Шангајска организација за сарадњу основана је средином јула 2001. године; занимљиво свега неколико месеци пре спектакуларних терористичких напада на Америку од 11. септембра исте године. Од самог оснивања, ШОС је изузетно значајан безбедносно-економски облик организовања у централној и источној Азији, а данас и у јужној Азији. У години оснивања борба против „три зла“: тероризма, верског екстремизма и сепаратизма била је највећи изазов и у том смислу ШОС је прва међународна организација која је борбу против тероризма идентификовала као примани оснивачки циљ. Уз то, ШОС је од самог почетка био посвећен стварању међународног политичког и економског поретка који је „фер, рационалан и демократски“.
Данас је ова организација, уз геоекономски формат БРИКС, један од симбола нове глобализације у оквиру које је нагласак на регионалном повезивању и то првенствено на евроазијском простору. Поред Казахстана, Кине, Киргистана, Русије, Таџикистана и Узбекистана, организацији су од 2017. године приступили Индија и Пакистан, док је 2021. године одобрен захтев Ирана за пуноправно чланство, а почетак процедуре за Белорусију најављен 2022. године реализован је лане, чиме је ШОС остварио претензије ширења свог утицаја на подручју Источне Европе. Укупна територија земаља чланица ШОС је више од 35 милиона км², односно 65 процената територије Евроазије. Укупан број становника земаља ШОС је око 3,5 милијарди људи (2022), што је половина светске популације, уз напомену да су кинеска и индијска привреда друга и трећа привреда у свету по БДП.
Протеклих година, активности организације су проширене на повећање обима војне сарадње, размену обавештајних података и борби против тероризма. Прва војна вежба је одржана у 2003. години у Казахстану и у Кини, а затим су идеје војне сарадње разиграване и на другим великим заједничким вежбама. Поред супростављања терористичким претњама, најчешће са исламистичким предзнаком, идеја овог војног формата је и да пацификује често компликоване међусобне билатералне односе. Због тога се присуство индијског премијера Модија и његов сусрет са председником Кине Сијем на скупу у Тјенцину, сматра и на симболичком плану великим тријумфом ове идеје, јер је један од стратешких циљева „атлантизма“ стварање перманентне нестабилности у односима Индије и Кине.
ШОС у покрету
Самит у Тјенцину је уједно и пети који је организовала Кина. Сваке године је друга држава од садашњих девет чланица домаћин самита и других институција ШОС и формата сарадње, који претходе самиту. Као земља домаћин током 2024-2025, Кина је организовала око стотину догађаја, са различитим темама, од редовних сусрета тела ШОС до економских, културних, спортских, академских. Тема читаве године је Одрживи развој Шангајске организације за сарадњу, што говори о томе да је тежиште скупа у Тјенцину било усмерено ка продубљивању економске сарадње чланица и њених дијалог партнера и посматрача. Додатно, кинески домаћини су најавили да ће мото овог самита бити Одржати Шангајски дух: ШОС у покрету. Њихов циљ је да се представи кинеска визија будућег јачања организације кроз налажење нових начина да се продуби сарадња на економском плану (нарочито кроз дигиталну економију, аутономну технологију и суверена ИКТ решења) као и на политичком, безбедносном и културном плану. Кина је предложила Стратегију економског развоја ШОС у наредних десет година, која ће свакако укључивати и смањење спољне зависности чланица у свом (одрживом) развоју и обезбеђивање њихове сајбер безбедности кроз стварање „архитектуре дигиталне независности“ и што ефикасније коришћење формата Иницијативе „Појас и пут“.
У складу са променом глобалне геополитичке парадигме је и нагласак на историјској улози Кине и њеном огромном доприносу у победи над фашизмом у Другом светском рату. Ова чињеница говори и о томе да ШОС постаје све више организација која баштини одређене историјске и моралне вредности. Кина је последњих година установила Дан победе кинеског народног ослободилачког рата против јапанске агресије који се обележава 3. септембра, а у знак сећања на 2. септембар 1945. године када је Јапан потписао капитулацију пред представницима девет савезничких држава, међу којима је била и Кина. Мало се зна да су жртве кинеског народа за време Другог светског рата биле огромне – процењује се да је услед глади, расељавања, збегова, јапанских егзекуција и у грађанском рату, живот изгубило неколико милиона људи, највише цивила. Има и процена да је у током грађанских и ослободилачких ратова број жртава био и читавих двадесет милиона. За НР Кину је овај датум прилика да се нација уједини око одавања почасти жртвама, херојима отпора, да се подсети на одговорност Јапана за рат и страдања Кинеза, као и да се нагласи значај Комунистичке партије као снаге која је ујединила земљу и вратила нацији достојанство. Управо због тога Кина је веома осетљива на све раширенију појаву историјског ревизионизма, посебно догађаја из Другог светског рата, а што се посебно испољило 2004. године када су се појавили јапански уџбеници из историје који су у Пекингу оцењени као провокативни.
Као манифестације кинеског национализма наводе се и случајеви масовних демонстрација изазваних бомбардовањем кинеске амбасаде у Београду 1999. године, као и протести због промоције „независности Тибета“ у Француској уочи Олимпијаде у Пекингу 2008. године. Коначно, Кина и не крије да је питање односа према Тајвану највећи изазов у њеним односима са САД, па је модернизација кинеске војске од 2,3 милиона припадника један од стратешких приоритета ове државе. У том погледу је незаобилазна сарадња са Русијом и подршка њеној „специјалној војној операцији у Украјини“.
Снага Сибира
Ратни догађаји у Украјини и однос Европске уније према Русији, подстакли су преиспитивање руске спољне политике у последњих неколико година. Нема никакве сумње да је Русија покренула низ стратешких иницијатива чији је циљ повезивање са Далеким истоком на новим-старим евроазијским основама. Та појава није новост у руској друштвеној свести, чак ни у 20. веку. Занимљиво је да је руска емигрантска интелигенција у Софији 1921. године, објавила зборник Излаз ка Истоку, док је Петар Савицки у чланку Евроазијство (1925) реинтерпретирао идеје В. Ламанског о постојању три макроцелине у Евроазији (Ламански наводи три света азијско-европског континента) урушавајући дотадашње „европоцентрично становиште“ о постојању два континента – Европе и Азије, које дели планина Урал. Полазећи од физичко-географске интегралности евроазијске копнене масе, Петар Николајевич је у геополитички речник увео појам Евроазије „као трећег континента“ у оквиру којег су Европа и Азија периферне области са мање-више израженим маритимним утицајима са Атлантског, односно Тихог и Индијског океана. На тај начин је идеја о географској интегралности и централности Русије–Евроазије послужила као теоријски предложак за ревизију целокупне руске историјске и културне самоспознаје (П. Савицки, Географске особености Русије, 1927), а што је и основа „новог евроазијства“ као филозофског и геополитичког феномена савремене Русије. У кинеској верзији евроазијство је моћан савез две континенталне велесиле, Кине и Русије, који као такав подразумева вишевекторску сарадњу првенствено у областима енергетике, технологије и војне безбедности.
Овоме додајмо да је политиколог Леонид Савин на више места коментарисао домете руске „специјалне војне операције у Украјини“. Он истиче да је кључна последица овог догађаја „коначно раздвајње Русије од Запада“, уз напомену да је поред очигледних политичких последица у току и процес кардиналних промена у руској економији чија је основна карактеристика све веће ослањање на незападна тржишта и сопствене ресурсе (производне и природне). За Савина је такође веома значајан и процес „дедоларизације светског финансијског система“ који је најсигурнији симптом света будуће вишеполарности. Свакако најважнија геополитичка померања тренутно се дешавају на Глобалном југу где дојучерашњи амерички сателити (Сауди Арабија) све отвореније окрећу леђа пројекту Пакс американа. Поред нестанка „суверене Украјине“, садашњи сукоб ће највише коштати Европу, док је савез Русије и Кине сасвим извесна чињеница, и основа новог света мултиполарности.
У средишту ових активности без историјског преседана свакако је договор Русије, Монголије и Кине, којим је преусмерена енергетска историја на Исток. Наиме, јефтини руски енергенти који су покренули послератни бум и чинили европске, а пре свих немачке, фабрике конкурентним сада су намењени Кини. Три земље су потписале правно обавезујући меморандум за гасовод „Снага Сибира 2″ – трасу од око 2.600 километара, којом ће сваке године испоручивати 50 милијарди кубних метара природног гаса кроз Монголију у индустријско средиште северне Кине. На тај начин Русија добија загарантовани излаз, учвршћује бакарним цевима партнерство са Кином, док Пекинг обезбеђује дугорочно снабдевање под својим условима. Тако је досадашња глобална енергетска мапа прецртана, а цену ће пре свих платити Европљани.
Србија и ШОС?
Упоредо са променом светске геополитичке архитектуре, чини се да је све легитимније и питање евентуалног придруживања Србије ШОС-у. Тим пре што наша земља има изванредне односе са Кином и Русијом, и по својим географским карактеристикама је својеврсна „тврђава Балкана“. Новинар Бранко Жујовић указује на најмање два разлога српског приближавања овој организацији, а то су „претње дестабилизацијом које долазе са Запада у виду кршења међународног права и ноторног сузбијања легитимних и законитих српских интереса, и исламистичке претње које потенцијално могу да дођу са Блиског истока или су већ у Федерацији Босне и Херцеговине, на Космету и у Рашко-полимској области“.
Овај врсни коментатор наводи и друге аргументе безбедносне природе, попут присуства најмање десетак хиљада исламиста (неке процене помињу и број од четрдесетак хиљада), верских екстремиста који живе и делују у параџематима и градовима у Федерацији Босне и Херцеговине који су повезани са „Муслиманском браћом“, вехабистичким и другим исламистичким организацијама. За Србију би, дакле, од кључног значаја био приступ информацијама и акцијама које спроводи Регионална антитерористичка структура ШОС-а. Овај орган ШОС-а посвећен је борби против тероризма, сепаратизма и верског екстремизма, али и против нарко – тероризма, трговине наркотицима и активностима усмереним против законито изабраних влада. Уз то Шангајска организација за сарадњу лане је, уколико не рачунамо Русију као оснивача организације, ступила на европско тло пријемом Белорусије.
Овоме свакако треба додати и својеврсну хипокризију у односима европских држава и Кине. Наиме, док се о Кини јавно говорио веома негативно, истовремено се проширује обим кинеских инвестиција у Европи, која је сама суочена са великом економском кризом. Уместо да посматра ШОС као конкуренцију, Брисел би могао да истражи области синергије, од борбе против тероризма до зеленог развоја, од дигиталне инфраструктуре до образовне размене. Ангажовање са ШОС-ом такође би помогло ЕУ да боље разуме ширу трансформацију глобалног управљања, наведено је у једном од коментара објављених у кинеској штампи, уз напомену да нагласак ШОС-а на суверенитету и равноправности међу нацијама може да допуни и подржи позиве ЕУ на стратешку аутономију и диверзификовано партнерство.
Наравно, много тога зависи и од процеса унутар саме ЕУ, односно појединачних држава – чланица, где се чини да је раст суверенистичких странака незаустављив процес. Појава суверенизма у ЕУ није случајан феномен, већ је последица масовних незадовољстава изазваних применом неуспешног неолибералног економско- социјаног модела. Идеја о „доминацији тржишта над остатком друштва“ показала се као још једна идеолошка утопија, попут многих виђених у 20. веку.
ЛИТЕРАТУРА: Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС , Нови Сад 2022; Бранко Жујовић, Да ли је дошло време да Србија заузме своје место у ШОС-у? РТ Балкан, 30. август 2025.