Граовца на тему „АЛБАНСКО ПИТАЊЕ У ЈУЖНОСЛОВЕНСКОЈ КРАЉЕВИНИ“ 24. августа на Jутјуб каналу КЦНС

Предавање Срђана Граовца на тему „АЛБАНСКО ПИТАЊЕ У ЈУЖНОСЛОВЕНСКОЈ КРАЉЕВИНИ“ можете погледати 24. августа у 18 часова на нашем Јутјуб каналу.

Од настанка Југославије њени односи са Албанцима су у знаку отвореног политичког и оружаног сукоба у који је укључена и Албанија. Поменути однос био је условљен и околностима што су о будућности становништва у југоисточној Европи одлучивали државници који су представљали светске силе, а да многи од њих нису ништа знали о балканским питањима. Док су моћна југословенска, италијанска и грчка пропаганда настојале да утичу на исход, дотле будућност новостворене државе Албаније једва да је привукла нечију пажњу. Она је игнорисана из два главна разлога – прво, због улоге коју је Србија одиграла у Првом светском светском рату, те су силе Антанте благонаклоно гледале на испуњење њених државних и националних интереса у односу на Јужну и Стару Србију. Током Првог светског рата Србија је изгубила једну петину становништва. Силе Антанте су биле уверене да би Србију требало наградити за тај њен хероизам жртве. Други разлог односио се на чињеницу да су српска и новостворена југословенска држава уживале велики углед код сила победница у Првом светском рату.

Често се тврди да албанска народност у Краљевини Југославији није уживала статус националне мањине и да је била потпуно лишена међународно-правне, па и уставноправне заштите. Та упрошћена теза је нетачна. По Уговору о миру закљученом у Берлину 13. јула 1878. Србија је, по признању њене независности (чл. 34), преузела и међународну обавезу о заштити тзв. верских мањина. Члан 35. тога Уговора гласи: „У Србији разлике у вери и вероисповести неће моћи да буду сметња да неко из тог разлога буде искључен или спречен да ужива своја грађанска и политичка права, да не буде примљен у јавне службе, на положаје и да му се не указују почасти или да не обавља разне занате и занимања, ма у коме месту то било. Слобода и јавно вршење црквених обреда свих вероисповести биће зајемчени свим грађанима Србије и странцима, и никакве сметње неће се моћи правити њиховим односима са својим духовним старешинама“. Треба, наравно, уочити разлику између верске и националне мањине. Мада се та два појма у много чему поклапају, поготову у времену када је Берлински уговор био закључен, то није исто. У сваком случају, равноправност грађана, без обзира на веру и вероисповест, утврђена је начелно и свим основним законима које је Србија доносила у раздобљу од 1888. до 1919. године.