Од доласка Доналда Трампа у Белу кућу у јануару говори се о привременом или трајном миру на украјинском ратишту. У предизборној кампањи крајем прошле године Доналд Трамп је говорио како може рат у Украјини да заврши за 24 сата или неколико дана. Јасно је да политички говори нису имали додира са реалношћу. По доласку на место председника САД Трамп је изјавио како би примирје могло бити постигнуто као резултат 100 дана нове америчке администрације. Шест месеци од доласка нове републиканске администрације и даље се рату крај не назире.
Доналд Трамп има све полуге власти. Његов кабинет се састоји од МАГА републиканаца и њему лојалних неоконзервативаца. Такође, има републиканску већину у оба дома Конгреса па се самим тим одлуке на спољнополитичком плану много лакше доносе. Чини се да је Трамп кренуо да исправља све оно што сматра да је погрешно урадила претходна Бајденова администрација. Отворио је више (економских) фронтова широм света и покушава да склопи политички мозаик који ће највише одговарати САД. Колико је то превелики залогај чак и за њега и његову администрацију остаје да се види. Русија и Кина нису више економске и војне државе другог реда у свету, самим тим и са смањеном политичком моћи какве су биле за време Клинтонове и Бушове администације. Очигледно је Владимир Путин много јачи лидер на светском нивоу и, поред сталних контаката с америчким председником, чини се да се не обазире много на саопштења за јавност, већ за конкретне потезе.
Рат у Украјини траје већ скоро три и по године. Од почетка се не знају крајњи циљеви војних дејстава које руска страна назива „специјалном војном операцијом“. Чини се да напредовање руске војске иде споро, али су споредни ефекти овог рата такође кључни. Русија је преоријентисала своју индустрију на азијске државе, ојачала је политичке контакте са државама које су биле чланице Заједнице независних држава у Средњој Азији. Смањила је или потпуно неутралисала своју зависност од производа са политичког Запада. Такође, убрзано развија своју војну индустрију која по признању НАТО стручњака више пута премашује на годишњем нивоу производњу оружја свих чланице те војне алијансе. У спољнополитичким контактима и билатералним односима уочава се да нема много узбуђења у Кремљу и да се њихови ставови нису променили од фебруара 2022. године. Путин има и подршку своје јавности за ратна дејства у Украјини, што му даје политичку снагу с обзиром на то да је било приметно за Дан победе да је светска јавност још увек прилично резервисана према Москви.
Занимљива је улога турског председника Ердогана у његовом покушају да буде домаћин могућег састанка америчког и руског лидера. Чињеница је да би Трамп био вољнији да се нађе на том саставку због своје јавности и покушаја да се стави у улогу миротворца, што му је био циљ и у његовом првом мандату. С друге стране, Путин је практичнији. Сигурно је да он неће долазити у Истанбул уколико се на дипломатском и безбедносном нивоу нису постигли конкретни договори. Русија првенствено тражи безбедносне гаранције у Украјини, да она неће бити део НАТО и Европске уније и да војске држава Европске уније неће бити размештене западно од Дњепра.
Ердоган овде гледа интерес Турске и свој лични. Ово му је последњи председнички мандат и потписивање мира у Украјини на његовом тлу би био врхунац његове политичке каријере. Интерес Турске је још већа политичка улога на Блиском истоку. Пристајање Москве и Вашингтона да Истанбул буде место где ће се зауставити највећи ратни сукоб у Европи после Другог светског рата дао би Турској политичку тежину и у оквиру НАТО пакта, али и на Блиском истоку према њеним геополитичким ривалима, пре свега Ирану и Саудијској Арабији. Тиме би Турска могла још активније да помогне Азербејџану да узме од Јерменије Зангезурски коридор и споји се са Нахичеваном. Тиме би Јерменија изгубила границу са Ираном, а самим тим и Русија једну од веза с овом персијском државом. Турска би овим домаћинством ојачала политички и дипломатски да би се могла још активније укључити у дешавања у Сирији и вероватно у преговорима са Израелом поделити своје интересне сфере у тој држави. Такође, јачањем Турске неће бити срећна Грчка због вишедеценијског спора око острва у Егејском мору. Овако би Турска могла да помогне и непризнатом отцепљеном делу Северни Кипар који је једино Пакистан признао уз званичну Анкару.
Чини се да ствари нису толико оптимистичне. И амерички и руски председник имали би негативно јавно мњење у својим државама уколико би повукли непопуларне дипломатске потезе. Иако се чини да руска економија не посустаје, упркос вишегодишњим најавама и жељама из Европске уније, Путин је много уложио у овај рат. Страдало је хиљаде руских војника, економија државе је доживела земљотрес и морала да се промени из корена. Свако одустајање од оних циљева који се претпостављају да их заступа Кремљ, а свакако руска јавност, значило би политичко слабљење Путина и потенцијално јачање „пете колоне“ у коју би политички Запад са задовољством уложио значајна финансијска средстав. Углед Русије би опао у време када је таман почео да се уздиже, савезништво са Кином би било доведено у питање, као и руски (војни) утицај у Африци али и Средњој Азији. Чини се да би у таквом сценарију главни губитник била Белорусија, па је питање колико би Лукашенков углед био доведен у питање. Уз евентуалну промену у врху Кијева, нека нова гарнитура украјинских лидера би могла да заузме прагматичнији став према Москви и да „тихим пузањем“ одбрани неке од својих геополитичких циљева.
Чини се да је Трамп у већем проблему од свог колеге с истока. Знајући да америчке изборе решава унутрашња економија, овај најновији договор са Европском унијом ставља САД на место које диктира економске услове. Један од циљева Трампове администрације је слаба Европска унија, и економски и војно, јер тиме се може остварити пресудан геополитички утицај и поставити добар полигон за геополитичку „трговину“ са Русијом и потенцијално са Кином. Међуизбори у САД (за трећину Сената и цео Представнички дом) су у новембру 2026. године. То није тако далеко и сигурно да су неке политичке карте по савезним државама САД кренуле да се деле. Трампу је потребна контрола над оба дома Конгреса у последње две године мандата. Стога он инсистира на било каквом договору и барем примирју у Украјини.
Поставља се кључно питање: да ли може доћи до неког договора уколико се они буду одвијали у Истанбулу у скорије време? Оно што је једино извесно је да би долазак Трампа и Путина у највећи град Турске значио да је договор већ постигнут и да су они ту само да ставе потпис. За сада се чини да је тај договор далеко. Трамп жели примирје пре свега због унутрашњег имиџа, али и даље шаље оружје Украјини. Правилан приступ би био да се као део договора обустави помагање украјинској војсци. Последица тога би била да руска војска освоји још одређена подручја која би била договорена и да се тада заустави. Докле год амерички сателити у Црном мору надгледају кретања руских трупа и јављају у Кијев, тешко да ће Трамп бити тај који ће дати пресудну реч о условима мира. Са друге стране Путин нема разлога да жури. Њему је циљ да другој страни почне да се жури због међуизбора и да онда добије најбољу могућу понуду. Свака врста ултиматума Москви од стране Вашингтона који траје 50 дана или мање је само празна прича. С обзиром на то да економске санкције према Москви нису дале жељени ефекат, а опција конвенционалног или нуклеарног рата између САД и Русије је (барем за сада) искључена, не види се метод којим би Вашингтон могао да примора Москву да пристане на услове мира уколико јој не одговарају.
Стога су шансе за било какав трајни мир у Украјини до краја године јако мале. Постоји много коцкица које се морају поклопити и државних интереса који су веома удаљени већ годинама, а који су се ових шест месеци Трамповог мандата нису много приближили. Кијев ради на све већем удаљавању и свађању Вашингтона и Москве уз мале трзавице које има са Будимпештом. Вашингтон гледа да успостави мир по сваку цену због својих унутрашњих интереса и јачања пољуљаног геополитичког угледа, пре свега у Африци и на Блиском истоку. Москви се нигде не жури. Територије које освоји у Украјини зна да неће изгубити, барем не на бојном пољу. Крим и четири републике источно од Дњепра је већ потпуно убацила у свој државни систем и сматра их својим. Показује све веће понашање империје каква је некада био Совјетски Савез, чиме јој расте углед у свету, пре свега у Африци. Овај рат их је зближио са Пекингом, и што рат буде дуже трајао то ће савезништво дуже трајати.
Иако се Трампу жури, неке структуре америчке „дубоке државе“ би да овај рат потраје што дуже. Продаја наоружања и финансијске малверзације омогућавају многим интересима велику добит. Жури се и Ердогану који би волео да на овај начин уђе у историју док му још траје мандат. Ових неколико страна морале би да нађу компромис око интереса у којима нико неће бити потпуно задовољан али ни незадовољан. Тај интерес подразумева финансије, територије, ресурсе и дипломатску моћ. Дакле и фактори су многоструки.
Сигурно је да преговори између ових страна трају већ неко време али је договор тешко постићи. Стога не би требало очекивати да ће се десити састанак између Путина и Трампа у Турској у скорије време. Може се очекивати да се састану министри спољњих послова САД и Русије Марко Рубио и Сергеј Лавров, али Путин ће сигурно полетети из Москве преко Црног мора уколико се трајни договор са безбедносним гаранцијама пре тога направи, да то буде у интересу Русије и да њега политички не угрози.