За десетак година службовања у области спољне трговине, једно путовање ми је остало у сећању, као наук, када се пакујем уз лап-топ са мном у авион улази и кеса Таково коцке за супу и кобасица, злу не требало!Како је за време санкција (годину дана после бомбардовања) београдски аеродром био затворен, путовало се преко Будимпеште, за Шангај преко Франкфурта. То је значило да се креће у петак на ноћ око 22х, у суботу ујутру лет Пешта – Франкфурт и дванаест сати „провода“ на преседању за крајњу дестинацију. Мислим да бих брже стигла да сам путовала за Аустралију.После 24 часа проведених у путовању, ја сам и даље била у Франкфурту, уморна, изнемогла од немогућности да било где седнем и одморим душу, јер је аеродром био пун бркатих гастарбајтера, који су, ако се било где зауставим да попијем кафу, седали поред мене и упорно покушавали да ме анимирају, јер је вероватно и њима било досадно, што је мене страшно замарало, јер сам се грозила гужве и непознатих људи.Замислите да десетак сати шетате (бежите) уморни! Моја срећа је била та да сам у комбију који је возио до Пеште имала друштво једног лекара који је путовао на специјализацију, исто преко Франкфурта, али му је лет био повезан, тако да је морао да ме напусти после сат времена од доласка.Обрадовала сам се када је дошло време да уђем у авион за Шангај, али ме је тада дочекало непријатно изненађење, јер су ми, иако сам молила да да добијем место до пролаза, одредили место до прозора. Покушала сам да седнем у простор који је био двадесетак сантиметара краћи од дужине мојих бутних костију. Луфханзини појектанти су правили авионе за Кинезе, а не за Српкињу од 183 цм. На простору на коме је требало да буду два седишта, они су поставили три. Сва срећа да сам уска, па сам се некако сместила, приближивши колена грудима и од умора у трену заспала.Када сам се пробудила неколико сати пре слетања у Шангај, покушала сам да устанем, али ноге уопште нису одговарале на мој „позив“ на померање. Тотално сам се укочила, панталоне које су веома широке, биле су скроз испуњене отеклинама на мојим ногама, а ципеле уопште нисам могла да обујем.Авион је слетео у 10 сати ујутру у понедељак (усаглашавање времена), а ја сам први пословни састанак имала у 12х. Само два сата да стигнем са аеродрома у Пу Донгу до хотела. Добила сам собу на 50 спрату хотела и имала 15 минута, да некако скинем панталоне, истуширам се и пресвучем.Соба се благо љуљала, у почетку сам мислила да је то моје унутрашње стање, а после сам схватила да је то од ветрова који дувају на толикој висини. Срећа да сам понела хаљину која је прикрила ширину мојих ногу, јер када сам ослободила ноге из панталона оне су наставиле да отичу и једна нога је имала ширину као моје две. Назула сам ципеле као папуче и сишла до рецепције где ме је чекао возач да ме одвезе на први састанак, па у 15х други, 18х трећи, када сам сам око 21 х стигла до хотела била сам исцрпљена од договора, прегледања документације и састанака у кругу фабрика.За десетак дана требало је да посетим 50 фабрика, прегледам документацију о биолошко-техничким својствима сваког препарата, токсикологију коју имају и сву потребну документацију које наше законодавство захтева да би се могло регистровати у нашој земљи. Поред тога ту су били и финансијски договори о ценама, условима куповине, количини сваког од могућих сто препарата…., а нису све фабрике биле у Шангају па сам путовала унаоколо 200 -300 км уз осећај да ћу каснити на следећи састанак јер нико није знао колико фабрика треба да посетим и да немам домаћина, већ бирам наповољније услове….Иако су ме сви клијенти, понаособ стварно лепо дочекали и сваки састанак се завршавао уз различита кинеска јела, толико раскувана на пари даније било потребе за жвакањем, последњи дан сам почела да се тресем и температура ми је порасла на 40 степени.Сама у хотелској соби, узела сам аспирин, па бруфен, али грозница није престајала. Син ми је слао поруке на мобилни, питао ме да ли уживам у кинеским јелима. Нисам му рекла у ком сам стању, али су ми сва та јела више личила на пихтије, све је било тако раскувано да фактички нисам ништа могла да гризем. Онда сам донела спасоносну одлуку.Док ме је возач возио од фабрике до фабрике, кроз прозор аута сам могла да видим, неке кинезе који на старом бурету пеку нешто слично ражњићима и сама помисао на тај мирис уливала ми је неку снагу у оздрављење.Сишла сам до рецепције, замолила их да ми дају план летова за Харбин и Пекинг. Ујутру сам требала да летим за Харбин, јер сам имала састанак у Јамусију (7 сати вожње од последњег аеродрома Харбин на северу Кине), али сам се ломила да ли да одмах летим за Пекинг. Чинило ми се да ћу да „скомолам“ негде успут и да је боље да одем до Пекинга и одморим се неколико дана, обратим се нашој амбасади да ми нађу неки лек. Рецепционерка ми је рекла да ће ми план летова проследити у собу и ја сам напустила хотел и пешице се упутила према „роштиљу“.Знала сам где се налази, али не и колико ми је времена потребно да тамо стигнем. Рецепционерка ме је спречавала да одем тамо, нудила ми разне хотелске специјалитете, али сама помисао на ту језиву храну са укусом пихтија и неким чудним зачинима ме је одбијала да је послушам. Чак ми је рекла да она мисли да они на улици пеку пацове и да није хигијенски јести такво месо, ја сам само са пулта узела визит карту хотела да бих у повратку, ако се изгубим, могла таксисти да објасним у ком сам хотелу (име хотела исписано на кинеском, јер већина не зна енглески језик), а хотела у Пу Донгу има колико зграда у Новом Саду, а можда и више.Стигла сам до буренцета из кога се ширио прелеп мирис печеног меса. Двоумила сам се на тренутак да ли уопште да се упустим у тако нешто, а онда сам лепо села, тражила да ставе нову туру и чекала да се месо лепо испече, узела прву туру, па другу. Кад сам почела да жваћем, као да ми се нека животна енергија вратила у тело.Око мене се окупила кинеска дечурлија, а ја сам јела и јела. С обзиром на своју висину и на то што сам Европљанка, свугде сам изазивала велику пажњу малих кинешчића, који су, иако одрасли људи, мени били до пупка (Гуливер у Лилипутанији), па још то што сам пришла да једем са улице, њима је било јако занимљиво. Села сам и јела, јела, јела ођедном су се ту створили и неки печени кукурузи (што сам исто лепо сажвакала), поздравила се, села у такси, показала визитку хотела и вратила у собу, попила аспирин и температура ми је пала на 38.У соби ме је чекао списак летова, легла сам на кревет и погледала са неверицом. Списак сутрашњих летова Шангај – Пекинг више је личио на поласке неког нашег градског аутобуса, у ствари још чешће, летови на сваких 10 минута и то само на тој релацији.Како је већ пала ноћ, одлуку о сутрашњем путовању сам оставила за сутра – како то каже Скарлет О Хара. Лет за Харбин, ако се одучим, био би око 10х.Пробудила сам се одморна и са неком новом енергијом, иако су ми уши стално зујале од шест слетања и полетања, а температура ми није падала испод 38, оток ногу сам и занемарила јер је спласнуо толико да сам могла обути ципеле. Спаковала сам пар хотелских папуча, које су делили бесплатно (за сваки случај, да не идем боса, ако нога неће у ципелу), позвала такси и одлетела за Харбин.Мали харбински аеродром је још увек био прекривен снегом иако је био април месец, а температура у Шангају слична нашој, схватила сам да сам неспремна отишла пар хиљада километара на север.Резак ваздух продрмао ми је тело неком језом, која у овом случају није била повезана са температуром, већ са стварном хладноћом која ме је дочекала.Међутим, топлина којом су ме преводилац, директор и возач дочекали, очарала ме је. Пришла сам тој групи која је држала натпис са мојим именом. Двојица су била дотерана – у оделу и изгледали су врло слично онима у Шангају, а трећи је више личио на канадског дрвосечу у фармеркама, рашнираним канађанкама и канадској кошуљи (оној дебелој од филца на велике квадрате у црно- црвеној боји).Нисам знала ко је ко, а први ми се обратио преводилац и представио ми високог Кинеза као директора свих фабрика те кинеске провинције (који узгред није знао ни речи енглеског иако је стасом и изгледом стварно личио на Канађана, био је Кинез моје висине. Објаснили су ми да је Јамуси на око седам сати колима од Харбина и да ћемо прво ручати па крећемо на пут.У ресторану су нам послужили печено јагње преливено шећером (као огромна пекиншка патка). Било је прелепо (само да могу да гризем – ипак сам ја лавица, а не мала маца).Понудили су ме неком њиховом ракијом, за коју кажу да је пију само најачи мушкарци, онда сам ја њима извадила татину шљивовицу коју сам понела за поклон и рекла да ово код нас пију и деца, а када смо пробали и једну и другу ракију, признали су да нешто овако јако никад нису пробали и одушевили се!За седам сати пута, нисмо скоро ни реч проговорили, мало смо дремали, а већи део пута директор Мр. Лу је на кинеском мјаукао неке руске песмице, а ја сам га пратила лалачући Рјабинушку, Очи чорније, Каљинку, Подмосковније вечера, Соњу, Ивушку…. и тако стигосмо у Јамуси.Река која је је била дупло шира од Дунава још увек је на појединим местима била замрзнута. Чекирала сам се у хотелу, пао је договор да се одморим пар сати и да ће они доћи по мене да идемо заједно на вечеру.Када су се око 20 х увече појавили објаснили су ми да сам ја једини женски пословни партнер који је икада дошао код њих и да је то њима јако незгодно, јер не знају куда да ме воде.Сви њихови „центри за забаву и вечеру“ су били слични ономе што ми зовемо „стриптиз баровима“, са мноштвом различитих садржаја. Ко је хтео могао је да добије партнерку за плес на плесном подијуму или у караоке клубу. У сваком случају приликом уласка бираш парнерку са којом проведеш вече у згради величине нашег СПЕНСА, која има различите понуде од биоскопа до кревета.Одлучила сам да прескочим тај део са креветом, али да желим да видим како то изгледа. Отишли смо са двоје кола. Неки мени непознати Кинешчићи су се као гарда створили око мене (њих шесторица) ко око мртвачког сандука и ми смо ушли и кренули у истраживање. Схватила сам да их је Мр.Лу ангажовао када су ме провели да видим како све то изгледа (осим оног дела са креветом), а с обзиром да смо већ увежбали певање одлучили смо се за караоке.Нисам знала да је Мр. Лу организовао доношење српских караока, док смо путовали, тако да ме је дочекао Ђорђе Марјановић, што ме је веома одбрадовало. На тренутак сам заборавила и на хладноћу и на темпертуру…. када сам се напокоон дочепала кревета заспала сам као јагње (не мислим на оно што смо појели).Таман сам одспавала први санак, кад зазвони телефон. Јављале су се разне женске особе и нудиле своје услуге. У почетку сам спуштала слушалицу, а када су ми баш досадиле, оставила сам слушалицу поред телефона и наставила да спавам.Сутра дан сам морала у фабрику, преводилац је имао тежак посао да ми симултано преводи документацију на кинеском, иако сам очекиване бројчане вредности могла да препознам у тексту. Једва сам чекала да се целодневни састанак заврши да одем до продавнице и купим неку топлу гардеробу да ме загреје, јер сам се смрзавала.Хаљину, коју сам једино могла да обучем нисам ни скидала, спавала сам у њој, јер је била топла, скроз дугачка, до земље, а сва срећа да сам се састајала са различитим људима, тако да сам ко енглеско и француско племство само додавала дозу парфема.Знам да је вама који читате то сада смешно, али тако је било. Када је питање преживљавања, све друго је небитно. Била сам срећна да је бар храна била добра и слична нашој кухињи. Живео Харбин, Јамуси и пекиншки јагњићи!Повратну карту кући сам имала од Пекинга за четири дана, тако да ме је чекало 7 сати вожње до Харбина и опет лет, па састанци, а пробудила сам се смрзнута, исцрпљена са температуром опет преко 40.Када је Мр. Лу позвао са рецепције, једва сам се јавила на телефон, умила се и кренула. Изненадило ме је и обрадовало да и он и његов преводилац иду са мном до Пекинга, јер и они имају неки састанак. Ја сам имала заказане састанке следецих пар дана, па смо се договорили да посетимо неке знаменитости, које ме уопште нису занимале, али сам морала да испоштујем гостопримство.Били су ми криви и кинески цар и Мао Тсе-Тунг, Тиананмен није ни принети ни једном тргу у мом граду, а ако закорачим на кинески зид – готова сам – нећу преживети!Опет сам остала сама, у машини састанака, таксија, фабрика. Падала је ужасна киша и дувао ветар који ми је ломио кишобране, па сам престала да их купујем, а када киша стане осећало се како ветар помешан с песком шиба лице – наводно песак из Монголије из Гоби путиње преко 300 километара далеко.Мештани носе наочаре и без диоптрије, само стакло да би заштити очи, а кад пушиш улицом је здравије јер дишеш преко филтера. О кућице моја слободице, ако преживим Франкфурт у повратку!Стигла сам кући, а моја Матилда дотрчала да ме излечи и констатовала тешку упалу плућа. Чак је сутрадан дошла код мене на посао да ме враћа у кревет, јер сам нестрпљиво чекана да дам извештај са пословног путовања!Сваки следећи одлазак за Кину, био је Аерофлотом: Београд – Москва, попијеш кафицу и 10 сати до Шангаја или Пекинга. Баћушка оставио довољно места да испружим ноге, седишта велика, може се прилећи и одморан стићи тамо где си кренуо.Иако и са Русима има добрих догађаја, дођеш на аеродром да чекираш карту за улазак у авион према кући, а они те још три дана одведу у хотел о њиховом трошку, јер авион није пун па није рентабилно.Онда после три дана (шопинговања и излежавања), још те један дан задрже у Москви (мало да видиш света) па кад кренеш за Београд, прво слетиш у Боку Которску јер је авион пун руских туриста, па се Баћушка – пилот, мало бућне у море и тако проведеш у Тивту читав дан и поподне пети дан за 45 мин слетиш у Београд! А дневнице по Правилнику о издацима за службено путовање док не слетиш у Београд, па ти види сад!За војвођанске: Снежана Лазић
Око мене се окупила кинеска дечурлија, а ја сам јела и јела. С обзиром на своју висину и на то што сам Европљанка, свугде сам изазивала велику пажњу малих кинешчића, који су, иако одрасли људи, мени били до пупка (Гуливер у Лилипутанији), па још то што сам пришла да једем са улице, њима је било јако занимљиво. Села сам и јела, јела, јела ођедном су се ту створили и неки печени кукурузи (што сам исто лепо сажвакала), поздравила се, села у такси, показала визитку хотела и вратила у собу, попила аспирин и температура ми је пала на 38.
У соби ме је чекао списак летова, легла сам на кревет и погледала са неверицом. Списак сутрашњих летова Шангај – Пекинг више је личио на поласке неког нашег градског аутобуса, у ствари још чешће, летови на сваких 10 минута и то само на тој релацији.
Како је већ пала ноћ, одлуку о сутрашњем путовању сам оставила за сутра – како то каже Скарлет О Хара. Лет за Харбин, ако се одучим, био би око 10х.
Пробудила сам се одморна и са неком новом енергијом, иако су ми уши стално зујале од шест слетања и полетања, а температура ми није падала испод 38, оток ногу сам и занемарила јер је спласнуо толико да сам могла обути ципеле. Спаковала сам пар хотелских папуча, које су делили бесплатно (за сваки случај, да не идем боса, ако нога неће у ципелу), позвала такси и одлетела за Харбин.
Мали харбински аеродром је још увек био прекривен снегом иако је био април месец, а температура у Шангају слична нашој, схватила сам да сам неспремна отишла пар хиљада километара на север.
Резак ваздух продрмао ми је тело неком језом, која у овом случају није била повезана са температуром, већ са стварном хладноћом која ме је дочекала.
Међутим, топлина којом су ме преводилац, директор и возач дочекали, очарала ме је. Пришла сам тој групи која је држала натпис са мојим именом. Двојица су била дотерана – у оделу и изгледали су врло слично онима у Шангају, а трећи је више личио на канадског дрвосечу у фармеркама, рашнираним канађанкама и канадској кошуљи (оној дебелој од филца на велике квадрате у црно- црвеној боји).
Нисам знала ко је ко, а први ми се обратио преводилац и представио ми високог Кинеза као директора свих фабрика те кинеске провинције (који узгред није знао ни речи енглеског иако је стасом и изгледом стварно личио на Канађана, био је Кинез моје висине. Објаснили су ми да је Јамуси на око седам сати колима од Харбина и да ћемо прво ручати па крећемо на пут.
У ресторану су нам послужили печено јагње преливено шећером (као огромна пекиншка патка). Било је прелепо (само да могу да гризем – ипак сам ја лавица, а не мала маца).
Понудили су ме неком њиховом ракијом, за коју кажу да је пију само најачи мушкарци, онда сам ја њима извадила татину шљивовицу коју сам понела за поклон и рекла да ово код нас пију и деца, а када смо пробали и једну и другу ракију, признали су да нешто овако јако никад нису пробали и одушевили се!
За седам сати пута, нисмо скоро ни реч проговорили, мало смо дремали, а већи део пута директор Мр. Лу је на кинеском мјаукао неке руске песмице, а ја сам га пратила лалачући Рјабинушку, Очи чорније, Каљинку, Подмосковније вечера, Соњу, Ивушку…. и тако стигосмо у Јамуси.
Река која је је била дупло шира од Дунава још увек је на појединим местима била замрзнута. Чекирала сам се у хотелу, пао је договор да се одморим пар сати и да ће они доћи по мене да идемо заједно на вечеру.
Када су се око 20 х увече појавили објаснили су ми да сам ја једини женски пословни партнер који је икада дошао код њих и да је то њима јако незгодно, јер не знају куда да ме воде.
Сви њихови „центри за забаву и вечеру“ су били слични ономе што ми зовемо „стриптиз баровима“, са мноштвом различитих садржаја. Ко је хтео могао је да добије партнерку за плес на плесном подијуму или у караоке клубу. У сваком случају приликом уласка бираш парнерку са којом проведеш вече у згради величине нашег СПЕНСА, која има различите понуде од биоскопа до кревета.
Одлучила сам да прескочим тај део са креветом, али да желим да видим како то изгледа. Отишли смо са двоје кола. Неки мени непознати Кинешчићи су се као гарда створили око мене (њих шесторица) ко око мртвачког сандука и ми смо ушли и кренули у истраживање. Схватила сам да их је Мр.Лу ангажовао када су ме провели да видим како све то изгледа (осим оног дела са креветом), а с обзиром да смо већ увежбали певање одлучили смо се за караоке.
Нисам знала да је Мр. Лу организовао доношење српских караока, док смо путовали, тако да ме је дочекао Ђорђе Марјановић, што ме је веома одбрадовало. На тренутак сам заборавила и на хладноћу и на темпертуру…. када сам се напокоон дочепала кревета заспала сам као јагње (не мислим на оно што смо појели).
Таман сам одспавала први санак, кад зазвони телефон. Јављале су се разне женске особе и нудиле своје услуге. У почетку сам спуштала слушалицу, а када су ми баш досадиле, оставила сам слушалицу поред телефона и наставила да спавам.
Сутра дан сам морала у фабрику, преводилац је имао тежак посао да ми симултано преводи документацију на кинеском, иако сам очекиване бројчане вредности могла да препознам у тексту. Једва сам чекала да се целодневни састанак заврши да одем до продавнице и купим неку топлу гардеробу да ме загреје, јер сам се смрзавала.
Хаљину, коју сам једино могла да обучем нисам ни скидала, спавала сам у њој, јер је била топла, скроз дугачка, до земље, а сва срећа да сам се састајала са различитим људима, тако да сам ко енглеско и француско племство само додавала дозу парфема.
Знам да је вама који читате то сада смешно, али тако је било. Када је питање преживљавања, све друго је небитно. Била сам срећна да је бар храна била добра и слична нашој кухињи. Живео Харбин, Јамуси и пекиншки јагњићи!
Повратну карту кући сам имала од Пекинга за четири дана, тако да ме је чекало 7 сати вожње до Харбина и опет лет, па састанци, а пробудила сам се смрзнута, исцрпљена са температуром опет преко 40.
Када је Мр. Лу позвао са рецепције, једва сам се јавила на телефон, умила се и кренула. Изненадило ме је и обрадовало да и он и његов преводилац иду са мном до Пекинга, јер и они имају неки састанак. Ја сам имала заказане састанке следецих пар дана, па смо се договорили да посетимо неке знаменитости, које ме уопште нису занимале, али сам морала да испоштујем гостопримство.
Били су ми криви и кинески цар и Мао Тсе-Тунг, Тиананмен није ни принети ни једном тргу у мом граду, а ако закорачим на кинески зид – готова сам – нећу преживети!
Опет сам остала сама, у машини састанака, таксија, фабрика. Падала је ужасна киша и дувао ветар који ми је ломио кишобране, па сам престала да их купујем, а када киша стане осећало се како ветар помешан с песком шиба лице – наводно песак из Монголије из Гоби путиње преко 300 километара далеко.
Мештани носе наочаре и без диоптрије, само стакло да би заштити очи, а кад пушиш улицом је здравије јер дишеш преко филтера. О кућице моја слободице, ако преживим Франкфурт у повратку!
Стигла сам кући, а моја Матилда дотрчала да ме излечи и констатовала тешку упалу плућа. Чак је сутрадан дошла код мене на посао да ме враћа у кревет, јер сам нестрпљиво чекана да дам извештај са пословног путовања!
Сваки следећи одлазак за Кину, био је Аерофлотом: Београд – Москва, попијеш кафицу и 10 сати до Шангаја или Пекинга. Баћушка оставио довољно места да испружим ноге, седишта велика, може се прилећи и одморан стићи тамо где си кренуо.
Иако и са Русима има добрих догађаја, дођеш на аеродром да чекираш карту за улазак у авион према кући, а они те још три дана одведу у хотел о њиховом трошку, јер авион није пун па није рентабилно.
Онда после три дана (шопинговања и излежавања), још те један дан задрже у Москви (мало да видиш света) па кад кренеш за Београд, прво слетиш у Боку Которску јер је авион пун руских туриста, па се Баћушка – пилот, мало бућне у море и тако проведеш у Тивту читав дан и поподне пети дан за 45 мин слетиш у Београд! А дневнице по Правилнику о издацима за службено путовање док не слетиш у Београд, па ти види сад!
За војвођанске: Снежана Лазић
You must be logged in to post a comment.