Svetski dan pisanja pisama

Papir sve trpi Zato ti pišem iz ovog svirepog rata Iz ove glave u torbi Pišem ti o promrzlim prstima O pogledu iz rovova O pticama što mi prkose svojom slobodom Pišem ti o ljubavi Čudiš se znam Nisam nikad govorio o njoj dovoljno Pišem ti o tvom mirisu Dok mi nedostaje tvoj glas Pišem o snovima i javi O majci i ocu i o buntovnom bratu O puškama i zvucima Pišem ti o ljudima koji su kao vukovi Papir sve trpi Ali istrpim i ja Pa sve što sam napisao bacim I napišem ti samo one redove o ljubavi Pitam te za neke drage ljude Kažem ti da sam dobro i da ne brineš Da nije ni previše hladno ni previše toplo Da sam bezbedan Da ljudi ne ginu kao što se priča I da mi nedostaješ više nego što se ikad pričalo Papir sve trpi Pa mi pišeš o novoj šari na jastučnici Pa mirišeš pisma i stavljaš pramen kose A papir sav mokar od suza I sav nasmejan od tvoje lepote Na ivicama požuteo od tvojih iščekivanja Presavio se od tvoje naslonjene glave na prozoru I od tvog trčanja poštaru u susret Papir sve trpi Pa ti pišem iz ove ćelije hladne Dok precrtavam u glavi dane Pišem ti pisma koja ne šaljem Da sa tobom u sebi popričam Da prekratim vreme koje ne odmiče Pišem ti o svojoj krivici O snovima sa rokom trajanja Koji će isteći dan pre nego što izađem Pa neću nikad više moći da ih stignem Pišem ti da me ne čekaš A molim se Bogu da stojiš u mestu I da se nadaš još onim istim nadama Ali da ipak živiš sa osmehom I da ti ništa u životu ne zafali Pišem ti o knjigama koje ovde čitam Sad bi se smejala u neverici Ali pročitao sam bezbroj strana Pišem ti o toj noći ludoj Kad sam se našao pravi Na pogrešnom mestu O sekundama koje lete I nose ti život u rukama I keze se a ti ne možeš ništa Pišem ti o onoj kanti žute farbe Koja je ostala pored vrata Da me čeka da okrečim kuhinju U kojoj bismo sad pili kafu Onu jutarnju ćutljivu Papir sve trpi Pa mi pišeš o fakultetu O neljubaznoj prodavačici Zbog koje si se rasplakala O prvoj supi koju si sama skuvala I o malo više pečenom krompiru Pišeš mi o jeziku Koji savladavaš bez problema O rečima koje su slične našima O novoj drugarici Prećutkuješ mi simpatiju A kao da među redovima vidim Da ti se oči cakle Svaki čas vadim tvoje pismo iz kecelje Pa ga pomirišim naslonjena na šporet I zamislim svoje dete Kako u belom mantilu ide dugim hodnicima Obrišem suze i kažem da sve vredi Otškrinem vrata od sobe Da zamislim kako sediš na krevetu Pa sednem pored tebe i pišem ti pismo Napišem ti da paziš šta jedeš Da se toplo obučeš Da se kloniš lošeg društva I da za nas ne brineš Karte su skupe Vozovi spori Ali majka će uskoro doći Da sve vidim svojim očima Pa da mi se san umiri Papir sve trpi Pa mi piše da ne može više Da su daljine od nas jače Da se ne živi od slika Od karmina na koverti Da joj treba ruka na ramenu Kad se smrkne u sred dana A ne duge rečenice koje kasne I stignu već kad sama odboluje Kad se sama ismeje Kad dovuče kese sa pijace Pa joj se prospu jabuke između trećeg i četvrtog sprata I skakuću tako niz stepenice A ona sedne u onoj suknji na falte I ne zna da li bi plakala ili se smejala Papir sve trpi Pa mi kaže ne piši više Bolje dođi Da se zagrlimo kao ljudi A para će biti ili neće I poslova nekih Ne mora se raditi na drugom kraju sveta Jer sve ćemo to ti i ja otplatiti Razdaljinom između srca I neće biti karte Na kojoj se može prstom pokazati Taj meridijan Ali ćeš znati ti I znaću ja Šta je nekad pisalo Na tom neobeleženom mestu Izbledelom od nedodirivanja I od samoće Vrati se Ne želim kovertu više da uzmem u ruke I da menjam tvoj glas za mastilo Za Vojvođanske vesti: Dajana Grubišić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.