У јуну 2022. започет је циклус концерата „Изнад истока и запада”. Публика је у Сремским Карловцима и Новом Саду премијерно уживала у видовданским музичким бравурама старе српске као и ауторске музике на тему средњовековних мелодија, али и нове српске музичке мисли. Наступили су Зорица Белић – новосадска оперска солисткиња, сопран, и чувени српски композитор, мелод и појац Љубомир Љуба Манасијевић из Београда. Праћени су ужим саставом ансамбла „Ренесанс” – на овим просторима познатим преко пола века.Од јуна 2022. до јуна 2023, „Изнад истока и запада” чула је публика у скоро свим местима Војводине. Такође, поводом 1. фебруара – Зорица Белић је подарила своме граду концерт најлепших класичних бравура „На балу у Новом Саду” 2023. Како данас чувамо музичку традицију и стару српску музику, те како сами певачи опстају у свом фаху, са Зорицом Белић и Љубом Манасијевићем разговарала је Весна Раонић:В. Р: Како је дошло до вашег упознавања, сусрета једног оперског и једног традиционалног певача?З. Б: Љуба Манасијевић упознали смо се случајно 2018. у саборном Храму Христовог Васкрсења, тачније у јединствено лепој крипти храма у којој нас је поред бројних знаменитих Срба – дивних организатора и пријатеља наше културе, дочекивао и незаборавно снажан дух и увек благо насмејан лик, сада већ блаженопочившег митрополита Амфилохија. На годишњици присаједињења у Црној Гори ја сам отпевала „Востани Сербије” – чувену песму на текст Доситеја Обрадовића али музику Вартекса Баронијана. Иако ми се музика Љубе Манасијевића увек више допадала, за ову прву композицију сам једино могла наћи оркестарску матрицу која ми је била неопходна. Нисам знала ко је све учесник Академије а погодило се да је на позорници током моје интерпретације стајао и сам Љуба Манасијевић. Њему се изузетно допало како је то звучало и одмах након свечаности, у свом визионарском и увек плодотворном стваралачком духу, предложио је сарадњу.Љ. М: Не, него Зорица као оперски певач међу реткима може да отпева ту другу варијанту са великим распоном који иде од алтовских дубина до сопранских кристалних висина. Потом ми је пришла да се извини што не пева моју „Востани Сербије” коју сам написао 1989. у Грачаници када сам био са Милићем од Мачве а поводом шест векова од Косовског боја. Тада сам написао и широм света певану и прихваћену песму „Ој Косово, Косово”. Био сам много популаран са том песмом – кад су се оснивали разни спортски клубови и уметничка друштва, сви су желели да им то буде химна.У РТС серији „Доситеј Обрадовић” има хорски део „Востани Сербије” који је компоновао Варткес Баронијан. Урађена је, дакле, скоро две године касније да би се покрила та секвенца из серије „Јастук гроба мог”. Ја сам, пак, написао мелодију све по Доситеју, где се помињу и Херцегова земља и Чернаја Гора.В. Р: Да ли је одмах кренула Ваша сарадња?З. Б: Искрено говорећи, у складу са темпом догађаја нисмо се чули годину дана, међутим, ненадано се срећемо на свечаности Матице српске у Новом Саду, где смо обоје били учесници свечане Академије. Љуба је тада предложио да снимимо премијерно његову дивну божићну песму „Над Витлејемом”, двогласно, акапела. Дакле, са роком мање од месец дана. Спот смо урадили у једном од најлепше осликаних храмова – Храму Александра Невског у Београду, у продукцији ТВ Храм. Додали смо и један божићни тропар, као и трећу песму „Све док је твога благог ока” Исидора Бајића – мог омиљеног композитора – jа сам из Војводине а Љуба свакако воли војвођански уметнички израз. Интуитивно сам осетила мисију и напросто позив да треба да снимимо ту божићну песму и подаримо јој живот а Бог нам је у свему помогао упркос искушењима.Љ. М: Да, били смо после тога на литијама у Херцег Новом, светосавски концерт на тргу са нашим ансамблом – заиста невероватна енергија и емоције, величантвено! Имали смо раније летњи концерт у Атријуму Музеја Војводине са Ансамблом „Сербија”, ево сада из овог циклуса концерт у Сремским Карловцима и Новом Саду са члановима „Ансамбла Ренесанс”, за неколико дана и у Инђији. Биће потом Сомбор, Суботица, Зрењанин. Желимо мало да пронесемо ово наше драгоцено културно наслеђе широм Војводине, Србије а и шире.В. Р: Да ли је тешко бити често на точковима, трпети врућину, намештати опрему?З. Б: Јесте тешко, и неинспиративно теоретски, практично жеља за музиком и љубав према позиву увек суверено превлада, иако, навикли смо и у кондицији смо. Сада заиста у овом саставу и небески дивној музици толико се свако појединачно осећа надахнуто да се осећа и међу публиком та лакоћа и занос, изненађујуће је да публика редовно долази у сузама да нам честита, дакле постигао се готово катарзичан ефекат овог споја инструмената и гласова. Не заборавите, утиску доприносе цариградска лаута, шаргије, ћура, вијела, виолина, траверзо флаута, фрула, гоч, тарабука сопран и баритон, као и врхунски музичари. Мене такође ова музика потпуно регенерише иако овај стил није моје примарно интересовање, али захвална сам Богу да и ово могу да интерпретирам поред опере.В. Р: Концерт у свечаној сали најстарије гимназије у Срба био је у потпуности акустичан. Да ли Вам је то било захтевно за извођење?З. Б: Не, било је лепо – Љубин баршунасти баритон и није за микрофон, његова извођења су ванпросторна и ванвременска. На ранијим етно концертима са ансамблом „Сербија” Љуба је имао и своје чувене беседе. Ту нам је битан и проф. Димитријевић који је чак основао одсек за стару музику у Београду и изнедрио генерације успешних флаутиста. Проф. Димитријевић је један оснивача ансамбла „Ренесанс” који ради већ 53 године. На пробама је увек лепо гледати са колико љубави и стрпљења раде и Љуба Димитријевић и Љуба Манасијевић. Стрпљење и инспирација су кључ сваке изузетности. Димитријевић не допушта да се било шта ради на брзину и без уметничке инспирације. На нашу жалост, не можемо да комбинујемо баш цео Ансамбл „Ренесанс”, морали смо да одлучимо шта је најпотребније од инструмената да функционишемо. Ту је и проф. Дарко Карајић који свира лауту, ћуре, шаргије. Виолиниста нам је из симфонијског оркестра РТС и дивно је слушати контрапункт и дивне деонице виолине у нашим музичким дијалозима на концерту. То су све посебни, раритетни инструменти који се не чују често. Зато смо захвални Граду Новом Саду који је у години Европске престонице културе омогућио да се бар на кратко у једном концерту чује наша изворна музика и средњовековне теме српске музике, вокалних и инструменталних бравура. Како Љуба дивно каже, музика јесте један битан печат и духовни кôд народа. Наша мисија и дужност су да то сачувамо.В. Р: Господине Манасијевићу, са 13. година сте почели да свирате хармонику. Дипломирали сте на Саобраћајном факултету. Како су, заправо, ишли Ваши музички путеви?Љ. М: Да, прво хармоника, па часови клавира и соло певања, фолклор у два културно-уметничка друштва… сада има већ 30 година како се бавим српском музиком. Певам на неколико језика. Пет година сам провео у Америци, био сам инструктор за српску музику у њиховим ансамблима у америчком школству. До седамдесетих година то је њима био и један од изборних предмета. Многи од њих су тада ушли у свет музике и неког фоклора, те им је Балкан остао посебно занимљив. А у Балкану – ми, Грци и Бугари. Неправилни ритмови су им чиста егзотика. Међутим, вратио сам се овде јер сам се одлучио за српску музику. Кренуо сам да стварам своју музику и у томе сам већ више деценија.В. Р: У Америци сте предавали и већ дали свој допринос. Дајете ли часове или савете овдашњим младим људима који тек уче? Љ. М: Увек сам давао савете и помагао колико сам могао. У току је формирање једне мале групице са којима ћу интензивније радити на свој начин. Развило се већ неколико младих извођача које сам обучавао. Можда направимо нешто и у Новом Саду.В. Р: Презивате се Манасијевић и певате о Деспотовцу славном граду и Манасији. Да ли је то случајно?Љ. М: Мој отац потиче из околине манастира Прохор Пчињски. Презиме вучем од прадеде чије је име било Манасије. На манифестацији „Дани српског духовног преображења” изводио сам већи комад „Деспот Стефан” из 1830. написан у стиховима. Том приликом сам написао и песму о Деспотовцу, после сам је изводио годинама. Доста сам наступао широм Србије, имао сам ту прилику и срећу да одлазим у цркве које се зову Лазарица, Раваница и друге, у тврђаву Маглич, места Уроша Првог и сл. Зато сам песме посветио Јелени Анжујској, Симониди и осталим личностима наше славне историје које нису много заступљене, јер где год дођемо, богато је наше културно наслеђе.В. Р: Да ли је сада бољи тренутак за патриотске и традиционалне песме?Љ. М: Јесте, наравно. Певају их чак матуранти на слављима. Забрањују их у Црној Гори, али и то нешто говори. Песму „Ој Косово, Косово” сви певају и мисле да је народна песма. Од Америке до Јерусалима и Русије, сведоче многи снимци које ми људи широм света шаљу. Моје песме певају деца, хорови, свештена лица, апсолутно сви, тако да је циљ постигнут. А не би био постигнут да није песма створена из дубине срца и душе. Испало је боље него што сам могао и да очекујем. Наравно, у старту не може нико то да зна – кад би знао, сви би писали. Такође треба да се уклопи и у време, све има свој тренутак и контекст.Рецимо, многи људи овде воле „Ел кондор паса”. Далеко, заиста, путују песме! Кад једном оде, не знате где ће се примити. „Ој Косово, Косово” коју је снимила један Порториканка одевена у Звездин дрес – видело је преко милион пратилаца у свету. Сада њу на пикнике и славља позивају наши људи у Америци, има она читав наш репертоар.В. Р: Јесте ли заштитили своја ауторска права?Љ. М: Јесам. Али, сви ми са ових простора тек се учимо томе. На западу се аутори и композитори више истичу и потписују. Овде су мало скрајнути.В. Р: Треба ли више уметника да учи старе косовске песме које су уједно и најлепше, и по емоцији најснажније?Љ. М: То јесте најважније подручје где су били српски владари, дворови, једно господство где се неговала култура, традиција и писменост, где се саображавало са традицијом целог народа. Тамо су наши осликани и духовно пребогати манастири. Све је то важно.З. Б: Наше традиционалне песме највише подсећају на класичне, где је потребна одређена врста чистог, равног, природног – народном изразу својственог тона. Не сме да звучи као пародија. Рецимо, моја професорка на академији је певала мађарске народне песме. После пуно година певања у позоришту, уметници попут Љубе Манасијевића и чланова ансамбла за рану музику надахнули су ме да се програмски обликујем а Бог ми је сачувао мој глас.Љ. М: Оно што Зорица Белић ради ја бих назвао етно класиком. Можда је Зорица чак и зачетник тог жанра. Етно не можете певати на класично оперски начин. Мора да се прилагоди да буде и класично и духовно. Рецимо, у песми наше уметнице Василисе „Гора јечи”, Зорица постиже невероватне валере. Има она и косовске корене, па то допире до ње и на исти исти начин она нама то вокално узноси. То заиста уз врхунске оперске домете, не може сваки оперски певач. То је искрен и велики, толико топао дар, дело Божје љубави.В. Р: Поменули сте значај професора, колико педагог може да вас подстакне а колико да вас „зацементира” на одређеном месту.З. Б: Уметност је као спорт. Захтева једну врсту дисциплине и самопрегора. У уметничком смислу ви морате стално да надвисујете границе и тренутне стандарде. Не можете се предати никоме потпуно у руке, па ни свом ментору. Чак и ако су му најбоље намере, то је само његова визија. Музика је живот, јер обликује живот и начин живота уметника. Један млади уметнички неукроћен дух је императив – ви постојите ради тог бића које вам је практично свој живот, таленат и Божји дар дало у руке. Многи професори се ригидно држе одређене технике певања. Као предавач никада не бих могла нечији таленат да преламам. Не заборавите да је то индивидуална настава. Професор мора да буде остварена личност, без суревњивости и такмичарског духа са студентом. Зато млад певач мора да зна докле може да се преда идејама ментора а који пак део мора сам да истражи. Академско образовање треба да буде само један стручан начин да ви изнедрите свој дар. Имала сам среће да у техничком смислу ми јесмо вокално процветали у нашој класи.Љ. М: Учио сам певање код сјајне професорке. Лепо сам напредовао, но након годину дана сам схватио да ће мој глас постати такав да ћу моћи само да изводим класику. Пошто сам хтео да задржим пластичност гласа потребну за друге жанрове, престао сам да узимам часове. И даље могу да изведем и нешто од класике, али и поп песму или популарну песму.В. Р: Јесте ли писали за друге или само за себе?Љ. М: Мало сам радио за друге, више за себе, а то је све и проживљено!В. Р: Јесте ли певали у Призрену?Љ. М: Јесам. И о Призрену, и у Призрену, код споменика цару Душану. Од 1989. сам сваке године имао неки програм за Видовдан. Певали смо и у Москви, Бечу, Паризу.В. Р: Јесте ли некад имали проблема, с обзиром на то да је „тешко бити Србин, али лепо”?Љ. М: Неких већих нисмо имали, мада су нас светски медији оцрнили по питању деведесетих, па је било неких предрасуда. Посебно је увек величанствено са нашим људима у дијаспори.В. Р: Какви су планови?З. Б: Пронећемо ову дивну антологију у многим државама у окружењу као и у дивним градовима Србије и Републике Српске, који нас очекују. Неке од најлепших утисака носимо заиста пре свега из Суботице, Сомбора, Апатина, Новог Сада, Сремских Карловаца, Инђије, Старе Пазове, Оџака, незаборавне Кикинде и многих других градова. Такође, искрено се надам реализацији ЦД издања са извођења уживо у Новом Саду, то би била дивна круна наше уметничке идеје „Изнад истока и запада“.Наша мисија се наставља. Ради уметности постојимо. Истински уметник заиста мора бити целокупан предзнак једног божанског уметничког дела, да инспирише на висине и да светли у мраку кога је свакако већ довољно свуда уоколо, али и он креира фокус нашег израза, рада и достигнућа. Порука целокупног наслова „Изнад истока и запада“ јесте бити изнад тривије полумрака, полуживота, полусвета. Приближимо се уметношћу нашим истинским људским предиспозицијама и могућим дометима до божанске лепоте у нама самима, истражујмо и анимирајмо то једни у другима и свуда око себе. Тако се уможавају небројене силе доброг и лепог међу људима.Текст и фото: В. Раонић;
Љ. М: Не, него Зорица као оперски певач међу реткима може да отпева ту другу варијанту са великим распоном који иде од алтовских дубина до сопранских кристалних висина. Потом ми је пришла да се извини што не пева моју „Востани Сербије” коју сам написао 1989. у Грачаници када сам био са Милићем од Мачве а поводом шест векова од Косовског боја. Тада сам написао и широм света певану и прихваћену песму „Ој Косово, Косово”. Био сам много популаран са том песмом – кад су се оснивали разни спортски клубови и уметничка друштва, сви су желели да им то буде химна.
У РТС серији „Доситеј Обрадовић” има хорски део „Востани Сербије” који је компоновао Варткес Баронијан. Урађена је, дакле, скоро две године касније да би се покрила та секвенца из серије „Јастук гроба мог”. Ја сам, пак, написао мелодију све по Доситеју, где се помињу и Херцегова земља и Чернаја Гора.
В. Р: Да ли је одмах кренула Ваша сарадња?
З. Б: Искрено говорећи, у складу са темпом догађаја нисмо се чули годину дана, међутим, ненадано се срећемо на свечаности Матице српске у Новом Саду, где смо обоје били учесници свечане Академије. Љуба је тада предложио да снимимо премијерно његову дивну божићну песму „Над Витлејемом”, двогласно, акапела. Дакле, са роком мање од месец дана. Спот смо урадили у једном од најлепше осликаних храмова – Храму Александра Невског у Београду, у продукцији ТВ Храм. Додали смо и један божићни тропар, као и трећу песму „Све док је твога благог ока” Исидора Бајића – мог омиљеног композитора – jа сам из Војводине а Љуба свакако воли војвођански уметнички израз. Интуитивно сам осетила мисију и напросто позив да треба да снимимо ту божићну песму и подаримо јој живот а Бог нам је у свему помогао упркос искушењима.
Љ. М: Да, били смо после тога на литијама у Херцег Новом, светосавски концерт на тргу са нашим ансамблом – заиста невероватна енергија и емоције, величантвено! Имали смо раније летњи концерт у Атријуму Музеја Војводине са Ансамблом „Сербија”, ево сада из овог циклуса концерт у Сремским Карловцима и Новом Саду са члановима „Ансамбла Ренесанс”, за неколико дана и у Инђији. Биће потом Сомбор, Суботица, Зрењанин. Желимо мало да пронесемо ово наше драгоцено културно наслеђе широм Војводине, Србије а и шире.
В. Р: Да ли је тешко бити често на точковима, трпети врућину, намештати опрему?
З. Б: Јесте тешко, и неинспиративно теоретски, практично жеља за музиком и љубав према позиву увек суверено превлада, иако, навикли смо и у кондицији смо. Сада заиста у овом саставу и небески дивној музици толико се свако појединачно осећа надахнуто да се осећа и међу публиком та лакоћа и занос, изненађујуће је да публика редовно долази у сузама да нам честита, дакле постигао се готово катарзичан ефекат овог споја инструмената и гласова. Не заборавите, утиску доприносе цариградска лаута, шаргије, ћура, вијела, виолина, траверзо флаута, фрула, гоч, тарабука сопран и баритон, као и врхунски музичари. Мене такође ова музика потпуно регенерише иако овај стил није моје примарно интересовање, али захвална сам Богу да и ово могу да интерпретирам поред опере.
В. Р: Концерт у свечаној сали најстарије гимназије у Срба био је у потпуности акустичан. Да ли Вам је то било захтевно за извођење?
З. Б: Не, било је лепо – Љубин баршунасти баритон и није за микрофон, његова извођења су ванпросторна и ванвременска. На ранијим етно концертима са ансамблом „Сербија” Љуба је имао и своје чувене беседе. Ту нам је битан и проф. Димитријевић који је чак основао одсек за стару музику у Београду и изнедрио генерације успешних флаутиста. Проф. Димитријевић је један оснивача ансамбла „Ренесанс” који ради већ 53 године. На пробама је увек лепо гледати са колико љубави и стрпљења раде и Љуба Димитријевић и Љуба Манасијевић. Стрпљење и инспирација су кључ сваке изузетности. Димитријевић не допушта да се било шта ради на брзину и без уметничке инспирације. На нашу жалост, не можемо да комбинујемо баш цео Ансамбл „Ренесанс”, морали смо да одлучимо шта је најпотребније од инструмената да функционишемо. Ту је и проф. Дарко Карајић који свира лауту, ћуре, шаргије. Виолиниста нам је из симфонијског оркестра РТС и дивно је слушати контрапункт и дивне деонице виолине у нашим музичким дијалозима на концерту. То су све посебни, раритетни инструменти који се не чују често. Зато смо захвални Граду Новом Саду који је у години Европске престонице културе омогућио да се бар на кратко у једном концерту чује наша изворна музика и средњовековне теме српске музике, вокалних и инструменталних бравура. Како Љуба дивно каже, музика јесте један битан печат и духовни кôд народа. Наша мисија и дужност су да то сачувамо.
В. Р: Господине Манасијевићу, са 13. година сте почели да свирате хармонику. Дипломирали сте на Саобраћајном факултету. Како су, заправо, ишли Ваши музички путеви?
Љ. М: Да, прво хармоника, па часови клавира и соло певања, фолклор у два културно-уметничка друштва… сада има већ 30 година како се бавим српском музиком. Певам на неколико језика. Пет година сам провео у Америци, био сам инструктор за српску музику у њиховим ансамблима у америчком школству. До седамдесетих година то је њима био и један од изборних предмета. Многи од њих су тада ушли у свет музике и неког фоклора, те им је Балкан остао посебно занимљив. А у Балкану – ми, Грци и Бугари. Неправилни ритмови су им чиста егзотика. Међутим, вратио сам се овде јер сам се одлучио за српску музику. Кренуо сам да стварам своју музику и у томе сам већ више деценија.
В. Р: У Америци сте предавали и већ дали свој допринос. Дајете ли часове или савете овдашњим младим људима који тек уче?
Љ. М: Увек сам давао савете и помагао колико сам могао. У току је формирање једне мале групице са којима ћу интензивније радити на свој начин. Развило се већ неколико младих извођача које сам обучавао. Можда направимо нешто и у Новом Саду.
В. Р: Презивате се Манасијевић и певате о Деспотовцу славном граду и Манасији. Да ли је то случајно?
Љ. М: Мој отац потиче из околине манастира Прохор Пчињски. Презиме вучем од прадеде чије је име било Манасије. На манифестацији „Дани српског духовног преображења” изводио сам већи комад „Деспот Стефан” из 1830. написан у стиховима. Том приликом сам написао и песму о Деспотовцу, после сам је изводио годинама. Доста сам наступао широм Србије, имао сам ту прилику и срећу да одлазим у цркве које се зову Лазарица, Раваница и друге, у тврђаву Маглич, места Уроша Првог и сл. Зато сам песме посветио Јелени Анжујској, Симониди и осталим личностима наше славне историје које нису много заступљене, јер где год дођемо, богато је наше културно наслеђе.
В. Р: Да ли је сада бољи тренутак за патриотске и традиционалне песме?
Љ. М: Јесте, наравно. Певају их чак матуранти на слављима. Забрањују их у Црној Гори, али и то нешто говори. Песму „Ој Косово, Косово” сви певају и мисле да је народна песма. Од Америке до Јерусалима и Русије, сведоче многи снимци које ми људи широм света шаљу. Моје песме певају деца, хорови, свештена лица, апсолутно сви, тако да је циљ постигнут. А не би био постигнут да није песма створена из дубине срца и душе. Испало је боље него што сам могао и да очекујем. Наравно, у старту не може нико то да зна – кад би знао, сви би писали. Такође треба да се уклопи и у време, све има свој тренутак и контекст.
Рецимо, многи људи овде воле „Ел кондор паса”. Далеко, заиста, путују песме! Кад једном оде, не знате где ће се примити. „Ој Косово, Косово” коју је снимила један Порториканка одевена у Звездин дрес – видело је преко милион пратилаца у свету. Сада њу на пикнике и славља позивају наши људи у Америци, има она читав наш репертоар.
В. Р: Јесте ли заштитили своја ауторска права?
Љ. М: Јесам. Али, сви ми са ових простора тек се учимо томе. На западу се аутори и композитори више истичу и потписују. Овде су мало скрајнути.
В. Р: Треба ли више уметника да учи старе косовске песме које су уједно и најлепше, и по емоцији најснажније?
Љ. М: То јесте најважније подручје где су били српски владари, дворови, једно господство где се неговала култура, традиција и писменост, где се саображавало са традицијом целог народа. Тамо су наши осликани и духовно пребогати манастири. Све је то важно.
З. Б: Наше традиционалне песме највише подсећају на класичне, где је потребна одређена врста чистог, равног, природног – народном изразу својственог тона. Не сме да звучи као пародија. Рецимо, моја професорка на академији је певала мађарске народне песме. После пуно година певања у позоришту, уметници попут Љубе Манасијевића и чланова ансамбла за рану музику надахнули су ме да се програмски обликујем а Бог ми је сачувао мој глас.
Љ. М: Оно што Зорица Белић ради ја бих назвао етно класиком. Можда је Зорица чак и зачетник тог жанра. Етно не можете певати на класично оперски начин. Мора да се прилагоди да буде и класично и духовно. Рецимо, у песми наше уметнице Василисе „Гора јечи”, Зорица постиже невероватне валере. Има она и косовске корене, па то допире до ње и на исти исти начин она нама то вокално узноси. То заиста уз врхунске оперске домете, не може сваки оперски певач. То је искрен и велики, толико топао дар, дело Божје љубави.
В. Р: Поменули сте значај професора, колико педагог може да вас подстакне а колико да вас „зацементира” на одређеном месту.
З. Б: Уметност је као спорт. Захтева једну врсту дисциплине и самопрегора. У уметничком смислу ви морате стално да надвисујете границе и тренутне стандарде. Не можете се предати никоме потпуно у руке, па ни свом ментору. Чак и ако су му најбоље намере, то је само његова визија. Музика је живот, јер обликује живот и начин живота уметника. Један млади уметнички неукроћен дух је императив – ви постојите ради тог бића које вам је практично свој живот, таленат и Божји дар дало у руке. Многи професори се ригидно држе одређене технике певања. Као предавач никада не бих могла нечији таленат да преламам. Не заборавите да је то индивидуална настава. Професор мора да буде остварена личност, без суревњивости и такмичарског духа са студентом. Зато млад певач мора да зна докле може да се преда идејама ментора а који пак део мора сам да истражи. Академско образовање треба да буде само један стручан начин да ви изнедрите свој дар. Имала сам среће да у техничком смислу ми јесмо вокално процветали у нашој класи.
Љ. М: Учио сам певање код сјајне професорке. Лепо сам напредовао, но након годину дана сам схватио да ће мој глас постати такав да ћу моћи само да изводим класику. Пошто сам хтео да задржим пластичност гласа потребну за друге жанрове, престао сам да узимам часове. И даље могу да изведем и нешто од класике, али и поп песму или популарну песму.
В. Р: Јесте ли писали за друге или само за себе?
Љ. М: Мало сам радио за друге, више за себе, а то је све и проживљено!
В. Р: Јесте ли певали у Призрену?
Љ. М: Јесам. И о Призрену, и у Призрену, код споменика цару Душану. Од 1989. сам сваке године имао неки програм за Видовдан. Певали смо и у Москви, Бечу, Паризу.
В. Р: Јесте ли некад имали проблема, с обзиром на то да је „тешко бити Србин, али лепо”?
Љ. М: Неких већих нисмо имали, мада су нас светски медији оцрнили по питању деведесетих, па је било неких предрасуда. Посебно је увек величанствено са нашим људима у дијаспори.
В. Р: Какви су планови?
З. Б: Пронећемо ову дивну антологију у многим државама у окружењу као и у дивним градовима Србије и Републике Српске, који нас очекују. Неке од најлепших утисака носимо заиста пре свега из Суботице, Сомбора, Апатина, Новог Сада, Сремских Карловаца, Инђије, Старе Пазове, Оџака, незаборавне Кикинде и многих других градова. Такође, искрено се надам реализацији ЦД издања са извођења уживо у Новом Саду, то би била дивна круна наше уметничке идеје „Изнад истока и запада“.
Наша мисија се наставља. Ради уметности постојимо. Истински уметник заиста мора бити целокупан предзнак једног божанског уметничког дела, да инспирише на висине и да светли у мраку кога је свакако већ довољно свуда уоколо, али и он креира фокус нашег израза, рада и достигнућа. Порука целокупног наслова „Изнад истока и запада“ јесте бити изнад тривије полумрака, полуживота, полусвета. Приближимо се уметношћу нашим истинским људским предиспозицијама и могућим дометима до божанске лепоте у нама самима, истражујмо и анимирајмо то једни у другима и свуда око себе. Тако се уможавају небројене силе доброг и лепог међу људима.
Текст и фото: В. Раонић;
You must be logged in to post a comment.