Na tri stotine i neki dan vladavine, okrenu se predsednik, pogleda u svoj narod i reče: „Poradite na natalitetu!“, ali ne reče koja svrha ni kakva je potreba za ovom rabotom.
Postoji proročanstvo da će svi Srbi, jednog dana, pod jednu šljivu da stanu, ono se pripisuje našim velikim prognostičarima, Tarabićima. Tu je i davnašnja prognostička zebnja da će se Srbija svesti na beogradski pašaluk. Šta je s ovom našom državom kao da ju je neko prokleo kletvom: „Seme joj se zatrlo“?
Izgleda da su ova predskazanja stigla i do predsednika, sve nam malobrojnije države. Shvatio je da je „nešto trulo u državi Danskoj“ ili je postao populista, a možda je skoro čitao Bibliju pa ga je podstakao na razmišljanje deo kad je bog stvorio Adama i Evu, pa ih blagoslovio i rekao im: „Rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari riba, ptica nebeskih i svih zveri što se miču po zemlji…“ Možemo samo da nagađamo, ali činjenica je da je javno rekao šta će sve majke dobiti kad rode prvo, drugo, treće i četvrto dete. Za peto dete ne znamo možda će biti dato strancima na usvajanje, da bi kućni budžet bio rasterećen! Žene nerotkinje su opet ostale „kratkih rukava“. Na ovo ozbiljno obećanje i feministkinje su zanemele.
Da li iko može sprečiti stručne vizije sa staklenih kugli proroka? Ako iko može, to je predsednik kao super heroj naših dana.
Većina se slaže s izrekom da su deca budućnost. Naša, vaša, njihova, čija god da su. Ma sva su deca naša, pa su valjda i predsednikova?
Nameće se pitanje, šta će već postojeća, već rođena dečica i majke, koja će dobiti ništa, zato što su već rođeni, zato što postoje pre obećanja koje će se praktikovati u stvarnosti Srbije? Ko im je kriv, mogu svoju kosu da čupaju jer su preuranili u rađanju. A da, za njih postoji naziv, nedonoščad, pa koje preživi!
„Kome rađati decu? Žao mi je što sam i ovo jedno rodila“ reče nam jedna nesrećna majka jer nema šta da ponudi za večeru svom detetu. „Srbija treba da nestane, kud nas nisu skroz dotukli kad su nas bombardovali pa da krenemo od ameba da se stvaramo, možda bismo bili bolji!“ Kakav pesimizam, zar je moguće da su to reči jedne majke! Hvala nebesima, ovakvi pesimisti će biti iskorenjeni, neće više majke da brinu o dečjim večerama, od sad će predsednik brine.
U vremenu kad je Srbija bila zemlja neobrazovanih seljaka, postojala je izreka „Ne čekaj leta bez deteta“. Tu izreku su ljudi poštovali, porodice su imale mnogo dece. Žene su rađale dok god su mogle. Slučajevi da majka i ćerka rode decu u isto vreme, nisu bili začuđujući.
Setimo se akcije u Hitlerovoj predratnoj Nemačkoj, da lepe i zdrave Nemice rađaju decu sa lepim i zdravim, obrazovanim Nemcima. I bile su nagrađivane. Neki analitičari kažu da se posleratna Nemačka izdigla iz pepela zahvaljujući baš ovoj deci.
Mada, za Srbiju ovaj plan zvuči kao bajka. A sve što zvuči kao bajka uglavnom, ostaje na nivou bajke. A ako i bude istino, opet eto nevolje. Kad dečica malo porastu, taman toliko, da majkama ponestane mesečne naknade, pa kad poteku dečje suzice jer roditelji neće moći da im kupe osnovne namirnice na koje su ih navikli, a Dostojevski ponovo vaskrsne kroz reči: „Svi ideali sveta ne vrede suzice jednog deteta“, šta onda? Hoće li Srbija biti puna dečjih suzica? Ali ko još čita ili razmišlja o ovoj „floskuli“ uvek aktuelnog Dostojevskog.
Ono šta je dobro kod ovog obećanja, to je da država neće više oduzimati decu od roditelja zbog siromaštva, naravno do navedenog uzrasta dok majke budu dobijale mesečnu naknadu, a posle šta im (i deci i roditeljima) bog da, pardon predsednik da.
Imamo i posebnu kategoriju, tzv. žene u godinama, u petoj deceniji i još koja godina plus. Neko ih zove bake, neke od njih su i srećne udavače, neke od njih su i majke po prvi put. Mnoge od njih su finansijski slabo stojeće jer im majčica Srbija nije dopustila da se zaposle. Bože nam oprosti, ali i one su moguća kategorija za rađanje. A i sve je više trend da zdrava žena oko i preko pedesete godina rodi dete. Bake decu nek rađaju. Rađanje za sigurnu finansijsku starost.
Naš narod se prodaje za sitno, za sendvič, za hiljadu-dve dinara, a za ove velike pare ima da se i seksa i porađa. Sirotinjska zabava, seks, uskoro i zvanično proglašena. Valjda ćemo, uskoro, i zvanično biti sirotinja. Rađajte decu jer ćete dobiti novac, a gde je rađanje dece iz ljubavi? Gde je dobro organizovana država u kojoj ljudi mogu da zarade za sebe i svoju decu?
U filmu Želimira Žilnika, „Tako se kalio čelik“, poslednja rečenica koju otac upućuje, s ponosom sinu, je: „Ne brini sine, moje radno mesto te uvek čeka“. Ta rečenica je 80-tih godina prošlog veka bila predskazanje onoga šta čeka buduće naraštaje. Jedina razlika je što su onda firme bile u državnom vlasništvu, a danas u privatnom, većinski inostranom. Ne brinite se vi nerođena deco, sve ćete to vratiti radeći u inostranim fabrikama, uz večito nošenje pelena.
Pesimistično zar ne. Ali šta je optimistično u ovoj državi?
Related
