Аутор: Горан Шарић, независни истраживач
Према конвенција УН-а из 1948. геноцид се дефинира као намјерно уништавање, у цијелости или дјеломично, одређене националне, етничке, расне или вјерске скупине.
Проводи се било којом од пет радњи: убијањем, наношењем тешких озљеда, наметањем животних увјета који доводе до уништења, спречавањем рађања и присилним премјештањем дјеце.
Да би неки злочин окарактеризирали као геноцид, кључна је НАМЈЕРА уништавања скупине због њезине припадности одређеној категорији. Скупина морам чинити значајан процент популације над којом се врши геноцид.
Геноцид се дакле темељи на намјери и на некој или више од ових пет радњи.
У Сребреници десио једино први елемент, убијање. Убијање само по себи не значи геноцид. Потребно је с намјером истребљења убити значајан постотак те етничке, националне, религијске или расне скупине.
Ако је у Сребреници убијено 8 000 мушкараца (а тај број је више пута знанствено оспорен), то је мање од 0.3 посто Бошњака у БиХ. Чак и да су тамо убијени и сви цивили, то би било мање од 1 посто бошњачког етноса.
Према томе, јасно је да број убијених у Сребреници није довољан да се тај злочин окарактеризира као геноцид, јер убијени Бошњаци НИСУ ЧИНИЛИ ЗНАЧАЈАН ПРОЦЕНАТ БОШЊАЧКЕ ПОПУЛАЦИЈЕ.
Осим што стрељани Бошњаци нису чинили значајан проценат бошњачке популације у БиХ, у Сребреници никад није доказана геноцидна намјера. Никад није доказано да су Младић, Караџић или било тко од политичког или војног водства Републике Српске издали икакво наређење за стрељање Бошњака у Сребреници.
Чак и да је такво наређење нађено, водству Републике Српске било је јасно да Бошњаци Сребренице нису чинили значајан проценат бошњачке популације у БиХ, па њиховим уништењем нису значајно могли смањити бошњачку популацију.
Дакле, злочин у Сребреници не може се окарактеризирати као геноцид јер не постоји геноцидна намјера, јер Бошњаци Сребренице нису чинили значајан проценат бошњачке популације у БиХ и јер никад није издата ни писмена ни усмена наредба да се изврши стрељање Бошњака од стране руководства Републике Српске.
Бошњаци су након злочина у Сребреници постали већинско становништво у БиХ, прву пут у повијести прешли су 50% укупног становништва БиХ Какав је то геноцид у којем популација над којом је наводно извршен геноцид постане процентулано порасте?
Не постоји геноцид у које су убијани само мушкарци.
Не постоји геноцид у којем је убијено само 0.3 посто неке популације.
Не постоји геноцид након којег је популација на којом је геноцид извршен процентуално порасте.
За разлику од Бошњака, српско становништво се и након 1. свјетског рата и након 2. свјетског рата и након посљедњег рата смањивало.
1900. у Хрватској су Срби чинили више од 25% становништва. Данас чине мање од 3%. Срби су у НДХ убијани, сви, мушкарци, жене, дјеца, старци, наношене су им тешке озљеде, наметани животни увјети који доводе до уништења, присилно су премјештана дјеца.
У геноциду над Србима у НДХ убијен је значајан проценат српске популације, постојала је геноцидна намјера и писмене и усмене наредбе и закони. Нису убијани само мушкарци, већ сви, дјеца, жене, старци.
Увиђате ли разлику у злочину у Сребреници и геноциду над Србима у НДХ?
Зашто нема резолуције УН-а о геноциду над Србима у НДХ?
Зашто нема резолуције о геноциду над Индијанцима, Хереро и Нама племенима, Индијцима, Абориџинима, Јерменима, Конгоанцима, Албигенезима, Палестинцима, Русима и многим другим?
У многим геноцидима на свим континентима судјеловала је Велика Британија. Зашто се не прогласи резолуција о судјеловању Велике Британије у геноцидима?
Зашто нема резолуције о геноцидима Ватикана? Зашто не постоји дан жртава Ватикана?
Сребреница је страшан злочин. Велика братска рана, јер су Срби и Бошњаци браћа, род рођени. Али ова резолуција нема за циљ помирење Срба и Бошњака, нити нама требају Нијемци, Британци и западњачке глобалистичке елите да нас мире.
Ова резолуција има за циљ изнуђивање, скривање истине и наметање жига геноцидности српског народу, једином народу на Балкану који је заиста доживио геноцид и у 20. стољећу и у стољећима турских и аустријских окупација.
Српски народ није геноцидан народ, него страдалнички, патнички народ, поносан и храбар. Што год да су хтјели постићи овом резолуцијом, постићи ће супротно.
Смаил бег Шарић био је херој турске војске, капетан лијепог града Столца. Једном приликом, упитан о свом презимену, изјавио је: „Србин се рађа у крви, живи у крви и умире у крви. Часно је носити име тог народа!“
Related
