Povodom svetskog dana socijalne pravde 20. februara
Možemo reći da je ovaj dan, svetski dan sirotinje, dan gladnih, jadnih, bednih, bolesnih, starih i poniženih neimanjem osnovnih životnih namirnica: hleba nasušnog, prljavog uglja i toplog kaputa.
Smisao obeležavanja svetskog dana socijalne pravde je borba protiv siromaštva, zalaganje za pravo na rad i stvaranje jednakih šansi za dostojanstven život. U današnjem nepravednom svetu nameće se pitanje: Kome treba ovaj dan? Valjda političarima i državama da opravdaju prekomerno trošenje narodnih para? A socijalno ugroženima treba svaki dan da jedu, da se greju, da rade, zarade i potroše.
foto: pixabay
Međunarodni dan socijalne pravde i ove godine praznovaće sirotinja za praznom trpezom uz zavijanje praznog stomaka i pored hladne peći. Socijalna beda proizilazi iz zatvorenih fabrika, zaparloženih njiva, ugašenih radnih mesta, loše socijalne zaštite iz lošeg vođenja države u kojoj skoro tri decenije vlada korupcija. Da li je socijalna jednakost kad neki imaju previše, a mnogi su bez ičega? Kontejnerska ishrana, traženje novca od prolaznika po ulicama, onaj ko ima malo sreće, može da dobije od narodne kuhinje ručak. To je stvarnost od koje i građani i politika okreću leđa. Kao da se vraćamo u mračni srednji vek i to mračan po narod. Da li će ikad osvanuti večna utopija entuzijasta i altruista o socijalnoj ravnopravnosti?
Sirotinju, uboge, bolesne, stare i nemoćne niko ne voli, a ovo je njihov dan. Ljudstvo ih se gadi, a države ih marginalizuju. O tome nam svedoče izopštene „kolonije“ bolesnih, starih, gladnih, sirotinjske četvrti, ciganske male, napuštena sela… sve to su socijalne kategorije koje su još od prvobitnog društva bile marginalizovane. Naspram ovih, marginalizovanih imamo elitne četvrti koje liče na bajke, a bajke su mnogima neostvarive.
Šta rade državnici na ovaj dan? Obilaze sirotinju, centre za socijalni rad, bolesne, domove za stare ljude, prihvatilišta, siromaštvom ugrožene porodice, reklamiraju svoju dobrotu kroz simbolične pakete. To je lažna predstava koju vlast priređuje za narod.
U medijima su prisutne svakodnevne priče o socijali, porodičnim egzistencijalnim nevoljama, sirotinjskim staračkim selima koje karakteriše nemoć, o pojedinačnim slučajevima kojima treba hrana, ogrev, stan …
A u televizijskim emisijama: Kuća od srca, Tamara u akciji u poslu renoviranja oronulih kuća i stanova, malo reklame za prodavnice, preduzeća, a sirotinja zadovoljna nadom: „Možda će mene da posete, što sam siromašniji, šanse su mi veće!?“
Svakodnevni pozivi u pomoć: pomozite, uplatite za lečenje, pomozite da učenici otputuju na takmičenje. Tu su i oglasi: čuvali bismo starije, a da nam ostavi kuću; venčanje za penzionera zbog penzije; pomozite u hrani, odeći; ima li ko kuću na čuvanje… A u filmskom svetu, Igre gladi i slični filmovi.
Sve su to društvene pojave koje ukazuju na problem siromaštva i na to da stomak ne zna za ponos. A države kao da se takmiče koja će imati više sirotinje, kao da organizuju međudržavne igre gladi. Da li će glad obeležiti 21. vek? Svakodnevno medijsko prikazivanje sirotinje, potvrđuje da države imaju sve više socijalno ugroženih!
Za Srbiju je zastrašujuće što je žedna pored vode i gladna pored plodne ravnice. Hoće li se vlast opametiti, siromaštvo nije takmičenje, siromaštvo je nečiji realan život, siromaštvo je problem, siromaštvo je nevolja koju ni jedan čovek ne zaslužuje. Ima li socijalne pravde i da li je ikada i bilo? Pitanja se nižu, a odgovore znamo: nije, nema i neće jer „Svet je ovaj tiran tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj“, mada znamo i da nada poslednja umire.
Šta rade državnici na ovaj dan? Obilaze sirotinju, centre za socijalni rad, bolesne, domove za stare ljude, prihvatilišta, siromaštvom ugrožene porodice, reklamiraju svoju dobrotu kroz simbolične pakete. To je lažna predstava koju vlast priređuje za narod.
U medijima su prisutne svakodnevne priče o socijali, porodičnim egzistencijalnim nevoljama, sirotinjskim staračkim selima koje karakteriše nemoć, o pojedinačnim slučajevima kojima treba hrana, ogrev, stan …
A u televizijskim emisijama: Kuća od srca, Tamara u akciji u poslu renoviranja oronulih kuća i stanova, malo reklame za prodavnice, preduzeća, a sirotinja zadovoljna nadom: „Možda će mene da posete, što sam siromašniji, šanse su mi veće!?“
Svakodnevni pozivi u pomoć: pomozite, uplatite za lečenje, pomozite da učenici otputuju na takmičenje. Tu su i oglasi: čuvali bismo starije, a da nam ostavi kuću; venčanje za penzionera zbog penzije; pomozite u hrani, odeći; ima li ko kuću na čuvanje… A u filmskom svetu, Igre gladi i slični filmovi.
Sve su to društvene pojave koje ukazuju na problem siromaštva i na to da stomak ne zna za ponos. A države kao da se takmiče koja će imati više sirotinje, kao da organizuju međudržavne igre gladi. Da li će glad obeležiti 21. vek? Svakodnevno medijsko prikazivanje sirotinje, potvrđuje da države imaju sve više socijalno ugroženih!
Za Srbiju je zastrašujuće što je žedna pored vode i gladna pored plodne ravnice. Hoće li se vlast opametiti, siromaštvo nije takmičenje, siromaštvo je nečiji realan život, siromaštvo je problem, siromaštvo je nevolja koju ni jedan čovek ne zaslužuje. Ima li socijalne pravde i da li je ikada i bilo? Pitanja se nižu, a odgovore znamo: nije, nema i neće jer „Svet je ovaj tiran tiraninu, a kamoli duši blagorodnoj“, mada znamo i da nada poslednja umire.