Правосудни инжењеринг
Угледни универзитетски професор и правни историчар Зоран Чворовић већ годинама указује на многобројне примере урушавања континенталних европских правних система и манир некритичког увођења института англосаксонског права који је одавно захватио и наше просторе. Бавећи се изменама у области кривичног законодавства у Србији, Чворовић у одређеним законским решењима у области вођења кривичног поступка од 2011. године уочава битне измене саме природе кривичног поступка, које се крећу у смеру одступања од српске правничке традиције у корист англоамеричког утицаја. Реч је о феномену који описује као „геополитичку позадину императива модернизације кривичног поступка Републике Србије“ где је нагласак не више на „начелу материјалне истине“ и активној улози суда у вези са овим идеалом, него „на оним чињеницама у чију је извесност суд уверен“. Један од најчешћих аргумената који се може чути у прилог увођења англосаксонских института у области вођења кривичног поступка јесте онај о „великој оптерећености бројем предмета и релативно дугим трајањем кривичног поступка, па се због тога решење за наведене проблеме настоји пронаћи у адверзијалним (акузаторским) кривичнопроцесним институтима”. Залагања оних процесуалиста који у англоамеричком адверзијалном кривичном поступку проналазе универзални лек за све болести домаћег кривичног правосуђа, представљају из угла руског научника Л. В. Головка прави образац „наивног очекивања англосаксонског чуда”. У таквој ситуацији англоамерички модел кривичног поступка преображава се, по истом писцу, „у фактор геополитичког утицаја”. Не улазећи овом приликом детаљније у стручне смернице поменутог Чворовићевог огледа, из садашње перспективе, пажњу привлачи и следећа констатација: „Крајњи резултат експеримента американизације континенталног кривичног поступка биће, уверава нас правноисторијско искуство, униформан. Овај процес који се одвија у грани права која је за државу највиталнија, вратиће земље које се поводе за америчким адверзијалним процесним моделом, међу њима и Србију, у епоху слабог типа државе. Јер, доминација чистог акузаторског поступка неодољиво опомиње на доба немоћи европских феудалних мозаик-држава“. На молбу писца ових редова да „случај Додик“ прокоментарише из угла стручне анализе о којој је било речи, професор Чворовић напомиње да су његове тадашње критике на измене у кривичном поступку биле повезане са глобалистичком идејом слабљењем државе као такве, док се на примеру „пресуде Додику“ отворено уочава чињеница да је „независно судство постало стециште агената страног интереса, што кроз идеолошку индоктринацију, што кроз непосредну контролу“. Чворовић додаје „да се у једном протекторату каква је Босна и Херцеговина то боље види, него у формално сувереним државама“, као и да је покушај уклањања „некооперативног“ Додика мотивисан геополитичким разлозима, односно да је по својој природи најближи случају судског прогона Јевгеније Гуцул, председнице аутономне Гагузије у Молдавији. Додајмо да се Додику и њој посебно замера претерана блискост са званичном Москвом, што је у условима рата у Украјини са становишта глобалиста неопростив политички и национални грех.Зелена трансверзала
Од завршетка револуције у Ирану (1979) до данас процеси у исламском свету никога не остављају равнодушним. Глобалне геополитичке промене су више него очигледно потврдиле становиште да је „ислам огромна енергија” која може да буде искоришћена како у конструктивне, тако и у деструктивне сврхе. Исламска цивилизација – прожета многим унутрашњим противречностима – налази се у сталном трагању за потврђивањем свог идентитета и дефинисањем улоге на ширем међународном плану. Покушаји обједињавања „исламског ареала” у монолитног чиниоца светске политике за сада нису дали резултате, што не значи да у ближој или даљој будућности неће уродити плодом. Овој констатацији свакако иду наруку актуелни светски догађаји који се, пре свега, огледају у краху „западноцентричне слике света” чији је мисаони конструкт углавном био и остао потцењивачки или, у најмању руку, индиферентан према достигнућима других култура и цивилизација, укључујући и дуго времена маргинализовани исламски свет. После низа терористичких напада са исламистичким предзнаком, на политичком Западу створен је медијско-политички слоган о „исламској претњи”, без дубљег и критичког понирања у суштинске разлоге ове појаве. Уз традиционалну русофобију, исламофобија је данас моћан чинилац унутрашњег обједињавања различитих западних идеолошких праваца. Ововремена „узнемиреност Запада” у односу на муслимански свет последица је садејства више фактора, а понајвише страха од нараслог самопоуздања исламског света које прети да убрза „процес територијализације верских, културних, економских, идеолошких и нарочито политичких амбиција, што подразумева и фундаменталну промену геополитичких принципа на којима се заснивала доминација Запада и хегемонија САД”. Управо из ових разлога америчка политика је у протеклих три деценије настојала да на Балкану одобровољи исламски свет. Ако је средином деведесетих година прошлог века идеја о америчкој подршци балканским муслиманима деловала као некакав ексцес, данас нема никакве сумње да је реч о дугорочно планираној стратегији прећутне подршке „реисламизацији“ балканских муслимана, која има строго геополитичку димензију. Да подсетимо на оно о чему смо више пута писали и на страницама Агоре. Реч је огледу Трећа америчка империја који се појавио на страницама престижне америчке штампе пре готово три деценије (јануар 1996), а чији су аутори републиканац Хајлбрун и демократа Линд. Ево како су још тада двојица вашингтонских посматрача видела стратешки интерес САД у овом делу Европе: „Уместо да Босну схватимо као источну границу НАТО, на Балкан би требало гледати као на западну границу нагло ширеће америчке сфере утицаја на Блиском истоку. Ваља се подсетити да је све до Другог светског рата Балкан сматран делом Блиског истока, а не подручјем Европе. Чињеница да су САД више обузете државом босанских муслимана него њихови европски савезници одражава, поред осталог, нову америчку улогу предводника једног незваничног скупа муслиманских нација у покрету од Залива (мисли се на Персијски залив) закључно са Босном. Тако област под некадашњом управом османских Турака показује знаке постанка срца Треће америчке империје.” Занимљиво је да се ова стратегија није променила ни после 11.9. 2001. године. Штавише, амерички званичници су правдајући ратове у Ираку и Авганистану, радо истицали своју безрезервну подршку балканским муслиманима.Референдумска правда
Одлуке Суда БиХ да потврди првостепену пресуду и Централне изборне комисије (ЦИК) да одузме мандат председника Републике Српске Милораду Додику, представљају до сада незабележен напад на Српску, Србију и Србе на Балкану. То је епилог вишегодишњег незаконитог деловања нелегитимног тзв. „високог представника“ међународне заједнице Кристијана Шмита, експонента западних политичких кругова, пре свих Велике Британије и Немачке, којег здушно помаже муслиманско Сарајево, и то баш на тридесету годишњицу од Дејтона. Реч је о лицемерном удару на принцип равноправности три народа и два ентитета са циљем остваривања стратешког циља муслимана – унитарне БиХ под њиховом доминацијом, а што се једино може постићи слабљењем Срба и даљом маргинализацијом Хрвата. У свему томе мистериозна је улога нове америчке администрације чији су емисари ових дана, боравећи на Балкану, дискретно поручили да се пресуда Апелационог суда ипак мора прихватити. Да ли је из угла Трампове администрације Босна, уз Косово, замишљена као монета за поткусуривање у некој новој подели света, остаје да се нагађа. Оно што је сасвим извесно јесте чињеница да су се, у међувремену, међународне околности промениле у корист Српске. Поред Русије и Кине, данас се у корист Додика оглашавају не само Виктор Орбан и Роберт Фицо, већ и низ водећих личности суверенистичких покрета у Европи, за које је председник Српске парадигма заштите хришћанске Европе. Нису без значаја и гласови који у знак подршке Додику пристижу из Израела. Ипак, кључ је као и увек на нама, Србима. Отуда је Додикова најава референдума о сопственом поверењу својеврсни тест родољубља, пре свега за опозиционе странке у Српској, а затим и за све српске политичке чиниоце на Балкану. За разлику од избора и страначких суревњивости, излазак на најављени референдум је егзистенцијално питање за српски народ. Овде је више него икада реч и о нашој обавези према жртви 30 хиљада наших сународника који су животе уградили у стварање Републике Српске. Утисак је да ова генерација српских политичара ту околност добро разуме и не стиди се да је истакне. Литература:- Вукашиновић, Милорад. Тренутак истине, Европа – нација. Београд, 2006.
- Вукашиновић, Милорад. Глобална перестројка. Нови Сад: САЈНОС, 2023.