Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
На почетку овог огледа најпре бих указао на различито одређење појмова ревизије историје и историјског ревизионизма, тим пре што је реч о појавама које изазивају својеврсну мисаону конфузију чак и унутар тзв. званичне научне историографије која је често идеологизована и као таква склона да сасвим нова отрића о одређеној теми из прошлости олако квалификује као ревизионизам. Међутим, понекад се битне разлике крију у нијансама. Наиме, ревизија историје је сасвим легитиман научни поступак и потпуно је у складу са циљевима тзв. критичке историографије, која је заснована на чињеницама и одговарајућим изведеним аргументима, док је историјски ревизионизам вазда једна доктрина заснована на идеолошким, међународно-правним, виктимолошким и другим подвалама. Отуда је историјски ревизионизам заправо основа тзв. интерпретативне историографије која у основи и није наука него политика (геополитика).
Новинар М. Четник се у бриљантном тексту посвећеном „билдовању Сребренице“ позвао на угледног лексикографа Братољуба Клаића који је у
Рјечнику страних ријечи (1978) указао на три историјска типа ревизионизма. То су: противмарксистичка ревизионистичка струја која се залагала за „измирење радника и капиталиста“, затим „фашистичка струја у ционистичком покрету“, и коначно немачка акција за измену или поништење тековина Версаја. Оно што је за нас посебно важно јесте појава четвртог типа тзв. „виктимолошког историјског ревизионизма“ који се везује за личност и дело познатог немачког историчара Ернста Нолтеа. Тако је Нолте у једном есеју из 1986. године промовисао тезу да су совјетски „гулази“ претеча немачких „концлогора“, а касније је отишао и корак даље када је Други светски рат описао као „европски грађански рат идеологија“ изазвавши тако чувени „спор о историји“.
На овим основама настало је и Туђманово ревизионистичко дело
Беспућа повијесне збиљности у којој је изнео скандалозне тврдње о свега 70 хиљада убијених Срба, Јевреја и Рома у Јасеновцу, док је квинтесенција немачко-хрватског ревизионистичког поступка на ову тему несумњиво докторска дисертација Александера Корба објављена 2011. године на Хумболту, у којој овај немачки историчар износи став да у НДХ није било геноцида над Србима. После овога не треба да чуди појава многих књига у Хрватској у којима се Јасеновац приказује као „радни логор“ уз навођење многих бизарности о броју страдалих.
Кроз тамне наочаре
Почетком двадесетих година прошлог века у немачкој јавности појавили су се ставови о српској кривици за избијање Великог рата. Као кључни аргумент наводио се Видовдански атентат 1914. године у Сарајеву и убиство престолонаследника Фердинанда. О овој операцији детаљан и луцидан запис у мемоарском спису
Ембахаде оставио је Милош Црњански (1928–1929) аташе за штампу југословенског посланства (амбасаде) у Берлину. Немачка је чинила „све што је могла“ да кривицу за рат пребаци на Србију, тачније „на цео српски народ“, каже Црњански, наглашавајући важност ревизионистичких аспирација: „То питање је привукло пажњу целе Европе. Србија, после свега што је пропатила, и после све своје победе, требало је да постане кривац за рат и катастрофу, коју је тобож због Србије претрпела Европа“.
Почетком тридесетих година атмосфера у немачком друштву драстично се променила и попримила обележја ирационалности. Томас Ман писао је у својој новели
Марио и чаробњак (1930) : „Масе су почеле да мисле да велике невоље које их сатиру не налазе лека у логичком расуђивању о стварности, него у средствима која их, заправо, одвраћају од ње, као што су средства магије и то у толикој мери, да је угодно и мање мучно сањати него мислити. На овим психосоцијалним премисама спремљен је терен за својевремени долазак Хитлера на власт.” Водећи немачки експерт у ревизионистичкој работи био је гроф Монтгелас, сарадник Теодора Волфа, директора листа
Berliner Tageblatt, новинара са огромним закулисним утицајем. Најлуђи детаљ ове приче је самопрегор Монтгеласа који је наставио ову ревизионистичку кампању и после 1945. године из Ирске, као да се Други светски рат није ни догодио.
Где се налазе корени немачког ревизионизма? На ово питање одговор смо покушали да пронађемо у радовима врсних геополитичара. Тако је Рудолф Кјелен правилно детектовао изазов са којим се немачка политика суочавала од момента уједињења 1871. године до данас, а то је изазов немачке централности. Он је геополитику дефинисао као науку о држави као земљи, територији, области или најдиректније о пространству, а коју спроводе државне институције у конкретном географском простору и она јесте, према његовом схватању, емпиријски део учења о држави, а не грана географске науке. Шведски политичар је стварање великих држава посматрао као природан историјски процес, указујући да велике државе исказују једну врсту „геополитичког магнетизма“ у односу на околне мање просторе. На тој основи настала је његова концепција „великог средњоевропског простора“, која се савршено поклапала с Наумановим ставовима о немачкој Мителевропи. Према томе, реч је о једном изразито геополитичком појму који по свом садржају надилази дотадашње националистичке пангерманске идеје о политичко-економском преуређењу Средње Европе.
Фридрих Науман је у промишљањима о мителевропској концепцији настојао да угради и особене ставове. Тако је под утицајем ратних дешавања из просторног опсега Мителевропе искључио Италију, због њеног савезништва са силама Антанте. Заступао је становиште о једној форми интеграције која би била мање етничка и пангерманска, а више интересна, експанзионистичка и геополитичка. Она би обухватала подручје од Северног и Балтичког мора до Алпа, Јадранског мора и јужне границе подунавске равнице, и политички и економски обједињена, представљала противтежу снажним супарницима попут Француске, Велике Британије и Русије. Захваљујући свом централном положају природни етнички стожер таквог великог простора би требало да буде Немачка, тј. Немци и немачки језик, као обједињујући културолошки чинилац Мителевропе, уз уважавање и других језичких и националних посебности на овом простору. Отуда је у Наумановој интерпретацији стварање једне „мителевропске супранације“ крајњи чинилац и најјачи гарант геополитичке самосвојности овако замишљене Средње Европе. Не заборавимо да је реч о радовима насталим на почетку 20. века.
Немачки свет
Катрин Орел с правом указује на хладноратовско порекло „препорода идеје Средње Европе“ као механизма који је не само противречио совјетским интересима него и послужио за разбијање „глобализаторског назива Источна Европа“. Чини се посебно занимљивом тврдња француске теоретичарке да је позивање на географску припадност код Чеха, Пољака, Мађара, балтичких народа, Словенаца и Хрвата, створило једно „осећање супериорности“ у односу на Русију (Србију) и самим тим претпоставке за приближавање ових народа Западу. Овде треба указати на локални одјек ове идеје међу словеначким и хрватским друштвеним делатницима којима је припадност Мителевропи била изговор не само за одбацивање социјализма него и Балкана као тобожњег симбола културног заостајања и инфериорности. О овим манифестацијама расположења у некадашњим југословенским републикама драгоцене белешке оставио је српски писац Добрица Ћосић. Отуда није случајно да је, примера ради, и после отцепљења од СФРЈ, хрватска друштвена елита наставила да се Србима обраћа „повишеним тоном“ у име некакве неупитне припадности Европи. Ова врста расположења данас је, у односу на Русе и руску културу, посебно изражена у Украјини и делимично Белорусији, где манифестације антируског расположења попримају и психопатолошка обележја кроз величање нацизма. Занимљиво је да је после окончања Хладног рата из геополитичког речника нестао не само појам Источне Европе, него и појам Истока, који се углавном идентификује са Русијом као наводним симболом хроничне неслободе и тоталитаризма.
После завршетка Хладног рата, уједињења Немачке, распада Источног блока и Совјетског Савеза, мителевропска идеја постала је питање од прворазредног геополитичког значаја на европском континенту. Поред немачког утицаја, рађању „стварне Мителевропе“ свакако је допринела и проактивна политика Ватикана, која је настојала да на католичкој духовној основи дефинише цивилизацијске границе „Нове Европе“ у односу на источно-православни свет. Средња Европа је, хтели то да признамо или не, историјски појам и заједница судбина култура и цивилизација насталих у оквиру Хабзбуршког царства. Притом, нема сумње да је интеграцијом у ЕУ она изгубила оно геополитичко значење које је имала осамдесетих година прошлог века, али су одговарајући немачки колонизаторски импулси – посебно према Србима, опстали.
Деведесетих година 20. века историја се на неки начин поновила. Обједињена Немачка је уз помоћ Ватикана подржала „независност“ Словеније и Хрватске, која није била могућа без драстичне промене односа снага у Европи, а што се догодило после краја Хладног рата и распада Источног блока. Генерал Галоа лично је сведочио да је немачка операција растурања СФРЈ дуго планирана. Описујући разговоре с утицајним немачким генералима – још 1976. и 1977. године, Галоа се уверио у постојање немачких оперативних планова за територијалну прекомпозицију бивше Југославије.
Он је као први немачки разлог за подршку разбијању Југославије наводио освету Србима за догађаје из оба светска рата. Наиме, Немци су сматрали да је од 1941. до 1945. године, због српског отпора окупацији, велики број немачких дивизија био ангажован на Балкану, као и да је то један од кључних разлога њиховог пораза на Источном фронту. Други разлог за немачку подршку разбијању СФРЈ посебно је занимљив, а то је тежња да на тај начин награде Хрвате и босанске муслимане за подршку у Другом светском рату и активно учешће у трупама Вермахта. Пјер Мари Галоа указивао је и на економске мотиве немачке политике на Балкану која је увлачењем Хрватске и Словеније у европски економски простор створила претпоставке за продор ка Медитерану, што је био њен циљ још од Светог немачког царства.
Круг у тами
Позната америчка новинарка и списатељица Дајана Џонстон веома темељно се бавила манифестацијама немачког ревизионизма на простору Југославије. Лавину коментара покренула је још 1997. године објављивањем расправе
Југославија кроз тамне наочаре, проницљиво сецирајући расположење немачке друштвене и политичке елите према српском народу.
Она истиче да је кампања демонизације Срба почела у јулу 1991. године са отровном баражом чланака у немачким медијима, посебно листу
Франкфуртер алгемајне цајтунг где се свакодневним колумнама истицао Јохан Георг Рајсмилер. Он је оправдавао незакониту „независност“ Словеније и Хрватске описивањем „Југо-Срба“ као суштински оријенталних „милитантних бољшевика“ којима „нема места у Европској заједници“. Дајана Џонстон наглашава да је само неколико година пре тога у Немачкој постојао снажан мировни покрет који је истицао кредо да треба прекинути са „стереотипима непријатеља“, који је, међутим, врло брзо престао да важи када су у питању Срби.
У личним „сећањима на једно осматрање света“, она напомиње да је „косовски рат” од 24. марта до 10. јуна 1999. године био једнострано бомбардовање Србије које су предводиле владе НАТО држава које су углавном биле левичарске оријентације. Као дугогодишњи портпарол Зелених у Европском парламенту (1990–1996) она је сведочила о еволуцији ове групације још од 1995. године, када је нови спољнополитички курс наметнуо француски посланик Данијел Кон Бендит, некадашњи шездесетосмаш јеврејског порекла, којем се касније придружио још један „зелени” активиста – Јошка Фишер, министар спољних послова у немачкој влади.
За Дајану Џонстон посебно је занимљиво питање Фишеровог политичког успона, који је својевремено напустио средњу школу и за време побуне 1968. године нападао америчке војне базе у Немачкој. За време једне конференције усред бомбардовања (13. маја 1999) Фишер је гађан фарбом црвене боје, док је база Зелених оштро критиковала његово сврставање уз амерички агресивни рат. Суочен са великим критикама, он је тада употребио бедан аргумент у прилог немачке агресије на СРЈ, а то је аргумент о томе да се више никада не сме дозволити Аушвиц. Наиме, користећи се лажним медијским сликама, Фишер је положај Албанаца на Косову и Метохији упоредио с протеривањем Јевреја током Другог светског рата, што је ућуткало бројну, али слабо информисану опозицију у покрету Зелених. Тако су се Зелени, из једне изразито антиратне позиције, ставили у функцију лажне моралне подршке једној нелегалној војној интервенцији.
У својој расправи из 1997. године Дајана Џонстон истиче и следећа опажања: „У опојном расположењу правичне индигнације, немачки политичари су се придружили коришћењу немачке кривице из прошлости као разлога, а не ограничења. Немачка је поново могла да буде „нормална“ војна сила – захваљујући „српској опасности“. Скоро једногласност је била утолико више изненађујућа што је „стереотип непријатеља“, Срба, био ископан из најратоборнијег немачког национализма из прошлости. „Serbien muss sterbien“ (игра речи, sterben = умрети), то јест „Србија мора умрети“, што је био (по злу) чувени (немачки) популарни слоган из Првог светског рата. Коначно, када дефинише онтологију германске србофобије она упозорава да је „оно што се догодило у Немачкој била чудна врста масовног трансфера нацистичког идентитета и кривице на Србе. У немачком случају ово се може гледати као утешитељска психолошка пројекција која је служила да Немцима подари свежи и добродошли осећај невиности наспрам новог ‘злочиначког’ народа, Срба“. Наводимо и да је гротескни печат ове ревизионистичке епопеје била свакако изјава Ота фон Хабзбурга у Сарајеву, 6. априла 1997. године. Стојећи на месту где је Гаврило Принцип испалио своје хице, рекао је, према краткој вести
Дневног телеграфа: „Овде је трасиран пут за Аушвиц“.
У време када је писала ове редове, америчка новинарка није могла ни да претпостави да ће се финални, тријумфални чин столетног немачког лоботомирања догодити на Српском војничком гробљу у Приштини. На челном, централном, доминатном месту меморијала српским војницима погинулим у ратовима 1912–1918. године стоји бела мермерна плоча са уцртаним малтешким крстом и уписаним именом наводног, немачког или аустријског добровољца, окупаторског солдата Антона Досера, који је, према епитафу, у новембру 1915. године страдао на Косову. На тај начин се изнова обликује троструки немачки злочин над Србима (1914–1918, 194–11945, 1999) који је овога пута инспирисан покушајима претварања дежурне жртве (Срба) у џелата, све под изговором моралног императива првог реда.
ЛИТЕРАТУРА:
Дајана Џонстон,
Круг у тами, Информатика, Београд 2021;
Милорад Вукашиновић,
Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2022;
Политика, 12. 4. 2024.
Related
