политичкој утакмицу.
Уласком у политичке воде, Срдановић је показао све одлике политичара чији је ангажман у старту осуђен на промашај.
Прво! Непознавање дубинских механизама политичког макијавелизма водило га је ка томе да лаковјерно постане фасада различитих НВО и антисрпских покрета који су га искористили за дневне политичке маневре.
Друго! Умјесто државничке визије, његови наступи су остали заробљени у уско стручмим оквирима, често звучећи више као штури специјалистички извјештаји него као политички озбиљна прича.
Треће! Покушај да се кроз децентрализоване и контроверзне политичке платформе наметне као лидер промјена открио је потпуни раскорак између његове академске реалности и очекивања бирачког тијела.
Трагедија промашеног политичара не огледа се само у изборним неуспјешима или урушавању реномеа, већ у неповратном губитку перцепције објективности. Док је кардиолог у операционој сали спашавао животе уз јасне протоколе и етичке норме, у политичкој арени се убрзо уклопио у моделе јефтиног антисрпског прагматизма и идеолошке конфузије која тамо влада.
Срдановићев случај показује како се стручњак, вођен нереалним амбицијама или погрешном процјеном сопствене друштвене тежине, може претворити у сопствену антитезу
Његови јавни иступи, након што су закорачили у зону политичког надметања, изгубили су тежину објективне критике и претворили се у дио медиокритетске халабуке блокадерских активиста која је све само не озбиљна политика.
Случај Илије Срдановића након пораза његове листе на изборима остаће упамћен као опомињући прекор свима који вјерују да се друштвене кризе могу лијечити аспиринима политичког дилетантизма. Умјесто да остане упамћен искључиво кроз призму свог научног и медицинског доприноса, његово име све више постаје синоним за политички промашај и кукавичлук и опомена да се докторски мантил не може лако замијенити политичком „униформом“. Да може, сви би могли да буду политичари, али не могу, а за Илију Срдановића боље је било да није ни покушао.
Пише: Спасоје Томић, магистранд историје
Related
