РАЗГЛЕДНИЦА ИЗ ИСТАНБУЛА

РАЗГЛЕДНИЦА ИЗ ИСТАНБУЛА

Као пасионирани љубитељ кошаркашке репрезентације Србије и овог пута сам решио да испоштујем наше мајсторе под кошевима и да их подржим са трибина. Наравно, као и увек, са мном је проверена навијачка екипа којој после сваке утакмице Србије треба дати орден за навијање и приврженост српској репрезентацији.

Мали проблем имамо у комуникацији када сирена означи крај утакмице, јер тада прелазимо на знаковни језик за неме особе, с обзиром да из грла не излази ништа. И тако до следеће утакмице. Па ипак, то су само слатке муке када се побеђује, а Срби  у Истанбулу побеђују, као и много пута до сада. Уосталом, и последњу евро титулу освојили смо баш овде, 2001.године.  

За србе Цариград, за грке Константинопољ, за турке Истанбул. Са које год стране да гледате у питању је центар империје, већ безмало две хиљаде година. Византија, Отоманско царство и данашња турска република увек су представљали значајну геополитичку тачку. Овде су велике силе укрштале копља, а судбина света се кретала на једну или другу страну, у зависности од тренутних околности и резултата игре на Босфору.

Шетајући истанбулским улицама не стиче се утисак да се овде одржава велика спортска манифестација а одговор можемо потражити у раној елиминацији турске репрезентације, након чега је интересовање за евробаскет нагло спласнуло. Међутим, далеко од тога да се у Истанбулу човек не може добро забавити и свашта понешто видети. На сваком кораку вам је јасно да се налазите у мегалополису а оно што чини посебну драж је чињеница да нико не зна колико овај град има становника. По званичној статистици око 15 милиона, мада и та званична статистика често и подоста варира. Незванично, кажу да бројка прелази и 20 милиона! Ако повучемо паралелу са Србијом долазимо до математичког закључка да смо ми статистичка грешка града Истанбула!  Било како било, у оба случаја, овај  град има убедљиво највише становника у Европи.

Турци су мајстори за ценкање, па је изгледа и у овом случају то у питању. Крену од 20 милиона па спуштају до 15, и назад. Национални спорт. У овоме су бар најбољи. 

И управо нам ови подаци, на најсликовитији начин, показују какво смо ми спортско и кошаркашко чудо. Тако мали, а уствари велики. Фасцинантно, зар не?

Посебна занимљивост лежи у чињеници да је ово једини град на свету који се простире на два континента – Европу и Азију. Два континента у једном граду! Још један раритет, од многобројних, када је Истанбул у питању.


Што се тиче клубова и ноћног живота у Истанбулу многи га сматрају бурним и садржајним, у шта смо се и сами уверили. Иако цене баш и нису прилагођене просечном српском џепу проналазили смо начине да прославимо наше кошаркашке победе.

Оно што је за нас занимљиво јесте и чињеница да је Турска вечити кандидат за улазак у европску унију. Одавно су престали да броје деценије од када су поднели кандидатуру. Сва је прилика да смо и ми на добром путу – да следимо турски пут. И не би нам било први пут. Ал` добро сад, нећемо о томе. 

Наравно, посетили смо и чувене турске кафе-чајџинице, јединствене по свему. И управо док вам ово пишем налазим се у једној. Пробао сам турску кафу, па турски чај, и могу вам рећи да сам јако задовољан. Сам амбијент ми много прија. Вероватно због тога што опуштенција свуда провејава. Такви су турци, а ни ми нисмо за потцењивање. Живео хедонизам!

Док пијем чувени турски црни чај комуницирам са локалцима о евробаскету и још којечему. Поносан сам на чињеницоу да сви знају за Србију (ах, колико смо се дружили кроз векове није ни чудо), али зато са словенцима пуно слабије стоје. Чак шта више, многи се питају одакле сад они дођоше, па још у финале. Наравно, сви су убеђени да ћемо ми победити, јер ако ништа друго, за нас су бар чули. Нека тако и буде, немамо ништа против, а симпатични словенци нека се доказују на другом месту. Уосталом, ионако их не знају.

Град жеља, тако су називали Истанбул у прошлости. Што се тиче навијача Србије јасно је шта би волели да се догоди вечерас у Истанбулу. Ми са трибина, учинићемо све да се та жеља и оствари.

И за крај.

Поздравио бих све читаоце Војвођанских вести уз жељу да вечерас после утакмице сви будемо задовољни и срећни, па макар се ја при повратку кући споразумевао са женом на знаковном језику,  јер све речи које имам за вечерас биће испаљене у беспуће Синан Ердем Арене.ПОМОЗИ БОЖЕ!

(а да, па кошаркашки Бог је већ на клупи Србије)

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.