Ауторство синтагме „корисне будале“ / „корисни идиоти“ приписује се Лењину, за именовање људи који су убеђени да раде исправну ствар, а заправо су инструменти у служби туђих интереса. Најбољи показатељ шта овако названи појединци могу, осликан је у Фебруарској револуцији у Русији 1917. године, која је за резултат имала слом руског царства и укидање царизма. Срђан Граовац наводи ова синтагма не подразумева да је реч о необразованим људима, напротив – то могу бити и угледни појединци, најуспешнији у својим занимањима и истиче да револуције и државни удари не могу да прођу без њих. Он напомиње да осим што је важна, прича о Фебруарској револуцији јесте и актуелна, будући да тренутна дешавања у свету са њом имају мноштво додирних тачака. Економске последице изгледају као да се дешава општи рат, а могуће изазивање револуције у Русији би ову земљу ставило на маргину, што је ситуација која се десила и столеће раније. „Ратови су прилике да се такве ствари реализују“, напомиње Граовац и објашњава да је у ратним приликама све наглашеније и изгледа драматично веће. Он додаје и то да је у таквим ситуацијама императив очување стабилности, а не рушење сопствене земље због туђих интереса.
Граовац истиче да је важно правити разлику између револуције – услед које се мења читав државно-правни поредак, и државног удара који подразумева само смену власти. У Русији се фебруара, односно, према новом календару, марта 1917. десила револуција којом је срушен царизам – читав поредак који је вековима функционисао. Бројни проблеми, попут аграрног питања, утицали су на незадовољство које се у народу кумулирало до крајњих граница. Револуција у Русији није била табу тема, али њено избијање било је неочекивано. Полиција није реаговала на све агресивније демонстранте и револуција је успела јер је постојала саботажа унутар система. Управо у оквиру група које су се оформиле након промена у руском систему може се говорити о феномену „корисних будала“, будући да су једни друге тако доживљавали.