Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Познати француски мислилац Бурдије, радикални критичар концепта претварања света у глобалну самоуслугу светских корпорација, својевремено је оштро критиковао утисак о политици као слушкињи економије, указујући да је чак и у условима глобализације моћ политичког опстала у домену симболичког. У складу с наведеном тезом великог социолога могло би се рећи да је недавни сусрет председника Трампа и Путина у Енкориџу на Аљасци био много више од пуког церемонијалног разговора лидера две утицајне светске силе. Иако завршен без конкретног споразума о прекиду рата у Украјини, самит је симболички најавио нову еру у међународној политици, или како је неко ових дана уочио “крај старог и појаву новог глобализма”.
Најпре о избору Аљаске као месту сусрета. Реч је о географији која је врло значајна за разумевање “америчке слике света” која је куповином Аљаске од Русије 1867. године окончала један процес територијалног заокруживања који је отпочео Монроовом доктрином 1823. године. Тако је детерминистички сугерисан глобални амерички геополитички значај, не само у умереном климатском појасу, него и посредством Аљаске, унутар субполарних и поларних простора Северне хемисфере у којима су до тада биле етаблиране Русија и Канада. Свега двадесетак година после овог догађаја настали су радови адмирала Мехена (1890) у којима је искусни стратег најавио америчко предводништво над поморским силама. Испоставило се да је географија Аљаске у симболичком смислу подједнако важна и за Русију, не само због историјског ресентимана, већ и због заједничког ратовања са Американцима за време Другог светског рата, јер је Аљаска била подручје одакле су совјетски пилоти превозили војну помоћ и ратне авионе за Совјетски савез. Управо због тога је председник Путин посетио гробље погинулих совјетских пилота, али и Цркву Светог Германа Аљаскинског, покровитеља православља у Америци, који је из Русије са Валама дошао да шири православље.
Колапс униполарности
Настојања једног круга аналитичара који су поредили самит у Енкориџу са Техераном или Јалтом показала су се као амбициозна или недобронамерна. Наиме, разлике су огромне, пре свега због чињенице да је Стаљин, у Техерану или на Јалти, као аргумент за преговоре имао иза себе толико моћну армију која је без проблема могла да досегне до Ламанша. Данас је ситуација неупоредиво другачија и компликованија. Већина московских аналитичара сагласна је да је највећи значај овог састанка у договору о постепеној нормализацији односа које је “Бајденов рат” у Украјини довео до могућег “нуклеарног армагедона”. После руске анексије Крима и подршке Москве проруским регионима после државног удара 2014. године у Кијеву који су отворено подржали Американци, било је јасно да ће се неповерење између Москве и Вашингтона додатно продубити.
Наговештаји свега тога могу се пронаћи у дипломатским депешама још из 2006. године, дакле много пре чувеног Путиновог говора на безбедносној конференцији у Минхену 2007. године. Наиме, повод за оштру дипломатску реакцију Москве био је наизглед баналан, а односио се на чланак који је под насловом Успон нуклеарног примата САД објављен у часопису Спољни послови. У поменутом чланку аутори Кир Либер и Џери Џ. Прес су између осталог написали: „Када би САД покренуле нукеларни напад против Русије (или Кине) циљаним земљама би остао само мали арсенал који би преживео – уколико би уопште било шта остало. У том тренутку, чак и релативно скроман или неефикасан систем противракетне одбране могао би бити довољан за заштиту од било каквих осветничких удара“. На основу тога поменути двојац указује „на стрмоглави пад руског нуклеарног арсенала“ и закључује да „први пут после педесет година САД стоје на прагу постизања нуклеарног примата“. Нема сумње да је сусрет у Енкориџу охладио овакве луде главе. За две државе нису без значаја и разговори о заједничким инвестицијама, развоју дигиталних технологија, али и сарадњи на Арктику која је у будућности сасвим могућа.
Трампови предлози о окончању рата у Украјини у суштини су последица подешавања спољне политике САД према измењеним међународним околностима који карактерише “колапс униполарности” који је последица више чинилаца: економског успона Кине, реафирмације Русије у међународној политици, појаве БРИКС, али и очигледних пукотина у евроатлантским структурама. Све то отвара простор за ефективнију примену међународног права, уз напомену да је равнотежа снага природни амбијент за његову примену. У таквом амбијенту дипломатска активност постаје све сложенија јер постоји више центара моћи који имају своје различите интересе. Са становишта украјинске кризе, сусрет двојице председника показао је предводништво Америке над Западом, али и намеру Трампове администрације да игра улогу сведока или гаранта извршења евентуалног споразума.
Протекторат Европа
Највећи губитник у украјинској кризи свакако је Европска унија чији су лидери са стране посматрали самит у Енкориџу. Остала је за памћење слика покуњених европских политичара испред Овалног кабинета, која баш на симболичком плану, показује глобалну позицију Уније у односу на Америку. За време рата у Украјини европски лидери су пренебрегли чињеницу да од 1945. године постоји непрекинути континуитет америчке доминације над Западном Европом (по Хајлбруну и Линду реч је о Другој америчкој империји). Није никаква тајна да је ЕУ настала као амерички пројекат који је успостављен ради лакше економске, финансијске, политичке и војне контроле европских савезника, уз напомену да је читав европски политички систем од оснивања до данас потпуно делегитимизован, до те мере да грађани ЕУ немају никакву контролу над европским бирократама.
Професор Љубиша Деспотовић указује на карактеристике “старог глобализма” у оквиру којег су државе ЕУ, од пада Зида до Бајдена, користиле извесне бенефите од америчког војног ангажовања, укључујући и Балкан, да би након појаве Трампа постао сасвим очигледан тренд новог сагледавања односа унутар атлантске заједнице, где је нагласак на америчком моделу тврде моћи. Отуда је Трамп без увијања лидерима ЕУ наметнуо обавезу куповине америчког оружја и финансирања Украјине. Руски аналитичар Фјодор Лукјанов указује на вазалну улогу Европе у односу на Америку, истичући да су за време рата у Украјини, европски лидери “блефирали, рачунајући на блицкриг и брзи пораз Русије”. Лукјанов подсећа на економски колапс европских држава, које су уместо гасних пројекта са Русијом, одабрале економско самоубиство, купујући вишеструко скупљи гас од Америке. Погубност такве политике посебно је дошла до изражаја када је председник Трамп, подизањем царина, европску робу учинио неконкуретном на америчком тлу. Посебан ударац европска економија је претрпела оног момента када је Трамп присвојио украјинска минерална богатства, на шта су крајње емотивно реаговали немачки лидери. Немачки губици су утолико већи ако се зна да је потпуно уништен “Северни ток 2”, као и да су пропали експерименти са експлоатацијом тзв. зелене енергије, којој амерички председник уопште није склон због интереса нафтних корпорација.
Управо из ових разлога немачка политика тврдоглаво инсистира на реализацији стратегије Продора на исток настојећи да на овакав начин успостави енергетске колоније, уз подсећање да је Хитлерова ратна машинерија за време Другог светског рата 1942. године покренула битку за Доњецк, баш као што данашња немачка политика показује необичан интерес за експлоатацију литијума у Србији и то баш на простору Подриња, где су за време оба светска рата немачке трупе починиле тешке злочине над српским цивилним становништвом. Из ових разлога је изазвана криза у Украјини на коју утичу пројекти три гасовода. Реч је о ресурсима откривеним у Персијском заливу 2000. године где су откривене највеће резерве гаса на планети, процењене на 51 трилион кубних метара и око 50 милијарди тона кондензованог гаса. Тада је две трећине овог богатства отишло Катару а једна трећина Ирану. Јасно је да Катар није био у стању да валоризује овај ресурс па су америчке и британске компаније настојале да гасовод из ове земље пројектују преко територије Сирије у Турску која је била замишљена као главни оператер у снабдевању Европе. Ту је важну улогу играла и Саудијска Арабија, затим Иран и у позадини САД. Све то било би могуће уколико би се европско тржиште ослободило руског гаса. Због тога је изазвана криза у Украјини, али и проблеми с реализацијом пројекта Северни ток 2.
Русија устаје
Када је 24. фебруара 2022. године председник Русије Владимир Путин наредио почетак спровођења „специјалне војне операције“ у Украјини, указао је на три суштинска циља наведеног подухвата. Подсетимо као кључни циљеви ангажовања у Украјини наведени су: демилитаризација – ради заштите безбедности рускојезичког становништва које је на подручју Донбаса било изложено континуираним нападима од момента државног преврата у Кијеву 2014. године, затим денацификација као феномен који је породио расистички однос врха украјинске власти према русофоном делу Украјине (забрана употребе руског језика и прогон Украјинске православне цркве – Московског патријархата) и декомунизација која је требало да означи симболички раскид с појавом „културне инфериорности“ која је систематски наметана руском народу од октобра 1917. године и која је, на неки чудан начин и под другачијим идеолошким изговорима, преживела и у првим деценијама постхладноратовске ере.
Позната историчарка Наталија Нарочницка дешавања на тлу Украјине означила је као „егзистенцијални сукоб“ или својеврсни акт унутрашње драме за сваког национално свесног припадника руског народа, који Украјину доживљава као подручје рођења „Прве Русије“ која је примајући хришћанство управо на том тлу преузела и једну величанствену метаисторијску мисију чувара „Трећег Рима“. Користећи синтагму о „егзистенцијалном сукобу“ угледна научница је целокупну ситуацију дефинисала у складу с најбољим традицијама „руске историозофије“ по којој је прошлост могуће сагледати само кроз призму духовно-религијских појава.
Егзистенцијални садржај „украјинске кризе“ последица је и фундаменталних промена у светској политици које су отпочеле седамдесетих година прошлог века. Реч је о концепцијама које се „суштински разликују од регулисања природних економских и финансијских аспеката глобализације“. Наиме, нови глобализам последње четвртине 20. века наступао је под маском „међународне заједнице“ која је ограничена кругом привилегованих држава и идеологијом неолиберализма, која одбацује све религијске, националне и културне везе унутар једне националне заједнице, а што подразумева урушавање не само државних суверенитета и основа међународног правног и политичког поретка, него и мења уобичајене представе о процесима у једном друштву (социјални инжењеринг). Тако је крајем 20. и у првим деценијама 21. века настао један „духовни вакум“ који је последица „економског демонизма и геополитичког месијанизма атлантске цивилизације“, а што је нарочито уочљиво у данашњој ЕУ где се криза првенствено испољава у филозофској а тек онда у економској равни.
Политиколог Леонид Савин указује да је кључна последица специјалне војне операције у Украјини у „коначном раздвајању Русије од Запада“. Реч је о феномену који није новина у „руској друштвеној свести“ и који је имао своје отворене манифестације у различитим раздобљима руске историје, од појаве „позних словенофила“ у другој половини 19. века, преко деловања „класичних евроазијаца“ у емиграцији двадесетих година 20. века, до обнове интересовања за евроазијску идеју у новонасталим околностима руског трагања за геополитичким идентитетом у 21. веку, од чијег исхода ће свакако зависити и судбина остатка човечанства. Сусрет у Енкориџу је само потврдио Савиново предвиђање о трајном руском дистанцирању од Европе и њених леволибералних глобалистичких елита. Отуда није чудо што је Путин за ову идеју пронашао саговорника с оне стране Атлантика.
ЛИТЕРАТУРА:
Милорад Вукашиновић, Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад 2023; Европа још само на Балкану може да изиграва велику силу, Вечерње новости, 24. август 2025.