KOSA – tekst: Džems Rado&Džerom Ragni; kompozitor: Galt McDermontreditelj:Peter Telihaji; adaptacija teksta: Robert Lenard; koreograf:Peter KovačGeržon; scenograf: Dženi Horvat; kostimograf:Biljana Grgur; asistent kostimografa:Selena Bačkalić, Ilija Nestorović; prevodi pesama, dramaturg, lektor:Nina Plavanjac; lektor:Saša Latinović; muzički aranžmani:David Klem; korepetitor:Aleksandra Lazin; produkcija: Pozorište mladih; Novosadsko Pozorište/Ujvideki Szinhaz , Centar za razvoj vizuelne kulture – Novi Sad; premijera: 06.12.2019.igraju: Berger ‒ Aleksa Ilić; Klod Bukovski ‒ Darko Radojević; Vuf ‒ Ištvan Kereši; Had Lafajet ‒ DaniloMilovanović; Džini ‒ Kristina Savkov; Šila ‒ Blanka Dieneš; Stiv ‒ Zoltan Širmer; Pegi ‒ Agota Ferenc; Vodolija, hipi ‒ Judit Laslo; Big Mek, hipi ‒ Dejan Šarković; Vudrou, hipi ‒ Atila Nemet; Altman, hipi: Jovan Veljković; Forman, hipi: Filip Klicov; Moskovič, hipi: Stefan Starčević; Vinterbotom, hipi: Aleksa Jovičić; Oficir, sudija, papa Berger, direktor, pukovnik ‒ Mihajlo Nestorović; Mama Berger, portir, vojnik ‒ Silvia Križan; Pegino dete – Čanad Borši; Vojnici, službenici,hipi pleme: Emilija Milosavljević, Una Beić, Milena Dautović, Branislav Čalić, Sara Simović, Magdalena Mijatovićmuzička pratnja – kvintet:David Klem – klavijature, Ervin Ereš – gitara, Zvonimir Oršulić – truba, Fedor Ruškuc – bas gitara, Nenad Kojić – bubnjevi;Portal Vojvodjanskevesti.rs je imao tu čast da krajem avgusta prvi objavi ekskluzivnu vest da će dva novosadska, bratska&gradska, pozorišta ove jeseni, zajedničkim snagama “uz malu pomoć prijatelja”, na scenu postaviti mjuzikl “Kosa”. Pola veka nakon legendarne premijere u “Ateljeu 212”, u režiji Mire Trailović i Zorana Ratkovića, novosadska publika je u petak uveče imala priliku da prisustvuje glamuroznoj premijeri na velikoj sceni Pozorišta mladih ovog, sada već antologijskog mjuzikla, koji je obeležio jedan period vremena koga se danas, neki koji duže pamte, sećaju sa popriličnom dozom nostalgije. Kuriozitet koji su preneli svi mediji, pa je red da ga i mi pomenemo, na premijeri je nazočan bio i Džon Sevidž koji u filmu, rađenom po istom predlošku, u režiji Miloša Formana, desetak godina nakon praizvedbe, igra Kloda Bukovskog. Zahvaljujući pokroviteljstvu Amabsade SAD, u publici su bili prisutni i njegova ekselencija, ambasador SAD, Anatoni Godfri, gradonačelnik Miloš Vučević i brojne zvanice.Sigurno da je jedan od najvećih problema sa kojim se suočava neko bedno piskaralo, poput ovoga koje potpisuje ove redove, kada dođe u situaciju da treba da prozbori neku “pametnu” reč o pozorišnoj predstavi za koju je sentimentalno vezan, koja je obeležila njegovo odrastanje, koje se seća svoje fascinacije nakon gledanja prve postavke sa imenima od kojih se danas diže kosa na glavi. Još teže je kada ste gledali Formanov film bar pedesetak puta tako da svaki takt i svaku scenu znate napamet. Ako se tome doda da su još uvek sveža sećanja na “Kosu” u režiji Viktora Nađa, pre nešto manje od dvadesetak godina, u izvođenju jednog od koproducenata a još svežije je sećanje na isti naslov od pre desetak godina u režiji Kokana Maldenovića, s kojim je Atelje 212 otvorio 55. Sterijino pozorje, pa kad na sve to dodamo da pojedine songove, već godinama, koristi kao pouzdan antidepresiv, onda će čitaocu verovatno biti jasnije da će ovo piskaranje biti subjektivno ma koliko se trudio i znam da se to ne sme u ovakvom pisaniju. Možda je nevažno ali moram da pomenem da je “Kosa” jedan od presudnih razloga zbog kojih pomenuto piskaralo, u ovim “ozbiljnim” godinama, nosi dugu kosu a svojevremeno je, stražarno, u pratnji dva milicionera, sprovedeno na šišanje kod lokalnog brice, jer mu je kosa pokrivala kragnu, nije čak bila ni do ramena, tada je imao četrnaest godina… hm, hm, ipak to bejahu neka druga vremena. No, da se manemo istorije već da kao što je red krenemo po redu.Prva stvar koja se mora reći je da ovu postavku “Kose” odlikuje kompresovana energija i polet dobro ukomponovanog, mladog i posvećenog ansambla, iz dva novosadska, gradska&bratska pozorišta, potpomognuta studentima glume, Akademije umetnosti (klasa Borisa Liješevića) iz Novog Sada. Energija, kojom obiluje mjuzikl “Kosa”, uz odlične aranžmane Davida Klema, nadograđena besprekornom muzičkom pratnjim njegovog kvinteta i veoma dobar korepetitorski posao Aleksandra Lazina je zarazno delovala na celokupni ansambl koji je zdušno izgarao na sceni tako da je nepunih tri sata publika imala priliku da uživa, neki i da obnove gradivo, u raspevanoj mladosti kao na nekoj retro (hipi) žurci, uz prisustvo uvaženih gostiju. Drugo što možemo da zaključimo je da su početni producentski koraci, “novopečenog” direktora Pozorišta mladih, Mihajla Nestorovića, u skladu sa onim što je naumio i upravo vode onome o čemu nam je pričao pre nekoliko meseci tj. da će usmeriti rad, na dramskoj sceni, ka repertoaru “bulevarskog pozorišta” očekujući da će takvim potezima privući publiku svih uzrasta, sa posebnim akcentom na mlađu populaciju. Sa tog aspekta ova premijera se u potpunosti uklapa u iznete stavove i možemo je posmatrati kao tačan i legitiman korak u tom nastojanju. Koliko se, sa druge strane, ta orjentacija nekome sviđa ili ne, je neka druga priča i neka druga tema o kojoj se može raspravljati. Foto: FB stranica Pozorišta mladih u Novom SaduDramaturški koncept ove, najsvežije, “Kose”, se prvenstveno oslanja na filmsku verziju uz blaga iskakanja za koja po svemu sudeći ni dramaturg ni reditelj nisu bili sigurni koliko se uklapaju u čitavu priču pa su, čini nam se, ostala nedorečena. Sa druge strane reditelj je, kao što već rekosmo, imao izuzetnu podršku Davida Klema i njegovog kvinteta ne samo u muzičkim aranžmanima nego i u izuzetnom izvođačkom angažmanu. Još jednom i posebno treba istaći odličan korepetitorski rad Aleksandra Lazina posebno u horskom pevanju dok su pojedine solo tačke bile adekvatne glasovnim sposobnostima pojedinih izvođača što je publika umela da prepozna tako da je većinu songova propratila burnim aplauzom. Posebno moramo istaći glasovne sposobnosti Judit Laslo (Vodolija) koju je korepetitor, pored maestralno izvedenog kultnog songa “Akvarius”, vešto koristio kao bek vocal u “krpljenju rupa”, kada pojedini izvođači nisu mogli da iznesu pojedine deonice u songovima koje im uloge nameću. Njoj uz rame se, u pevačkom umeću, ističu Aleksa Ilić (Berger), Ištvan Kereši (Vuf), Kristina Savkov (Džini), Danilo Milovanović (Lafajet), Agota Ferenc (Pegi) i naravno Silvia Križan, dok za ostale možemo reći da zaslužuju pohvale ali im jednostavno “majka priroda” nije podarila više u tom segmentu. Shodno tome mogli smo da uočimo da je reditelj u čitav projekat ušao bez nekih velikih dramaturških smatranja i razmatranja, samim tim se više bazirao na operetskom pakovanju celokupne priče u čemu je, mora se priznati, uspeo. Sve u svemu, dramaturški predložak se svodi na prepričavanje “ničim izazvanog” sukoba dva viđenja, o ratnim igrama visoke politike, u koji su uključeni prisutni građani svih boja i veroispovesti, u ovom slučaju, mladić iz provincije (Klod Bukovski) vs. hipi pleme koje predvodi (Berger) na koju se nadovezuje još sumnjivija melodramska ljubavna zavrzlama, pomenutog “provincijalca” sa “slučajnom” prolaznicom iz establišmenta, dok na periferiji, u drugom planu ostaje, potpuno nerazjašnjena gromoglasna, antiratna poruka koju je ova kultna predstava svojevremeno prenosila širom cele planete. Izgleda da se reditelj više bavio kako da reši pojedine scene, viđene u filmskoj verziji, za koje nema tehničkih mogućnosti da se izvedu na sceni, nego da se upusti u neka drastičnija rešenja što implicira nekim nejasnoćama, da ne kažemo, liči nam na zabašurivanje glamurom. Čini se da sa ovakvim postupkom ni samim učesnicima, prvenstveno mladim glumcima, koji su svoj deo posla čestito uradili, posle ovakve “Kose”, nije jasno zbog čega je ista, svojevremno, izazivala tektonske poremećaje gde god i kad god bi bila prikazivana?! Postavićemo jedno jednostavno pitanje: zašto je prva postavka Ateljea 212, posle četiri godine i 250 izvođenja pred prepunim salama, skinuta sa repertoara, da li je u pitanju bilo samo sablažnjavanje na erotskim scenama koje su bile mnogo eksplicitnije u toj postavci nego što imamo priliku da ih vidimo u ovom prilikom ili je bilo nekih drugih elemenata? Citiraću Tanju Nježić i dnevne novine “Blic” od 31.01.2010, povodom rimejka “Kose” u Ateljeu 212, u kom govori o toj legendarnoj, prvoj postavci: “U toj čuvenoj predstavi glumci su se pevajući „Daj nam sunca“ pojavljivali bez odeće. Bila je to, kažu, prva golotinja na pozorišnim scenama bivše Jugoslavije, a predstava je dva puta izvedena pred Titom, ali bez svlačenja na sceni i cepanja vojnih knjižica. Upućeni kažu da je čak i Josip Broz Tito na dočeku 1970. pevao numeru „Daj nam sunca“ iz tog mjuzikla. „Kosa“ je ipak skinuta s repertoara Ateljea 212. Takva odluka je doneta nakon jednog popodnevnog izvođenja pred vojnicima i vojnim starešinama. Scena u kojoj akteri „Kose“ cepaju vojne knjižice okarakterisana je kao loš uticaj na mlade vojnike.”Foto: FB stranica Pozorišta mladih u Novom SaduPotpisnika ovih redova iznenađuje da reditelj nije hteo ili nije smeo da se upusti u dublje razmatranje nekih interesantnih detalja koji su mu se sami, nehotice, nametali. Recimo, na sceni imamo trojezičnu verziju (songovi se izvode na engleskom, sem poslednjeg “Daj nam sunca”, hipi pleme i Klod govore na srpskom a Šila i njen verenik na mađarskom) što mislim da je retkost ne samo u Novom Sadu, što mu otvara prostor za razne aluzije i asocijacije koje mogu da imaju veoma zanimljive konotacije, da ne uplićemo u priču originalnu, eksplicitnu antiratnu poruku koja tek pri samom kraju ulazi u fokus dok se kroz veći deo priče nalazi na marginama. Sporadično pominjanje, bez nekog posebnog razloga, Avganistana i Iraka u kontekstu vremena koje je po svemu viđenom odiše krajem šezdesetih ili početkom sedamdesetih sigurno ne doprinosi aktuelizaciji. Izmeštanje upada hipi plemena na privatnu zabavu, povodom Šilinog rođendana, u Pozorište u tokokom izvođenja Hamleta sa kontekstom borbe protiv rigidnog, konzervativnog društva deluje u najmanju ruku problematično, pre bi se moglo tumačiti kao upad obesnih “padavičara”, pod uticajem raznih opijata i nedozvoljenih supstanci, iz čistog hira problematičnog hipi gurua da bi se pokazao i dokazao pred svojim obožavaocima. Mada se, pretpostavljam, neki gledaoci neće složiti sa ovom tvrdnjom ipak mislim da je moglo da se nađu neka znakovitija rešenja koja bi imala jaču poruku i ne bi narušavala tempo već bi dala na težini i dramaturškoj težini, poput one sa rafalnim pucanjem vojne policije u zvučnike koje smo imali priliku da vidimo u filmu.Za koreografska rešenja možemo reći da zaslužuju “jaku četvorku” sa puno već viđenih rešenja, mada ako se uzme u obzir materijal tj. da je g. Peter Kovač Geržon imao malo vremena za rad, za projekte ovakvog tipa, te da je baratao sa dobrim delom ansambla koji je prvenstveno orijentisan dramskom a ne plesačkim umeću i koji ne barata sa preteranim iskustvom u tom pogledu, možemo biti zadovoljni prikazanim. Kostimografska i scenografska rešenja takođe se ne odlikuju nekim preterano fascinantnim iskakanjima već ostaju na nivou, već pomenutoga, “déjà-vu” (deža vi), s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina, mada po kuloarskim saznanjima i po nekim nagoveštenim a ne realizovanim scenskim pokušajima to više pada na dušu producentima tj. hroničnoj bolesti u srpskim pozorištima, “nedostatku para” i snalazi se, u poslednjem trenutku, kako znaš.Foto: FB stranica Pozorišta mladih u Novom SaduIpak, ova i ovakva, “Kosa” zaslužuje prelaznu ocenu isključivo,zahvaljujući glumačkoj postavi jer smo imali da priliku da na delu vidimo jednu novu generaciju mladih glumaca iz oba gradska&bratska pozorišta, koja je u svakom pogledu dobro ispekla zanat, što nije mala stvar. Ovom prilikom nećemo nikoga izdvajati jer su, što se tiče “izvođenja glumačkih radova” svi akteri zaslužili najviše ocene. Posebno raduje pojavljivanje studenata glume (klasa Borisa Liješevića, na srpskom jeziku) za koje je ovo veliko iskustvo a svojom talentom,disciplinovanošću i predanim radom su udahnuli dodatnu energiju za nijansu starijim kolegama. Foto: FB stranica Pozorišta mladih u Novom SaduNa kraju ovog pisanija moram da se osvrnem malo unazad da bih čitaoce, a posebno pomenute studente glume, potsetio na jedan Okrugli sto, kojem su većina njih prisustvali, početkom oktobra, koji je organizovalo njihovo Pozorište Promenana novosadskoj Akademiji umetnosti – „Pozorišni sistem u Srbiji i kako ga promeniti na bolje“, na kojem je, pored ostalih, govorio Ljubiša Ristić. On im je tom prilikom pokušao da objasni razliku između pozorišnog života iz tog perioda, upravo u vreme nastajanja “Kose”, Ateljea 212, Bitefa itd. i onoga što se danas dešava u teatrima. Ako se dobro sećam rekao im je da je u to vreme bilo lakše nego danas, jer tada nije bilo tog, opasnog, protivnika koji se zove “komercijalizacija”. Pa dragi moji studenti, upravo ste imali priliku da učestvujete u nečemu sličnom, na vama je da odlučite, kada uskoro završite studije, i otisnete se u neizvesni teatarski život kom ćete se carstvu privoleti. U prilog tome prafraziraću stihove, koje sigurno znate ko je napisao: “Džaba vam novci moji sinovci, Hipici su ipak bili nešto drugo!”
You must be logged in to post a comment.