Аутор: Растислав Стојсављевић, професор геополитике
Данас се навршава две године од терористичког напада Хамаса на цивиле у Израелу. Убиство и отмица младих људи који су уживали на музичком концерту одјекнули су светом. Овај догађај био је само једна кулминација сукоба између Израела и околних муслиманских држава на Блиском истоку. У историји постоје догађаји који су означени дугим трајањем. Сукоб између Јевреја и муслимана на простору „обећане земље“ траје од VII века. Јеврејско становништво се иселило са простора данашњег Израела током векова, док се муслиманско ширило и опстајало на овом простору.
Јачањем ционистичког покрета у последњој деценији XIX века у Великој Британији, а поготово после Балфурове декларације, постало је јасно да ће опадањем моћи Османлијског царства, данашња територија Израела постати мандатни простор енглеске моћи. Завршетком Другог светског рата проглашена је држава Израел, што је условило моментално реакцију околних арапских земаља. Од тада постоји стални сукоб на овом подручју са променљивим успехом за обе стране. Држава Израел је опстала, проширила се, а у последњих неколико деценија ојачала војно и економски. Уз себе има моћне савезнике, оличене у првом реду у Сједињеним Америчким Државама, а затим и већини држава НАТО пакта.
Морамо имати у виду да је признање Палестине од стране неких држава Европске уније, пре свега Француске чисто унутрашње питање. Несумњива подршка Израелу утицала би на пораст опасности од муслиманског фактора у појединим европским државама, пре свега у Француској и Великој Британији. Већина држава Европске уније има економских проблема због рата у Украјини, па би верски проблем била вероватно кап која би прелила чашу. Милиони избеглица са Блиског истока и Северне Африке који су ушли у Европску унију у последњих десет година представљају озбиљан безбедносни изазов. Муслиманско становништво, пре свега у Немачкој и Француској, не прилагођава се локалној средини, па између њих и домицилног становништва постоје идеолошке и верске разлике.
Због тога се на први поглед стиче утисак да је подршка Палестини ударац на Израел од водећих држава Европске уније. Али на овај потез су се оне одлучиле искључиво из личних интереса. Осим реторике против хуманитарне катастрофе и осуде израелске војне операције у Гази, није учињено ништа да се ситуација смири. Не би требало заборавити да је раније током године у претходних неколико напада Ирана на Израел, управо британска авијација била једна од оних која је бранила небо изнад Израела. Као главни покровитељ стварања државе Израел 1948. године потпуно би било неочекивано да сада Уједињено Краљевство учини нешто на штету својих савезника на Блиском истоку.
Поставља се питање које је решење проблема на Блиском истоку. Јасно је да већ осам деценија влада сукоб са кратким периодима мира. Не би требало заборавити да је један од највећих ресурса на свету, нафта, управо сконцентрисана у овом региону, са доминатном улогом западних мултинационалних компанија. Осим сукоба са Израелом, ни међу муслиманским становништвом не влада савезништво и јединство. Од почетка двогодишњег сукоба Хамаса и Израела, околне арапске државе су се држале доста уздржано. Јасно им је да Израел има моћне савезнике на Западу са којима већина ових држава сарађује преко трговине нафтом. Са друге стране јасно је да је Хамас продужена рука Ирана који је геополитички противник Саудијске Арабије и других арапских држава Персијског залива. Ове државе су противници Ирану због доминације над нафтним пољима у Персијском заливу, али и услед сунитско-шиитског сукоба.
Оно што је најбитније у овом двогодишњем сукобу је да гину невини цивили, деца и жене. Десетине хиљада их је страдало. Број можда никада неће бити утврђен. Као и у сукобу у Украјини, тако и овде. Ратна дејства би требало да моментално престану како би се сачували животи преосталих цивила. Апели за мир трају већ две године широм света али се само завршава на томе. Очигледно је да су финансијски и војни интереси јачи од покушаја да се рат заустави. Уједињене нације би требало да буду кровна светска организација која би приморала Израел да заустави своје операције у појасу Газе, као и Хамас, али и друге проксије Ирана (Хезболах и Хуте) да се разоружају. Тиме би и Либан и Јемен постале стабилније државе. Јасно је да су Уједињене нације далеко од те улоге. Право вета у Савету безбедности га држе паралисаним. Генерална скупштина је постала дебатно тело чије одлуке нису обавезујуће. Евентуална промена правилника о раду Уједињених нација променила би ситуацију. Једно од решења било би да се вето једне од сталних чланица Савета безбедности може поништити двотрећинском већином гласова на Генералној скупштини. Недавни предлози да се Бразилу и Индији дозволи да буду сталне чланице доприноси некој врсти равнотеже, али и дају за право овим државама које по броју становника и површини заслужују да имају статус као једна Француска и Велика Британија. Али ово суштински не мења ствари. И даље би право вета стопирало одлуке само већег броја држава.
Уколико рат у појасу Газе ускоро стане, а сваки нормалан човек се нада томе, поставља се питање како и када ће се овај простор обновити. Уништење инфраструктуре, пре свега стамбене је толико велико да ће бити потребне године, а можда и деценије да се то обнови. Повлачење Хамаса и предавање управе над Газом палестинским властима чини се као „врућ кромпир“. Поставља се питање којим капиталом би се ова територија обновила. И који је статус ове територије? Финансијска улагања ће доћи уколико је ова територија стабилна. Стабилност јој нуди међународно признање. Али финансијска улагања ће углавном доћи са политичког Запада који има добре односе са Израелом. Улагања у обнову Газе се неће десити уколико исти ти финансијери не виде финансијску добит која ће уследити после тога. Та добит се може огледати у туризму. Проблем је што је Газа већ пренасељена, а локално становништво нема где да оде.
Све ово су питања која се могу поставити једино уколико се склопи мир. А он је потребан свима. Највише је потребан измученом становништву Газе које жели да обнови своје животе и некако настави са животима оплакујући своје мртве.
За Појас Газе, али и Западну обалу потребно је трајно решење. Ипак, оно се не назире већ осам деценија. Трајно решење где би обе стране биле задовољне мора се наћи у будућности. Примери Јужног Тирола, Тајвана или Северног Кипра могу бити добри примери „замрзнутог конфликта“ где би се онда неко мирно решење нашло у будућности. Евидентно је да свака америчка администрација даје безрезервну подршку Израелу. То ће се наставити у будућности.
Свакако да решење проблема Газе повлачи са собом и друга питања, а то је статус Западне обале, али и питање Јерусалима. Овде се проблем шири и на југ Либана, разоружавање Хезболаха, али и питање Голанске висоравни. Свакако да би се у ово морало укључити и мировно решење са Ираном. Решења би се разматрала у Уједињеним нацијама које би онда надгледале спровођење мира, и имале неку врсту мирнодопског мандата у ограниченом временском периоду. Тако би се надгледала ситуација на терену.
Ово решење омогућило би стабилизацију региона и припрему терена за дугорочни мировни процес. Међународно присуство би могло да врати поверење цивила у процес и спречи да једна страна има потпуну контролу над ситуацијом. Мана овог приступа је што захтева огроман ниво политичког консензуса међу великим силама, који је често тешко постићи.
Мир се не може одржати само политичким споразумима, неопходно је створити економску међузависност и друштвено поверење. Развој инфраструктуре, заједнички енергетски и трговински пројекти, као и програми образовне и културне размене, могли би да смање мржњу и осећај изолације. Инвестиције у Појас Газе, отварање тржишта рада и укидање блокада могли би да створе услове у којима би мир постао исплативији од рата. Такав приступ не може заменити политички процес, али га може значајно ојачати.
Решење би било укључивање арапских држава у свеобухватан регионални мировни споразум, који би гарантовао безбедност Израела и права Палестинаца. Са нормализацијом односа између Израела и неких арапских земаља, као што су Уједињени Арапски Емирати и Бахреин, постоји могућност да шири регион постане платформа за трајни компромис. Такав приступ могао би да изолује екстремне групе и подстакне умерене снаге на обе стране да заједно граде мир под надзором међународних партнера. Заустављање рата је тренутно приоритет, а политички преговори око будућег статуса важно је да се воде у мирнодопским условима.