Bili smo na dočeku sa Trkuljom i grupom IMAR

Bili smo na dočeku sa Trkuljom i grupom IMAR

Sinoćni doček pravoslavne Nove godine, nazvan Doček 7526. (od postanja), bio je izazov u smislu šta posetiti od ukupno 38 lokacija u Novom Sadu na kojima je nastupilo 150 izvođača. Zbog Slobodana Trkulje čiji koncert nismo imali prilike do sada da posetimo, odlučili smo se za proverenu lokaciju – Srpsko narodno pozorište. Brigu je stvorilo to što smo na kupljenim kartama videli da je to nastup nama nepoznate grupe Imar a da Sloba nastupa samo kao njihov gost. Pa još prilično povoljna karta od 500 dinara i mala sala pozorišta. Može li biti toliko loše, i da li smo za to vreme mogli nešto bolje?

foto: Vesna Raonić

E, na našu sreću, sa ovog koncerta smo svi izašli zagrejani i srećni. Beše to jedna vrsta avanture kakva nam se retko pruža. I hvala im na tome.

foto: Vesna Raonić

No, krenimo redom: odmah se uočilo da je publika raznovrsna – beše porodica sa decom od pet godina, tinejdžera, zaljubljenih parova, raznovrsnih većih grupica, stranaca, penzionerki, sredovečnih bračnih parova skockanih kao za filharmoniju. Zaista neobična mešavina. Sala krcata. Sve beše na visokom nivou: i sami početak i način na koji je Trkulja (kao pravi internacionalni umetnik i domaćin) najavio i izveo muzičare na scenu. Saznadosmo da bend nosi ime kralja koji je nekada davno vladao tim područjem između Škotske i Irske, da muzičari upravo i donose zvuk tog podneblja, da sviraju na svojim tradicionalnim instrumentima – bubanj, violina, gajde, harmonika (veličine dve ljudske šake) plus njihova verzija buzukija, te da je grupa iz Glazgova, i da je jedan od njih već ranije bio gost na Trkuljinom koncertu održanom na Spensu.

foto :Vesna Raonić

Svaki od izvođača nam se u nekom trenutku ponaosob obratio i svaki u šali istakao da mu je žao što ne zna srpski jezik. Išle su šale i između numera čime se polako brisala granica između bine i publike. Muzika beše brza, ritmična i vrlo zarazna (kako reče Slobodan, to su upravo ti taktovi za igranje 7/8, 9/8). Noge odmah kreću da udaraju ritam, telo se pokreće, ruke tapšu. A muzičari se nisu štedeli nego su nam pružili 250% od očekivanog. Brinuli smo, doduše, za harmonikaša da ne probije nogom pod, da ne padne u zanosu sa stolice i da se ne povredi. Jasne granice šta su njihove a šta delovi naše muzike čak i ne beše. Sve nam je bilo davno poznato. Otprilike poput onoga što možemo čuti i od grupe Ortodoks Kelts. Do kraja se igralo i u publici, dirigovali su publikom, pravili gegove, igrali irski ples ali pre svega, vrhunski muzicirali. I Imar, i Trkulja. Voleli mi folk na njihov ili naš način ili ne voleli, ovi ritmovi nam ipak negde leže u zapisu DNK, samo su spakovani u neku moderno obrađenu bombonjericu.

foto : Vesna Raonić

I kako na kraju zaključi Trkulja, grupa Imar nam je došla u posetu kao prijatelji, a otišli kao braća. I sami su priznali da im osmeh sa lica ionako nije sišao puna 24 sata, što znači da je uživanje bilo obostrano. Izađosmo posle ove nesvakidašnje katarze na dunavsku košavu svi oznojani i rumenih obraza. Zamalo da svi počnemo da se grlimo i ljubimo. Slobodan Trkulja i Imar su u nama probudili – LJUBAV.

Za Vojvođanske vesti piše Vesna Raonić.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.