RADNIČKA HRONIKA – Petar Mihajlović (takmičarska selekcija) Pozor! Pozorje! - piše Dragoljub Selaković

RADNIČKA HRONIKA – Petar Mihajlović (takmičarska selekcija) Pozor! Pozorje! - piše Dragoljub Selaković

režija: Veljko Mićunović; dramaturg: Slobodan Obradović; scenograf: Marija Kalabić; kostimograf: Marko Marosiuk; saradnik za scenski pokret: Igor Greksa; muzičar: Geza Kučera ml. produkcija: Narodno pozorište/ Narodno kazalište/Népszinház Subotica

igraju: Srđan Sekulić, Bojan Milanović, Jelena Mihajlović, Milan Vejnović, Dimitrije Dinić, Igor Greksa, Marko Vasiljević, Dimitrije Aranđelović

Za šestu predstavu, u zvaničnoj selekciji, koju smo sinoć imali priliku da vidimo, „Radnička hronika“ po tekstu Petra Mihajlovića u izvođenju Subotičkog narodnog pozorišta možemo reći da je obrazac angažovanog teatra sa značajnom primesom pamfletizma. Disciplinovani ansambl pod dirigentskom palicom reditelja Veljka Mićunovića donosi na scenu tragičnu svakodnevnicu brutalne tranzicije i pljačkaške privatizacije koju živimo diljem bivše nam domovine. Koristeći se surovim brehtijanskim metodom reditelj promišljeno ovu tragediju dovodi apsurda tako da u pojedinim momentima izmamljuje neveseo osmeh na licima gledaoca. Ponavljanjem pojedinih replika dovedenih do automatizma i često viđanim parolama sa radničkih protesta u prvom delu predstave kao da želi da nam poruči: Ništa se ne plašite, biće još gore! Nakon ubrzanog početka Mićunović nas uvodi u opušteniji deo priče sa pesmom „Život je lep“ sa kojom nam kroz višestruku asocijativnost najavljuje predstojeću sigurnu tragediju. Životne individualne ispovesti nam izazivaju grč u stomaku smenjući se sa slikovitim kolektivnim razmiricama koje neminovno vode do propasti kolektivnog bunta gde izborena „Sloboda na barikadama“ propada zbog banalnih razloga bilo da su posledica ponižavajućih okolnosti života ili lakovernosti pojedinaca. Sa jedne strane imamo popuštanje barikada zbog potrebe da neko čuva decu kada je jedan od roditelja u trećoj smeni nasuprot nerešnog rezultata F.C. Hamburga zbog kojeg nema dobitka na kladionici.

Uvod u katarzu nam donosi posebno poetična scena u kojoj na izdvojenom mestu, van scene, se okuplja porodica, na ivici egzistencije, sa svim svojim protivurečnostima i nedoslednostima za ručkom, podgrejan pasulj za koji je svima jasno da im je to svakodnevni obrok. Sumanuti stampedo na samom kraju se završava krvavim rukama i ritualnim polivanjem vodom kao obred pročišćenja pred samospaljivanje. Epilog je više nego sumoran u kome jedan od slučajno preživelih radnika, na vreme prekvalifikovan u grobara, letargično zemljom zatrpava svoje bivše kolege jer on „samo radi svoj posao“. Kada se prenoći tj. kada se slegnu prvobitni utisci možemo reći da ova naizgled jednoznačna, parolaška poema uopše nije tako jednostavna i pravolinijska već da je prepuna simbola ali kao i većina levičarskih istupanja nosi u sebi jednu, veoma bitnu, kontradikciju. Naime, kada se dublje promisli Marksizam u svojoj utopijskoj suštini se bavi samo tumačenjem društvenih pojava a ono što je još davno utvrđeno je da, kako je to definsao Karl Poper, ne nudi adekvatna rešenja. Samim tim ne možemo tražiti ni od pozorišta, daleko bilo od ove ili neke druge predstave da nam pronađe rešenje jer suština pozorišta jeste u tome da ukaže na probleme a odgovori moraju da se daju ili iznađu na nekim drugim mestima. No, to su neke druge, političke, teme kojima se nećemo, na ovom mestu, baviti.

Scenografsko rešenje Marije Kalabić je takođe naizgled jednoznačno ali vrlo funkcionalno i inspirativno tako da glumcima daje prostor za razigravanje i brzu mizanscensku manipulaciju i transformaciju u bezbroj različitih karaktera. Na isitoj trasi je i kostim Marka Marousika. Indikativno za taj deo priče je činjenica da je Subotičko narodno pozorište preko deset godina smešteno u prostor u kome se nekada nalazila fabrika tepiha i pozamanterije „Mladost“, tako da je vrlo verovatno i sam prostor u kome je nastajala i u kome se najčešće igra ova predstava inspirisala scenografa. Zbog megalomanskih planova i raznih simptomatičnih političkih ujdurmi, na žalost, nikome u ovome trenutku nije jasno kada će se konačno završiti gradnja nove zgrade Subotičkog pozorišta/kazališta/szinhaz-a.

Glumačka ekipa, za koju već rekosmo da je izuzetno disciplinovana, je kao što je čest slučaj ove godine čitav teret nosila ravnopravno tako da ne možemo nekoga posebno izvojiti ali moramo pomenuti ime Igora Grekse, koji igra u predstavi, a odradio je odličan posao i kao saradnik za scenski pokret. Pažljiviji pratioci zbivanja na Pozorju su zapazili da smo njegovo ime videli i u predstavi „Gustav je kriv za sve“ gde je kolegama iz „Deže Kostolanji“ bio konsultant za lutkarski deo zanata, tek toliko da se zna.

Kao završni komentar navešćemo intrigantnu konstataciju i pitanje koje je na „okruglom stolu“ povodom ove predstave postavila Aleksandra Glovacki a to je da je ova predstava namenjena radničkoj klasi ali ona danas ne ide u pozorište, ne zbog toga što ga ne voli, navodeći da su za vrememe NATO bombardovanja kada su pozorišta igrala besplatno sale bile prepune, već zbog toga što nemaju para za ulaznice. Pitanje koje se nameće je: kako to da je u „trulom socijalizmu“ pozorište imalo snage da izađe iz svog staništa i ode „radnicima u pohode“, u fabrike, a danas to ne može da učini?! Greška je izgleda u sistemu. Ovaj prikaz ćemo završiti sa naj upečatljivijom parolom, za potpisnika ovih redova, koju smo imali priliku da vidimo u predstavi: Siromašni ne idu na rođendane!