Аутор: проф. др Растислав Стојсављевић, професор геополитике
Сведочили смо историјском сусрету између америчког и руског председника на Аљасци. У времену када се историјски догађаји нижу као на траци, овакав састанак изгледа као један у низу преговора између две супростављене стране без конкретних резултата. Изгледа да је судбина да тек у годинама или деценијама које долазе анализирамо важност разговора Доналда Трампа и Владимира Путина и колико је он био важан за прекид рата на истоку Европе али и послератно обликовање света.
Састанак је такође био пун симболике. Сусрет у америчкој савезној држави Аљаска није случајан. Управо су Сједињене америчке државе Аљаску купиле од царске Русије 1867. године. Тадашња продаја Аљаске је била корисна за Русију услед пораза у Кримском рату, великих дугова према страним банкама, али и услед „велике игре“ у Средњој Азији против Британског царства, јер је постојала бојазан да ће територија „Велике земље“, како су Руси називали Аљаску, пасти у руке Британцима без борбе. Руси нису имали ни својих трупа ни великог броја становника. Историја се овде поновила јер је и 1803. године слично размишљао Наполеон када је Луизијану исто продао Американцима. Додуше, оно што се тада сматрало територијом Луизијане било је много веће него што припада садашњој истоименој савезној држави.
Прво што је приметно са овог састанка је да је Доналд Трамп дочекао свог госта из Русије са поштовањем. Обојица су изашли из својих авиона у исти минут, пред Путином је постављен црвени тепих. Иако нису интониране државне химне и није био постављен почасни вод, свакако се то разликује од ситуације када европски лидери долазе код америчког председника, а он их одмах са врата дочекује у Белој кући. С обзиром на америчке санкције према Русији, али и протесте који лево-либерални анархисти имају свакодневно у Вашингтону, па и само антируско расположење, одабир Аљаске је сасвим логичан.
Овде јасно можемо видети разлику и да Сједињене америчке државе су увек поштовале али и сада поштују јачину и одлучност свог противника. О томе је и Трамп говорио пре састанка када је изјавио како је руски нуклеарни потенцијал моћан. Састанак на америчком тлу сигурно је и порука која се чула ове три године да уколико Путин слети у неку државу би могао бити ухапшен по међународној потерници. Недавни самит БРИКС-а у Бразилу је прошао без присутности Путина који се укључио у програм путем видео линка. Није било тако давно да заборавимо да су словачком премијеру Роберту Фицу неке државе Европске уније забрањивале прелет преко своје територије да не би стигао на Параду победе у Москву. Исти ти лидери европске уније никако да се пробуде из дубоког сна у који су запали пре десетак година. Русија није више слаба држава која се опоравља од распада Совјетског савеза, нити је Европска унија богата и диломатски моћна. Али смањивање утицаја Европске уније је управо сразмерна са „подизањем главе“ држава у Африци и на Блиском истоку. Ово је директна последица јачања Русије и Кине, када су државе у поменутим регионима виделе да постоје и други јаки светски партнери са којима могу да сарађују економски и политички. Лидери Европске уније и Велике Британије тврдоглаво настављају своју политику потцењивања противника не могавши да изађу из старих модела и метода који су превазиђени. Ово није више 2005. или 2015. година, поларитет снага на геополитичком светском небу се мења, па ће стога Европска унија бити све више слабија колико буде одбијала да прихвати реалност.
За разлику од првог мандата Доналда Трампа који је обележио игнорисање Брисела, Берлина и Париза према Вашингтону уз повремене варнице, убедљива победа Доналда Трампа је утицала на његове политичке позиције у САД сада много јаче. Данашњи састанак лидера Европске уније и Доналда Трампа има за циљ да се Француској, Немачкој и Великој Британији стави до знања нова реалност која ће морати да се прихвати. Украјински председник коме је истекао мандат, Владимир Зеленски је неко који само мора да стави потпис на нешто што је већ одлучено. Уколико потпис не стави он, ставиће неко други са украјинске стране уместо њега.
Можемо рећи да је после овог првог састанка мир на истоку Европе много ближи за све ове три и по године рата. Детаљи састанка и преговора нису познати јавности, али је по речима америчког председника разговор био одличан и испунио је сврху. Јасно је да је Русија понудила реалне захтеве ка постизању мира, да су они за САД прихватљиви али и да Бела кућа мора да изврши одлучујући притисак на Кијев и његове европске савезнике да то прихвате. Може се рећи да је Доналд Трамп добио улогу коју највише и жели, а то је посредник и миротворац, неко ко ће да доведе две супротстављене стране за преговарачки сто и да се заустави убијање људи. То је најважнији задатак, јер чини се да је интересна сфера утицаја између Русије и САД већ договорена. Због тога је један од закључака америчког председника са састанка на Аљасци био да није у игри никакав прекид ватре и примирје већ конкретан крај рата. У сличном тону је реаговао и руски председник који је изјавио да је Русија остварила скоро све своје војне циљеве у овом рату. Јасно је да ће после овог састанка уз ратне операције место добити и дипломатија и да су направљени крупни кораци ка постизању мира. Они ће већини јавности бити видљиви када се мир коначно постигне.
Када се мир успостави, јасно је ко ће највише извући користи. Русија ће добити нове територије са својим становништвом које јој проширују стратегијску дубину. Колико то има пресудну важност у ери новог ратовања остаје да се види. Украјина сигурно неће ући у НАТО, што је такође један од циљева Русије. Неће ући ни у Европску унију јер је питање времена да ли ће и колико ће она опстати овако нејединствена, а поготово да прима нове чланице. То је порука и за државе на Балкану. Русија је своју економију развила по сопственом моделу. Економске санкције Запада су је само ојачале, отворила им нова тржишта за енергенте, још више зближила са Кином. С обзиром да је Русија велико тржиште, само је питање дана када ће западне компаније опет хтети да отворе своје фирме. Ипак, овог пута ће то морати урадити под руским условима. А тај пример ће следити и многе азијске и афричке државе. Време колонијализма је коначно прошло. Сада је јасно да рат у Украјини има много шире значење и да то нису само територије, градови и минерални и пољопривредни ресурси између Дњепра и Дона, већ окидач за нову поделу света. И нове економске и дипломатске односе.
Од мира у Украјини ће корист имати и САД. Трамп ће ову корист имати на унутрашњем плану. Ојачање своје позиције у Републиканској партији и међу гласачима пред међуизборе у новембру 2026. године. Њему је потребно да одржи већину у оба Дома конгреса да би лакше могао да оствари своје планове у последње две године свог мандата, али и за свог наследника који ће се борити за место председника на изборима 2028. године. Када се заиста постигне мир у Украјини, Трамп ће заиста заслужити да добије Нобелову награду за мир. Поред његовог имиџа, гледаће да наплати сав новац који су САД уложиле у рат у Украјини од 2014. године до данас. Самим тим онај део садашње Украјине који остане под контролом Кијева биће под јасним утицајем Вашингтона и ресурси са ових територија ће ићи преко Атлантског океана. Ово ће омогућити да економску корист осете сви грађани САД и да се америчка политика окрене себи у ери новог изолационизма.
Уз нове геополитичке односе имаће користи и Кина. Она то већ увелико користи, али је јасно да ће главни економски партнер држава Југоисточне Азије и Африке бити Пекинг. Када рат у Украјини буде завршен, Трамп ће своју политику усмерити ка Пекингу и поделе сфере утицаја између ове две државе. Чини се да ће ово бити много већи залогај за америчку администрацију.
Највећи губитник из овог постизања мира биће Европска унија. Наравно, уз Украјину која је економски и војно разрушена држава и којој прети колонијални статус од стране било које државе која јој буде економски „помагала“ да се обнови. Што дуже лидери Европске уније буду тврдоглаво одбијали да признају реалност, то ће последице по њу бити теже.
После састанка америчког и руског председника на Аљасци је јасно да су кораци ка миру одлучно направљени. Само је питање времена када ће мир наступити, као последица тога ојачати утицај и Русије и САД у свету. Један од циљева у Вашингтону и јесте јача, конструктивна Русија која ће бити у бољој политичкој позицији од Пекинга. Тада би се могао и јавити јаз у разумевању између Пекинга и Москве. Са друге стране, јача Русија ће још више гурнути Европску унију у загрљај Вашингтона, економски и војно преко НАТО пакта, са јасном доминацијом из Беле куће. Састанак на Аљасци нема за крајњи циљ постизање мира у Украјини, већ ће овај мир бити само почетак неке нове геополитичке историје света.