Na današnji dan rodio se
Miroslav Mika Antić. Tog 14. marta 1932. Godine na svet je u jednom čoveku došao pesnik, slikar, mornar, novinar i umetnik življenja.
Rođen je u Mokrinu gde je išao u osnovnu školu, a gimnaziju je pohađao u Kikindi i Pančevu. Najveći deo svog života proveo je u Novom Sadu. Za ove dve rečenice i sam Mika je rekao da su njegova čista biografija
. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam i pored knjiga koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu dobru biografiju, koja bi poslužila, ako nikom drugom, bar đacima u školi jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. Ja bih bio najgori đak jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta.
Prvu pesmu objavio je kao šesnaestogodišnjak, a prvu knjigu dve godine kasnije. U svojim delima igrao se rečima i od njih stvarao slike, pisao deci i odraslima o stvarima koje svakodnevno ispunjavaju njihov život. Za svoje stvaralaštvo dobio je brojne nagrade, a samo neke od njih
su Nevenova nagrada, Nagrada za životno delo u poeziji za decu i Nagrada Sterijinog pozorišta.
Antić je umro 24. juna u Novom Sadu, u 54. godini. Ipak, besmrtan kao u pesmi, ostao je među nama u svojim delima i ljudima koji ne dozvoljavaju da se zaboravi ovaj umetnik. Fejsbuk stranica sa njegovim imenom ima preko 350 hiljada pratilaca koji svakodnevno mogu čitati njegove pesme.
Kulturni Centar Novog Sada organizuje
11. Antićeve dane. Ovogodišnja manifestacija pod sloganom
Psovke nežnosti počela je 12. marta i trajaće pet dana. Program se organizuje na više mesta u Novom Sadu, a detalje možete pogledati ovde. (
https://anticevidani.rs/2018-2/program/)
Mkiroslav Mika Antić- Vojvodina
Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, –
tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i ivnsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav –
volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.
I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu,
i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama,
K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana
i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama,
ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima,
volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog.
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,
kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču,
ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,
zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te… volim… oprosti,
ti,što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,
ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski i lički, preko dalekih njiva,
i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,
jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća,
od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova…
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!
Za Vojvođanske vesti: Dajana Grubišić
Related
