Лепо је знати шта се дешава у комшилуку. Бити у току. Добро информисан. И то важи одувек. Ваљда је то у људској природи. Мада, не само у људској. Радозналост је убила мачку, али ју је сатисфакција вратила у живот ( да украдем мало од Стивена Кинга).
А постоји ли бољи извор информација од првог комшије. Под условом да сте у добрим односима. Да се не виђате пар пута годишње. Искључиво на суду, приде.
Први, а добри комшија, још ако је докон, зна све што се у комшилуку збива. Што је још важније, хоће то знање да подели са вама. Јер знање може бити корисно само ако се дели.
Ономад, главни медиј за преношење корисних комшијских информације била је дера.
Врло згодан медиј. Док ви и комшија размењујете обавештајне информације, тешко да неко из заинтересованог комшилука може то да види и чује. Могу само да наслућују да се дошаптавате њима испред носа.
Разлог је следећи. Дера је била рупа у огради. Заједничкој огради, која дели, тј. у овом случају спаја првог комшију и вас.
Захваљујући процесу глобализације, свет је постао једно велико село. Сви смо постали једни другима прве комшије. Комшије које се свакодневно окупљају око једне заједничке дере – интернета.
Кад је већ тако, да се приближимо дери. Хајде да чујемо пар прича из комшилука које су обележиле месец иза нас. Да их чујемо, досолимо мало и пренесемо даље.
За сад, ништа од Трећег светског рата
Средином априла били смо на корак од Трећег светског рата. Под изговором спречавања поновне употребе хемијског оружја од стране режима Башара ел Асад, иначе легално изабраног председника Сирије, Америка, Велика Британија и Фрацуска су извршиле ваздушне нападе на ту земљу.
Циљеви су били постројења за производњу хемијског оружја на више локација.
Напади су извршени иако није било чврстих доказа да је хемијско оружје уопште употребљено. Бар од стране легалних војних снага у Сирији. Агресију је пратило, већ уобичајено, „флагрантно кршење међународног права“.
Оно што је овог пута било неуобичајено је решеност једне велике светске силе да се супротстави агресији и делатно стане на страну земље жртве.
Наиме, Русија, предвођена председником Путином, је упозорила да ће оборити све ракете упућене ка Сирији и бомбардовати рампе коришћене за њихово лансирање.
Сви знамо шта се десило. Америка и њене савезнице су бомбардовале Сирију. Русија није узвратила. Задовољила се тиме што јој је пар сати унапред јављено које ће локације бити нападнуте.
vidovdan.org
Другим речима, и вук сит и овце на броју.
Наравно, кад би гледали интересе само великих сила. Америка је показала да је и даље најјача светска сила и да овај део света неће препустити на управу Русији, Ирану и Турској. Русија је показала да, вероватно, никад неће постати најјача светска сила, али да уме да запрети.
А народ у Сирији? Његов интерес? Небитан, разуме се. Битан је само интерес великих играча и људи који чине власт у овим светским силама. Велика већина људи из окружења руског председника нема интерес да се супротставља западним силама.
Разлог? Можда у западним банкама чувају своје новце. Можда.
Зрнце соли: Да је Русија била јака и моћна 1999. године, као што је сад, нас никад не би бомбардовали?
Опет Мило наново
Ако велики играчи из јаких светских држава, зарад свог интереса, не желе и не смеју да се замерају моћним западним силама, шта тек морају да раде велики играчи који „дрмају“ у малим и слабим.
Једноставно, ако желе да задрже позицију – све што им се каже. У ствари, они не могу ни да постану „велики играчи“ ако баш тако не поступају. То је просто део аранжмана.
Бићеш на власти, ако радиш оно што је договорено. Почнеш да врдаш, губиш подршку оних који су те довели. Падаш с власти. А на трон се пење, уз асистенцију твојих дојучерашњих послодаваца, нов, свеж и кооперативнији играч.
Ово је нарочито очигледно код малих и сиромашних земаља које се налазе на неком географски и стратешки важном месту.
Ако играш по задатом такту бићеш лидер, визионар, носилац промена. Ако кренеш мало да врдаш и солираш, вучеш коло на другу страну – постајеш аутократа, диктатор, монструм.
Пошто ствари тако функционишу, никакво изненађење није што је на 7. председничким изборима од увођења вишестраначја, а 3. од како је Црна Гора прогласила независност убедљиву победу однео Мило Ђукановић.
in4s.net
Мило Ђукановић се више пута повлачио из политике.
Али авај. Морао је да се враћа. Још увек има задатака које треба извршити, а чије извршење народ неће здушно поздравити.
Мило се први пут повукао након успешног отцепљења Црне Горе од Србије. Међутим, морао је да се врати да би осигурао ЕУ кандидатуру своје земље.
Повукао се и након што је увео Црну Гору у НАТО. Али се опет, тријумфално вратио у политику.
Ово нам говори да великим силама не одговара да се у малим и слабим државама изгради систем са јаким институцијама у којем ће важити владавина права. И у којем ће се глас и воља народа уважавати.
Нарочито, ако се те државе налазе на „незгодној“ географској локацији.
За спровођење њихових интереса адекватнији је систем у којем ће само један човек имати моћ и бити на врху пирамиде. Докле год их буде слушао, тај један човек ће имати њихову подршку.
Зрнце соли: „Кандидовао сам се да бих увео Србију у НАТО“ – Мило Ђукановић.
ЕУ у две брзине, Балкан у рикверц
Демократија није за свакога. Што пре то схватимо, биће боље по нас. Демократија је за богате и моћне државе. Ући у њихов клуб није лако.
Биће још теже.
Тако бар обећава председник Француске, Макрон. Уствари, он то не обећава. Он прети: „Француска се противи уласку Балкана у ЕУ!“
У обраћању европски посланицима Макрон је изјавио да ЕУ не треба да прихвати ни једну нову чланицу, све док се тај блок дубље не интегрише и не спроведе темељне реформе.
Чуди мало што га нико са ових простора није обавестио да су све досадашње реформе спроведене по диктату ЕУ, те да су представници власти који су те реформе спроводили за то били похваљени. Од стране ЕУ, разуме се.
Али не чуди што су се одмах јавили тумачи Макронових речи. Балканци су тврди на ушима. Хоће да поверују у оно што чују. Не могу да проникну дубље у суштину онога што им је председник Француске јасно поручио.
vidovdan.org
Треба балканцима лепо објаснити да је у њиховом интересу да остану на путу ка ЕУ. Да са њега на скрећу. Најмање из два разлога.
Балканске земље још увек поседују одређена природна богатства. Тржишта им нису баш развијена и јака, али за слабије чланице ЕУ су довољно добра. Стране банке на њима раде одлично. Радна снага је квалитетна, а јефтина.
Зашто да се земље чланице ЕУ одрекну ових погодности. Нипошто. Балканцима треба одржавати привид могућности скорашњег уласка у европски клуб.
Боље да стоје испред врата и чекају. Поклони ти им и коју стаклену ђинђуву, да се с њоме занимају док чекају. Није то велики трошак. Само да не одустану од чекања и окрену се на неку другу страну.
Рецимо, према Русији или Турској.
То је други разлог. Ако би се то десило, стварни газда европског клуба био би бесан. Историја би се поновила. Опет би на брзину морао да се проширује клуб. Као ономад кад су по убрзаном поступку биле примљене Румунија и Бугарска.
Ко је стварни газда европског клуба?
Зрнце соли: Колико војних база има Америка у Немачкој, најјачој држави ЕУ, а колико Немачка у Америци?
