Идеолошка блискост југословенских комуниста и „прве земље социјализма“ била је једна од најјачих послератних спона сарадње Југославије и Совјетског Савеза. Комунистичка партија Југославије од самих почетака организованог политичког деловања, била је заснованана темељу успеха идеја Октобарске револуције 1917. Лењинова кодификација марксизма, изграђивањем кохерентне и заокружене теоретске мисли, постала је главно идејно усмерење југословенских комуниста. Совјетски Савез био је идеализован као пример успешне изградње новог друштвено-економског поретка, а бољшевичка партија, као пример савршене организоване политичке силе пролетеријата. Доласком Јосипа Броза Тита на чело КПЈ 1937, процес бољшевизације партије био је увелико завршен. Резолуција Инфирмбироа, 28. јуна 1948. године, представљала је врхунац кризе у југословенско-совјетским односима, која се појавила у односима две земље крајем 1947. године. До тог момента разлике које су постојале између спољнополитичких стајалишта Београда и Москве биле су минималне. Југославија је чврсто стајала уз Совјетски Савез, док је у унутрашњем развитку верно пратила совјетски модел друштвено-економских односа. Истоветна идеолошка уверења доприносила су узајамном поверењу, посебно кад је било речи о разумевању савремених догађаја и продубљивањем разлика са западним капиталистичким светом. Међутим, временом, приметне разлике у међусобним односима које су логично происходиле из хегемонистичких аспирација Кремља и повремени неспоразуми у билатералној сарадњи, постајали су довољна нијанса која је мењала утисак о Југославији као верном „сателиту“ и Совјетском Савезу као бранику „независности и суверености“ држав