Предавање Срђана Граовца на тему „ГОЛИ ОТОК – ТИТОВ ЛОГОР ЗА ‘ГРЕШНЕ’ КОМУНИСТЕ“ можете погледати 19. августа у 18 часова на нашем Јутјуб каналу.
Логор Голи оток формиран је 1949. године, у јеку обрачуна Тита и Стаљина, са задатком да буде место за изолацију свих оних југословенских грађана који су у том сукобу стали на страну Совјетског савеза. Одлуку о његовом формирању донело је најуже руководство Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Претпоставља се да су кључну реч у одабиру локације и самој организацији логора одиграли Едвард Кардељ, Стево Крајачић, Јово Капичић и др. Током његовог функционисања, од 1949 до 1956. године, ту је највероватније боравило око 32 000 робијаша од чека је око 400 изгубило животе. На Голом отоку махом су затварани југословенски комунисти, припадници УДБЕ, југословенске војске и партијских структура. Односно, сви они за које је врх КПЈ окупљен око Тита проценио да могу представљати „пету колону“ у случају совјетске инвазије на Југославију. Иначе, Голи оток није био само логор за изолацију политичких неистомишљеника већ и место њиховог преваспитавања. Затвореници су подвргавани страховитој психо-физичкој тортури, са циљем да се кроз процес сламања воље уведу у стање катарзе, а затим покајања, што би представљало јасан знак њиховог политичког оздрављења. Страхоте које су голооточани преживели током поменутог процеса преваспитавања тешко су разумљиве људском уму. Тежак целодневан физички рад, на плус 40 степени лети или јакој бури зими, уз минимумално хране и воде представљало је мучење само по себи. Међутим, то није било све. Логораши су свакодневно били изложени психичкој тортури, вређању, унижавању, као и физичком кажњавању, односно пребијању. Посебно понижење, за све затворенике, представљала је чињеница да су чувари, преваспитачи и мучитељи били њихови дојучерашњи партијски и ратни другови. Иначе, до данас се поуздано не зна име аутора овог, благо речено, морбидног и изопаченог пројекта. Годинама након затварања логора, када се о томе могло слободније говорити, нико није желео преузети одговорност за његово формирање, а многи чак ни за то да су знали да постоји. У сваком случају, уз ликвидације политичких неистомишљеника током и непосредно након рата, то је остала најмрачнија страна југословенског комунизма. Важан подсетник и фактор отрежњења за све оне који су склони да забораве тоталитаристичку суштину тог режима.