Споменар ума

Само дишите. Дишите полако, дубоко. Осетите како ваздух струји вашим читавим телом. Тако би некако почело класично опуштање пред медитацију, али ја не мислим да овде описујем ни једну од њих. Ово дисање је јако леп начин да се у споменар ума дубоко урежу најлепши моменти.

Све се данас дешава брзо, па тако и те лепе тренутке брзо проживимо. Често се осећамо после њих као да је теретни воз прешао преко нас, па нам треба времена да се опоравимо од силине емоција изазваних у неком моменту.
Зашто бисмо их само тако пустили да прођу?

Живот чине ситнице. Главница је увек главница, као у банци, а остали услови кредита су већ ствар избора из лепезе могућности која нам се предочи. Тако ја посматрам и овај живот овде. Сви се једном родимо, заљубимо, патимо, па онда опет испочетка, па онда брак, деца, посао или којим већ редоследом ко уграби шансу. Све је то шарена лажа, ако мене питате. То је неки друштвени оквир, неки прећутни споразум којем нас уче од малих ногу.

Шта је са остатком живота? Шта он садржи? Како треба да изгледа?

Томе нас, богами, не уче довољно. Ја бих пре том делу посветила велику пажњу. Зато мислим да је врло важно да утиснемо у срце и у ум све оне дивне моменте и догађаје па кад нас врзино коло саплете, да опет само зажмуримо и да из фиоке ума извучемо неки од њих и да се насмејемо.

Уз осмех се тежина лакше носи.

Још кад имамо неког ко тај ненадани осмех разуме… То је права ствар. Све буде лепше и лакше. Хајде сада да покушамо заједно. Дишите дубоко и полако и затворите очи. Ја знам који делић свог јучерашњег дана ћу да упишем у споменар ове моје луде главе. За неке друге то би био сасвим обичан моменат, али мени је био пунозначан. Пружена ми је рука као знак подршке и помоћи, а пропраћена је погледом у коме сам се окупала у сигурности. Пружила сам своју као знак безграничног поверења и то је био један од оних момената у којима време и место нестају.

Замислите сад да сам тако нешто заборавила. Много бих била сиромашнија. Много. Не дајте да вам се моменти измигоље из сећања. Некима је само један био довољан да процветају на свим пољима.

Који моменат вашег дана је обележен осмехом?

За Војвођанске вести Анђелија Петревски, професор српског језика и књижевности

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.