ŠINDLEROV LIFT – po istoimenom romanu Darka Cvijetića (takmičarska selekcija) Pozor! Pozorje! – piše Dragoljub Selaković

ŠINDLEROV LIFT – po istoimenom romanu Darka Cvijetića (takmičarska selekcija) Pozor! Pozorje! – piše Dragoljub Selaković

režija i dramatizacija: Kokan Mladenović; dramaturg: Vedran Fajković; scenografija i kostimografija: Adisa Vrateš Selimović; autor muzike: Irena Popović; produkcija: Kamerni teatar 55 Sarajevo (Bosna i Hercegovina)

igraju: Tatjana Šojić, Gordana Boban, Admir Glamočak, Aleksandar Seksan, Muhamed Hadžović, Maja Izetbegović, Senad Alihodžić, Sabit Sejdinović, Dina Mušanović, Davor Golubović, Lana Zeničanin, Tijana Zehirović, Sin Kurt, Isa Seksan, Dino Hamidović

fotografije preuzete sa sajta Sterijinog pozorja

Zvanična selekcija 66. Sterijinog pozorja je okončana sinoć sa predstavom “Šindlerov lift”, po istoimenom romanu Darka Cvijetića, dramatizacija i režija Kokan Mladenović, produkcija Kamerni teatar 55 Sarajevo, koja nas se još jednom suočila sa razlozima zašto je suštinski bitno i neophodno da umetnosti i pozorište/ kazalište postoji „Zlom vremenu, uprkos“. Kako je to koncizno sublimisao na razgovorima za okruglim stolom, koji su se desili odmah nakon predstave u iščekivanju saopštenja žirija o nagradama, autor romana Darko Cvijetić, pozorište vam je nešto slično ispovedi u Hrišćanstvu, vi kada se ispovedate tražite oproštaj za počinjene grehe… prvi i najbitniji korak je da iskreno priznate, verbalizujete svoj greh.

Posle niza zapaženih knjiga poezije, Darko Cvijetić, reditelj i dramaturg pozorišta u Prijedoru, je objavio roman „Šindlerov lift“, kojim je uzburkao duhove ne samo književne javnosti. Za navedeni roman je dobio nagrade „Kočićevo pero“ i „Miroslav Krleža Fric“, 2019. dok je sa drugim romanom „Što na podu spavaš“ bio u užem krugu za NIN-ovu nagradu i finalista nagrade „Miroslav Krleža Fric“. Po mišljenju potpisnika ovog bednog piskarala, koji je imao (ne)sreću da pročita oba romana i dobar deo njegove poezije, Cvijetić je silnu halabuku svojim romanima podigao zato što iskreno ukazuje na to da iako smo odrasli nismo savladali gradivo iz detinjstva koje smo bezbroj puta čuli a često ga i sami ponavljamo kada pokušavamo da vaspitvamo potomstvo koje je sadržano u jednostavnoj floskuli da prvo moramo počistiti đubre iz sopstvenog dvorišta… na koju se nadovezuje surova istina da to što je neko drugi zlotvor i čini zločine ne opravdava mene da činim to isto. Cvijetić je sigurno, ako ne prvi, onda među prvima sa ovih prostora, pod tim podrazumevam sve narode i narodnosti bivše nam zajedničke domovine, koga ne interesuje tuđe dvorište, tuđe zlo i tuđi zločini, što je obično najčešći izgovor za najogavnije opravdanje: Šta su oni nama uradili? Cvijetića interesuje zločin u crvenom soliteru, vertikalnom selu, zgradi u kojoj živi i danas, od svoje sedme godine. (Crveni soliter je useljen u rano proljeće 1975.)

Nakon čitanja romana i gledanja Šindlerovog lifta nameće se nepojmljivo pitanje kako je živeti u zgradi u kojoj se desilo sve to što se desilo, kolika je i kakva snaga u čoveku da se svakodnevno susreće sa 37 (slovima tridesetsedam) osuđenih ratnih zločinaca koji su oslužili svoje kazne, vratili se u taj mali grad u zapadnoj Bosni na ušću Sane??? Možda je najprihvatljiviji odgovor suptilno ponudio veliki meštar Kokan Mladenović, kroz dramatizaciju i režiju ove potresne priče, dodeljujući dvostruku ulogu fascinatnom Admiru Glamočaku, koji naizmenično igra Hamleta i Jorika, Naratora (pisca) i lokalnog zgubidana, melanholičnog princa i dvorsku ludu. Da li je čudno što Cvijetić radi u Prijedorskom pozorištu (Republika Srpska), već 38 godina, danas je glumac i umetnički rukovodilac?

Sa puno razumevanja, apsolutno shvatajući veličinu i snagu Cvijetićevog romana Kamerni teatar 55 iz Sarajeva (federacija BiH) uprkos konstantnim političkim nesuglasicama između entiteta, Kamerni teatar 55 iz Sarajeva je hrabro uvrstio Šindlerov lift na svoj repertoar, na čemu im se može samo čestitati! Takođe ima je bilo jasno da je za ovako veliku literaturu neophodan i veliki majstor a to svojim imenom,likom i delom jeste Kokan Mladenović. (Prošle godine smo u selekciji „Krugovi“ videli njegovu „Sjećaš li se Doli Bel“ u istom pozorištu).

Mladenović je maestralno dekonstruisao roman/soliter i ponovo ga, koristeći se fragmentarnom dramturgijom koju mu je, mora se priznati, predložak nametnuo. U dosluhu sa scenografom, Adisa Vrateš Selimović, dečijim očima, ponovo uz pomoć lego kocki, gradi fascinatno potresnu dramu u senci konstrukcije koja neodoljivo podseća na ventlacione kanale i liftove nekog poluraspadnutog solitera iz socijalističkog miljea, koji mogu  Adisa Vrateš Selimović je istovremeno i verističkom kostimografskim rešenjima dodatno obojila i pojačala zloslutne, kasnije i mučne scene koje se nižu pred našim očima.

Dugogodišnji, provereni Mladenovićev muzički saradnik, Irena Popović, koja čini se zna kako Kokan diše, se i ovoga puta savršeno ukomponovala u duh cele priče preciznim pasažima podvalačeći dinamiku i emotivnost pojedinih scena.

fotografije preuzete sa sajta Sterijinog pozorja

Glumački ansambla znamenitog Kamernog teatra 55, predvođen sjajnim pomenutim Admirom Glamočakom uz svesrdnu pomoć „mladih kolega“ dece je sa potpunim razumevanjem i savršenim doziranjem emotivnih naboja ostavio neizbrisiv pečat na sterijansku publiku. Bilo bi nepravedno bilo koga izdvojiti pa ih shodno tome još jednom sve nabrajamo Tatjana Šojić, Gordana Boban, Admir Glamočak, Aleksandar Seksan, Muhamed Hadžović, Maja Izetbegović, Senad Alihodžić, Sabit Sejdinović, Dina Mušanović, Davor Golubović, Lana Zeničanin, Tijana Zehirović, Sin Kurt, Isa Seksan, Dino Hamidović.

Na kraju možemo samo da kažemo da smo se sa ovom sjajnom predstavom , poslednjom u zvaničnom programu 66. izdanja Sterijinog pozorja, o kojoj će se sigurno još dugo pričati, još jednom uverili da pozorište može da utiče na svest i savest društva u kome živimo, ako ništa drugo, ono kao čuvar plamena ljudskosti, pravde i pravičnosti u ovim teškim vremenima za koja smo dobrim delom sami krivi.