Претходна школска, односно академска година на готово свим српским универзитетима била је обележена понајмање академским темама. Нажалост, универзитети у Београду, Новом Саду, Нишу, Крагујевцу, као и Државни универзитет у Новом Пазару, били су изложени једном посве необичном покрету. У питању су биле, као што је добро познато, потпуно нелегалне и нелегитимне блокаде високошколских установа. Изразита мањина међу студентском популацијом, махом активисти екстремистичких левих и либералних организација, агресивним понашањем потпуно је пореметила наставни и научни процес на универзитетима диљем Србије. Блокадерске активности добиле су подршку једног дела наставног и ненаставног кадра на факултетима, дела запослених у научним институтима, као и, нимало случајно, опозиционих политичара и спољних фактора, како регионалних, тако и оних ван граница региона. Уистину, сабрало се почетком децембра прошле године све антидржавно и кренуло у изазивање највеће кризе високошколског образовања вероватно у његовој двовековној модерној историји Србије. Њихова делатност јесте на срећу савладана и значајно умањена, али нажалост, није сасвим угашена, иако се и то очекује у наредном периоду.
У почетку, истини за вољу, био је и један део људи, како међу студентском, тако и широм популацијом, који су били изманипулисани и заведени од стране блокадерске клике и врхушке. Не смемо ни на трен сметнути са ума да је било и сасвим оправданог, људског револта у многима, који су у почетку само желели правду за невине жртве страшне трагедије и несреће на Железничкој станици у Новом Саду пре готово годину дана. Свакако да након трагедија у Основној школи „Владислав Рибникар“ у Београду, те селу Дубона, пре неколико година, пад надстрешнице 1. новембра 2024. године око поднева, сасвим природно понукао је у људима осећај емпатије помешан сигурно са бесом и утученошћу због размера трагичног догађаја.
Међутим, врло рано се видело, а то смо у суштини и сами знали, да је трагедија пада надстрешнице 1. новембра 2024. године у Новом Саду била само параван за блокадерско насиље. Најскупљу цену платили су управо универзитети и академска заједница, чији је један део представљао коловође насилног блокадерског покрета, а још један део људе који су били потпуно изманипулисани и који евидентно нису разумели, нити разумеју шта је држава, шта су државни и национални интереси и због чега није никако било добро подржавати блокаде.
Чињеница је, пак, да је држава уз помоћ оног дела академске заједнице који се противио насиљу на универзитетима успела да у највећој мери нормализује ситуацију у претходној школској години. Иако онлајн или у хибридном формату, наставни процес је ипак приведен крају. У току је на већини високошколских установа и надокнада испитних рокова, те се и овај значајан сегмент високошколског образовања такође одвија према неком зацртаном плану и програму у датим околностима. Али, последице су изузетно тешке за целу академску заједницу. Студенти су, ипак реално, изгубили целу годину. За многе је ово било време када су требали да одбране своје завршне, дипломске, мастер или чак и докторске радове. Не смемо изгубити из вида ни оне којима је недостајало неколико испита како би своје студије привели крају, нашли запослење и решили даље своја животна питања. Исто тако, ту су проблеми са смештајем у студентским домовима, стипендије и свакако међународна сарадња која је много трпела због нелегитимних и нелегалних антидржавних активности и насиља на универзитетима. Захваљујући агресивном и исполитизованом понашању екстремног блокадерског, као и дезавуисаног дела академске заједнице, ауторитет професора и уопште статус универзитета у јавности је унижен, и сви ми који заиста истински волимо свој наставнички и научнички позив били смо спречавани да му се посветимо, а екстремизам дела колега нас је оставио и без плата, дакле средстава за живот. Велики број колегиница и колега су људи који нису политички активни, и који су све ово време желели само да раде наш/свој посао – да држимо наставу, испите и бавимо се својим научно-истраживачким темама.
Овакве трагичне последице изгубљене академске године која се ипак колико-толико враћа у неке редовне токове нужно постављају питања како да се ствари ипак сасвим нормализују и како да се универзитети у Србији стварно врате студентима и професорима да раде/радимо управо оно што је наше примарно занимање. Стога и треба одати признање сваком оном члану академске заједнице, међу студентима и наставним кадром, који су одлучили да се у пуној мери посвете борби за нормализацију целокупне ситуације, те да се факултети отворе за све, да не буду блокирани ни за кога, без црних листа, нелегитимних органа као што су пленуми и да буду место критичке мисли, академског међусобног уважавања и научног напретка ка заједничком циљу – бољем образовању и квалитетнијој науци, а што може да буде један од мотора развоја целокупне Србије. Погледајмо укратко који су то предуслови да би се наставни и научни процеси нормализовали на универзитетима.
- Деполитизација и деидеологизација високог школства
Било какво политичко деловање (једнако као и национално, верско и сл) и организовање на универзитетима изричито је забрањено законом. И ова реченица, односно парафраза законске регулативе, нешто је што треба да буде апсолутни credo свих на универзитету, односно академској, па и просветној заједници у целини, од вртића до универзитета и научних института. Она ни на који начин не забрањује политичко деловање ван универзитета, школа, научних установа. Политичко и идеолошко уверење, једнако као и свако друго опредељење, јесте у ствари лично и нико нема право никоме да намеће своја уверења и убеђења.
Међутим, унутар универзитетске и научне заједнице деценијама није било тако. Након 1945. године кренула је велика чистка неподобних професора и научника и трајала је све време постојања социјалистичке Југославије. Огромна криза која је захватила постјугословенски простор деведесетих година довела је до даљег урушавања високог образовања у Србији који врхунац доживљава након 2000. године. Уместо деполитизације и избацивања југословенске идеологије из науке и наставе добили смо јачање екстремно левих и либералних струјања у академској заједници. Циљано запошљавање оваквих кадрова довело је до огромне политизације и идеологизације на универзитетима и уопште у академском свету.
Када се све ово узме у обзир, деценијско занемаривање универзитетске и научне заједнице довело је до крајње лоших резултата не само у овој сфери. Неопходно је, дакле, да се једном за свагда свака политика и идеологија удаље из кампуса, из свих образовних, просветних и научних установа. То се односи једнако на наставу, као и на научна истраживања, али и на ствари као што је потпуно погрешно обележавање Дана студената 4. априла, када се држава у ствари бранила од идеолошких очева оних који су и данас покретали протесте и блокаде. На Филолошком факултету у Београду и даље постоји Сала хероја (каквих и чијих хероја?), а то нису једини трагови идеологизације универзитета који би требало да буду уклоњени. Академска заједница треба, има и мора да буде деполитизована, а њени чланови да се својом слободном вољом ван универзитета и истраживачких института организују, политички делују или на други адекватан начин изражавају своје политичко мишљење. Посвећивање научних радова студентима у блокади или слични потези, позив међународној академској заједници да дигне глас против државе, а рецимо никад упућивање позива истим тим међународним партнерима да дигну глас (заиста) за одбрану Косова и Метохије, противљење да Хрватска слави Олују или да се буде унисоно против лажног наратива о Сребреници, јесу само поједини срамотни чинови појединаца. Њихова идеологија може да буде приватна ствар, али не сме бити доминантна на универзитетима. Постоје, поврх свега, и легалне студентске организације и једино оне могу да буду глас студената, за све оно што тишти и представља проблем у животу академске заједнице.
- Јачање националне и идентитетске политике
Оно што се надовезује на претходно речено јесте неопходност да универзитети ипак буду и установе од државног и националног значаја. Много је трагова прошлих времена који би требало да буду избрисани како би читава заједница продисала и посветила се ономе што јој је и задатак – образовању са једне стране, научном раду и пројектима са друге стране, међународној, регионалној сарадњи и општем напретку државе. Од назива студентских домова, преко помињаног Дана студената, пуно ту има задатака које би требало обавити што хитније. Универзитети, једнако као и школе, требало би да обележавају Дан Светог Саве као свој најважнији празник, Дан државности на Сретење 15. фебруара, као и Дан српског јединства и националне заставе 15. септембра. Поменути празници треба да буду достојанствено обележавани. Узевши у обзир и чињеницу да је најстарији универзитет у Србији, онај у Београду, као Велика школа основан 24. септембра 1863. године, негде је природно и логично да се баш тог датума обележава и некакав дан свих универзитета и студената у Србији, као у суштини кровни празник свих нас у настави и науци. На овај начин и кохезија унутар саме академске заједнице сигурно би бивала јача и колеге би се повезивале на основу онога што нас све заједно и спаја.
Са друге стране, овим би се још више добило и на уважавању ван наших граница, а мултикултуралност у образовању, научном и наставном раду, регионално и међународно повезивање било би још видљивије. Оно би требало да буде далеко интензивније него што је сада, а мултилатерални пројекти треба да буду такође засновани искључиво на академским резултатима, научној продукцији и да на прави начин повезују оно што је базично национално и државно, и што је значајно за цео свет. Чланови научне и универзитетске заједнице имају прилику да на научним конференцијама буду и амбасадори своје земље и пред колегама из целог света представљају темељне вредности на којима српско друштво почива, а не да о својој земљи причају лоше, позивају на рушење уставног поретка или шире неистине о нашој историји и садашњости.
- Нормализација дијалога и различитости
Човек је политичко биће, односно политичка животиња, да парафразирамо Аристотела. Због свега тога све напред речено ни на који начин не искључује да људи, чланови академске заједнице са обе стране катедре, имају своја политичка мишљења и идеолошке светоназоре. Млади људи и по природи ствари и по људској природи, имају бунтован дух, изражено јаку жељу за правдом и утопијски (некада и дистопијски) поглед на свет. И то је сасвим нормална ствар коју чак и треба поздравити. Што се политичких ставова тиче, свакако да је благородно и благотворно за државу, друштво и демократски систем уопште, да исти буду супротстављени, различити, разнородни. Исто тако, унапред пријављене, мирне, ненасилне демонстрације и протести јесу апсолутно Уставом и законима гарантовано право за сваког грађанина Србије које исти ти грађани имају пуно право и да искористе.
У таквим околностима лековит би требало да буде искључиво дијалог. То значи да људи који се нужно не морају слагати треба да имају међусобно коректне, људске односе, да траже најмањи заједнички садржалац међу собом, односно оно што нас све спаја, а не раздваја. И оно што је кључно, а што је претходних скоро годину дана највећи проблем – да се прекине са стигматизацијом свакога ко другачије мисли. Сведоци смо били заиста огромне количине изречених увреда, мржње и погрдних речи, ширења лажи, манипулација и смицалица, те стварања некаквих нових, тобоже увредљивих речи (ћаци и сл) којима се стигматизује свако онај ко није подржао да му се блокира град, универзитети, врши насиље и све што је уз то ишло. Лепљење налепница са тзв. крвавом руком био је само један од срамотних чинова којима су обележавани људи који су рекли одлучно не терору мањине над већином.
Свако ко је дигао глас против насиља одједном је постао и присталица одређене политичке опције, у овом случају владајуће, иако је међу онима који су устали против бесмисла у који су нас вукли блокадери било и има људи који су жестоки критичари и противници актуелне власти. Једно од кључних решења актуелне кризе на високошколским установама јесте потпуна нормализација различитости и успостављање међусобног дијалога и коректних колегијалних односа. Само онда када схватимо сви заједно да смо на истом задатку, и да само правим дијалогом и уважавањем можемо доћи до заједничких циљева и успеха, академској заједници ће бити неупоредиво боље.
- Закључак
Дакле, основни предуслов за почетак нове академске године и уопште оздрављење читавог академског света у Србији јесте његова хитна деполитизација и деидеологизација. Друга и једнако битна ствар јесте преко потребан и неопходан дијалог како би се ствари вратиле у потпуну нормалу. Према тренутном плану 3. новембра би почела нова школска година и кренуло би се са радом. Најтеже ће свакако бити другој години јер су они у претходној турбулентној школској години били бруцоши који су због блокадера изгубили своју најважнију прву годину студија. Исти проблем је и са самим бруцошима којима су школе биле блокиране прошле године. Потребно је заиста много стрпљења са свих страна. Мир, стабилност и нормалан рад нису само празне фразе, већ озбиљан предуслов да се ствари сасвим нормализују. Само у држави где се свако бави својим послом најбоље што може, могућно је да сви напредујемо, без обзира на своје ставове. Гесло на ком су изграђене модерне Сједињене Америчке Државе јесте E pluribus unum. Као човек који је потекао из мултикултурне средине, хришћанин, научник и надасве професор универзитета, заиста не видим нити један разлог да ово не буде и наше гесло у академској, научној и наставној сфери.