SKUPA  POVRŠNOST Pozor! Pozorište! - piše Dragoljub Selaković

SKUPA POVRŠNOST Pozor! Pozorište! - piše Dragoljub Selaković

VELIKA DEPRESIJA Filip Grujić (praizvedba komada originalnog naslova Vilica Ebena Bajersa)

režija: Marko Čelebić; scenski pokret: Andreja Kulešević; scenograf: Katarina Šijačić; kostimograf: Staša Jamušakov; kompozitor: Novak Ašković; produkcija: Srpsko narodno pozorište i Centar za razvoj vizuelne kulture – Novi Sad; premijera. 9.decembar 2020.

igraju: Branislav Jerković, Tijana Marković, Aljoša Đidić, Predrag Momčilović, Strahinja Bojović, Emilija Milosavljević, Una Beić, Sara Simović, Magdalena Mijatović, Milena Dautović

Ova pandemijska vremena su primorala Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu da tek 9.decembra, prilično stidljivo, izađe sa drugom dramskom premijerom, u sezoni 2020/21. Probrana publika je na kamernoj sceni SNP-a imala priliku da vidi praizvedbu komada Vilica Ebena Bajersa, Filipa Grujića, mladog, novosadskog pisca, u režiji Marka Čelebića, kome je to diplomska predstava na beogradskom FDU. Prva i jedina repriza, u ovoj kalendarskoj godini, je upriličena, „kad joj vreme nije“ 23. decembra (14 h), za tridesetak poklonika talijinog hrama koji su, uz sva propisana ograničenja, odlučili da ne odustanu od dasaka koje život znače.

Pretpostavljam da je asocijativnost aktuelne ekonomske situacije na globalnom nivou, sa onom od pre stotinjak godina u kojoj se priča dešava, mada su uzroci drugačije prirode, inspirisala mladog reditelja da preimenuje originalni naslov u „Velika depresija“ ali nas nije uverio u svrsishodnost te promene, prema onom što smo imali priliku da vidimo na sceni, pa čak ako su razlozi bili marketinške prirode, ni u tom slučaju, nisamo sigurani da je izabrano najsrećnije rešenje.

foto: Dejan Petrović – sajt SNP

Mlađahni, sveafirmisaniji pisac se, u ovom komadu, našao na tragu savremenih levo orijentisanih filozofa, ekonomista i sociologa kao što su Noam Čomski,Toma Piketi, Slavoj Žižek, Janis Varufakis, Branko Milanović, Srećko Kovač ili kod nas, Jovo Bakić… Grujić se pozabavio tematikom koja se često u mejnstrim medijima izbegava, povremeno blesne, kada posledice rezulturaju katastrofalnim ishodom, da bi se veoma brzo marginalizovala. Pobrojani i ostali, savremeni levičari, već decenijama u nazad, ukazuju na sve veći jaz između ekstremno bogatih (magnata, tajkuna, multimilijardera ili kako se već nazivaju) čiji se broj može iskazati u promilima, i preostalog dela čovečanstva, nazovimo ga običnim ljudima. Po poslednjim procenama taj sićušni promil, prebogatih, raspolaže sa preko 95% ukupnog bogatstva planete zemlje, dok svi ostali „uživaju“ u ostatku.

Sa jedne strane imamo, promiskuitetu sklonog, starijeg sina, nosioca očevog imena i naslednika „imperije“ Bajers (Branislav Jerković), njegovu trudnu suprugu, sličnih nazora (Tijana Marković) i mlađeg brata, crnu ovcu porodice (Aljoša Đidić) koji pokušavaju da nam dočaraju svu ispraznost lažnog glamura, u kom su se rođenjem našli, u vizuelno zanimljivoj ali veoma zahtevnoj i nefunkcinalnoj scenografiji. Na vrhu te piramide ili pomenute skalmerije od scenografije je stacioniran depresivni otac, na pragu demencije (Predrag Momčilović), utemeljivač imperije, stečene pod sumnjivim okolnostima kao i svi kapitali u prvobitnoj akumulaciji, koji pred kraj života shvata da je jureći za bogatstvom izgubio sve bitno u životu. Ničim izazvan, iz nekih nedefinisanih prostora, povremeno izranja izazivač svih nevolja, osvedočeni prevarant sa lažnom diplomom, dr Bejli (Strahinja Bojović), koji izgleda uglađeno, kao svi prevaranti, i gle čuda, ima lepu priču na koju se lakomislen svet lako prima i skupo plaća, ovoga puta je to najskuplja cena, život. „Vilijam H. Bejli, optužen 1915. godine da je lažirao diplomu sa Harvarda, odlučio je da koristi čistu radioaktivnost umesto radona, koja ostaje u telu do 1500 godina. Tako je napravio svoj napitak – Radithor.“ (citat iz programske knjižice)

foto: Dejan Petrović – sajt SNP

Nasuprot ovoj, kvazi eliti, imamo „multipraktik“ grupu, mladih devojaka (studentkinje završne godine glume, Akademije umetnosti u Novom Sadu, klasa Borisa Liješevića), koje bi trebale da nam približe nekoliko različitih nivoa izrabljivanja i ugnjetavanja širokih narodnih masa, tzv. proletera. Ova grupa mladih devojaka se trudi i zdušno nosi sa, pomalo neartikulisanim ulogama hora, crnačke posluge, potlačenih radnica, nesvesnih da su životno ugrožene, Radium girls… „Termin Radium girls nastao je po devojkama iz Nju Džerzija i Ilinoisa koje su radile u fabrikama, sa radijumom. Od rada su i umrle. Zvaničnici su prikrivali njihovu smrt, kao i bolest uostalom, a javno mnjenje nije bilo zainteresovano za njihov slučaj.“(isto) Čini se da je ovaj multipraktik-hor, ne svojom krivicom, doveden u skoro nemoguću poziciju jer se primećuje da ni, dobro urađen, scenski pokret ne pomaže kada su glumci nesigurni na nogama, zahvaljujući uglancanosti poda koji je pri tom mokar i klizav, što se ne odnosi samo na pomenuti hor već na ceo glumački anasambl.

Staro pravilo da kada uđete u pogrešan voz onda su najčešće i stanice pogrešne se donekle odrazilo i na kostim. Za getsbijevska rešenja muškog dela ne možemo da nađemo ozbiljniju zamerku ali je zato ženski deo kostimografskih rešenja previše erotiziran, pogotovo ako se bar ovlaš pogledaju puritanski časopisi i filmovi tadašnjeg, „belog“ dela, američkog društva kojem dominatni likovi ovog komada pripadaju. Kada na to dodamo nedefinisanu muzičku podlogu koja ima problema sa geografijom jer do vas najčešće dopire horsko, povremeno solo, pevanje bazirano na istočnoevropskom proleterskom tonalitetu a ne džez ili bluz koji bi, čini se trebali da budu prirodniji za Njujork, onda, ostanete pomalo zbunjeni!?

Za glumački deo izvedenih radova ipak moramo reći da zaslužuje prelaznu ocenu jer se u najvećem delu može osetiti da na sceni pružaju maksimum, u scenografiji visokog rizika, istovremeno se suočavajući sa literarnim tekstom u trećem licu, koji ih primorava na pripovedačke ispovesti i sputava emotivnost izražavanja. Sigurno je najupečatljivija scena, razgovor dvojice braće koja se dešava pre sumnjivog samoubistva mlađeg, jedna od retkih koja ima dijalošku strukturu, a dešava se na merdevinama koje verovatno zbog nefunkcionalnost i preglomaznosti scenografije treba da nas asociraju na krov neke zgrade.

Sve u svemu možemo da kažemo da je autorski tim ostao zarobljen u vizuelnoj dopadljivosti scenografskog rešenja te da nije uspeo da se u mizanscenskom i tehničkom pogledu izbori sa istim, već glumački ansambl okiva statičnošću. Iz pomenutih razloga kompleksno dramaturško tkivo, Grujićevog komada, ostaje u drugom planu, tako da se priča svodi na površnost, ispraznost i ne baš jeftin glamur.