Аутор: Растислав Стојсављевић, професор геополитике
После одржаних најважнијих америчких избора у XXI веку, полако се сумирају утисци. Победа кандидата из Републиканске странке, Доналда Трампа није изненађење. Оно што јесте је убедљива разлика у броју освојених електора. С обзиром на то да се још увек броје гласови у две државе, у Невади и Аризони, сачекаћемо још мало да сазнамо укупан број електора које су освојиле обе стране. С обзиром на то да Трамп води у обе државе, за очекивати је да број његових електора на крају буде 312, за разлику од кандидата Демократске странке, Камале Херис која је узела 226. Електорски колеџ неће имати тежак задатак да 17. децембра изабере Доналда Трампа за 47. председника САД. Он ће бити други председник у историји САД који је имао раздвојене мандате. Први је био демократа Гровер Кливленд са раздвојеним мандатима (1885–1889. и 1893–1897). У мандату између је био републиканац Бенџамин Херисон. Ово је био мандат када су САД анектирале Хаваје. Стога, Доналд Трамп ће бити први републикански председник са раздвојеним мандатима.
Оно што ниједна анкета није предвиђала је то да су демократе потучене до ногу у трци за Сенат. Тренутно је 52 према 45 у броју сенатора за Републиканску странку. Још се чекају резултати гласања из Аризоне, Неваде и Пенсилваније. По свему судећи, демократски кандидат за сенатора у Аризони, Галео, добиће место у Сенату, иста је ситуација са Роузеном из Неваде. Међутим, у Пенсилванији ће вероватно победити републикански кандидат за сенатора Мекормик. Стога је све извесније да ће расподела у горњем дому америчког Конгреса бити 53 према 47 за „црвене“. Оваква ситуација новом председнику Доналду Трампу даје веће могућности да прогура неке своје политичке одлуке и решења. Трка за доњи дом Конгреса – Представнички дом, још није завршена. Распоређено је 395 чланова Представничког дома и чека се одлука за још 40. Док се ови редови пишу, Републиканска странка има загарантованих 205 места наспрам 190 Демократске странке. Највише празних места још мора попунити Калифорнија (14) али и Аризона (4), Невада (3), Орегон (3) и Вашингтон (3). Увидом у тренутне резултате, постоји велика шанса да Републиканска странка сачува већину у Представничком дому и да се деси оно што нико није предвиђао, а то је такозвана „црвена вертикала“. Републиканци ће имати већину у оба дома Конгреса. Председник са својим тимом биће из њихових редова.
Изгледа да је коцкање демократама дошло главе. Процена да ће актуелни председник Џозеф Бајден изгубити од Доналда Трампа, притисак на њега да се повуче из председничке трке и именовање актуелног копредседника Камале Херис, показало се као грешка. Недостатак харизме, нејасан политички програм, одабир мање познатог Тима Волца из Минесоте као потенцијалног копредседника довео је демократског кандидата до пораза.
У фокусу америчког бирача била је искључиво економија. Неодлучне гласаче у „неодлучним државама“ интересовала су само економска питања. У анкетама на самим биралиштима око 70% изашлих гласача изјаснили су се као незадовољни тренутном америчком економијом. Питање спољне политике никада није било битно, а показало се да је питање абортуса мање важно него што се процењивало. Из тог разлога је Доналд Трамп освојио свих седам неодлучних држава (уколико сачува проценте из Аризоне и Неваде где се још увек броје гласови), што је потпуно неочекивано. Доналд Трамп је повећао проценте својих бирача међу младим људима, афроамериканцима и хиспаноамериканцима. Већи проценат жена је гласао за Трампа него на прошлим изборима. Једна од кључних ствари је што раднички синдикати, иначе привржени Бајдену нису дали отворену подршку Камали Херис. Недостатак подршке индустријских радника у Пенсилванији, Мичигену, Висконсину и Северној Каролини повећао је проценат демократских гласача који нису изашли на гласање, али се један део гласова и „прелио“ према Трампу.
Изгледа да је једна од битних ствари било и питање миграната и може се очекивати од јануара рестриктивнија америчка политика према странцима који нелегално бораве у САД. Непопуларност Камале Херис повукла је са собом и кандидате за Сенат тако да је извесно да три места демократе неће моћи одбранити (Охајо, Пенсилванија и Западна Вирџинија).
Америчка спољна политика ће се за нијансу променити у свету. Не би требало очекивати епохалне промене по питању Југоисточне Европе. Што се тиче сукоба у Украјини очекује се да се од јануара чују позитивнији тонови из Вашингтона и Москве и да се ублажи ситуација како би се постигао некакав договор. После првих вести да се Трамп враћа у Белу кућу, поједини европски званичници изашли су са ставом да ће се њихова подршка Кијеву наставити иако америчка помоћ буде смањена. Колико ће то бити извесно, остаје да се види.
Промена ће свакако бити у НАТО савезу. Уколико Трамп буде наставио своју политику према европским војним савезницима какву је имао у свом првом мандату, могу се очекивати веће тензије између Вашингтона са једне и Брисела, Берлина и Париза са друге стране. Трамп ће сигурно тражити да европске државе које су у НАТО издвајају више својих средстава за ту организацију, тј. да већи проценат националних буџета оде у војне сврхе. Могу се очекивати размимоилажења у ставовима око рата у Украјини и да ће Будимпешта и Братислава имати ставове који су најближи Вашингтону. Биће занимљиво видети како ће Мађарска и Словачка усагласати своје ставове са Трампом око Кине коју ће он представити као свог највећег геополитичког противника. Доласком Трампа могу се очекивати блажи тонови према Русији, али ће ситуација на Блиском истоку сигурно бити сложенија. Ради постизања мира, Трамп ће инсистирати да се донесу коначна решења, а она могу отићи у правцу потпуне контроле спорних територија (Појас Газе, Западна обала, Голанска висораван) од стране Израела. Није искључено ни америчко приближавање Ирану како би се ту остварио већи утицај у односу на Кину.
Поставља се питање колико ће се нова америчка администрација бавити простором Балкана. С обзиром на то да се очекују веће тензије између Трампа и неких европских лидера, за очекивати је да дође до америчког инсистирања да они буду главни преговарачи по питању дијалога Београда и Приштине. Бајденова администрација је то питање, барем званично пребацила у надлежност Париза и Берлина како би им дала на значају. Пропаст Европе је евидентна и она је у узлазном тренду. Трампова администрација ће то убрзати. Србија је окружена НАТО државама. Нема контролу над својом јужном покрајином. Све државе у окружењу, сем Босне и Херцеговине (због српског гласа) су признале независност тзв. Косова. Став САД се по том питању неће мењати. Трамп ће инсистирати на постизању коначног решења. Али то решење неће моћи доћи без пристанка Београда. Нова америчка администрација ће ту деловати у два правца, као и у првом мандату. Прво ће се вршити притисак на Србију да призна независност тзв. Косова. Ипак, у том притиску се не очекују притисци и оцене какве имамо од званичника посрнуле и све више клонуле Европске уније. Када Београд буде одолео притисцима, очекује се да Трампова администрација узме у обзир ставове Русије и Кине у Савету безбедности Уједињених нација јер свака одлука на том нивоу мора да прође потенцијални вето. Оно што би за Србију било одлично је да се преговори изместе из окриља Европске уније и пребаце у Уједињене нације. Тиме би Србија са државама које је подржавају могла да има шири маневарски простор и да можда оживе неки стари планови за решење ситуације у нашој јужној покрајини.
Очекује се да Трампова администрација заустави незакониту улогу високог представника у Босни и Херцеговини. Негативан став Брисела, Берлина и Париза према Републици Српској је кулиминирао за време мандата Џозефа Бајдена. Очекује се да ће Трамп и овде ићи на договор и да ће више поштовати институције Републике Српске загарантоване Дејтонских споразумом.
Очекује се да нова америчка администрација подржи политичке партије у Црној Гори које су победиле на изборима крајем августа 2020. године. Трампова нетрпељивост према политици ДПС била је изражена и за време његовог првог мандата. Чини се да су резултати пописа били прихватљиви за обе стране, тако да ће нова америчка администрација наставити да покушава да придобије српске представнике за себе и да даје нешто заузврат.
За Београд је добро што има одличне политичке везе са Будимпештом. Доналд Трамп је у одличним односима са мађарским премијером Виктором Орбаном, па се очекује јачи утицај суверенистичких снага у Европи. У том светлу за Београд би било одлично да се још више приближи осовини Братислава – Будимпешта – Праг – Варшава или Вишеградској групи и тиме оствари још боље везе са новом америчком администрацијом.
Тренутна је загонетна улога бившег Трамповог саветника Ричарда Гренела. У време његовог службовања у преговорима између Београда и Приштине, може се рећи да се чуо знак вишег разума са америчке стране. Остаје да се види да ли ће и коју ће Гренел имати функцију при новој расподели задужења.
На крају, поставља се питање око неких договора који су направљени са Доналдом Трампом у његовом првом мандату. Потписани Вашингтонски споразум је обавезивао Србију да пребаци своју амбасаду из Тел Авива у Јерусалим и призна тај древни библијски град за престоницу Израела. Уколико Трамп буде инсистирао да се ово испуни, остаје да се види каква ће бити реакција Београда и колико би то погоршало наше односе са исламским светом. Уколико се контрола штете могла регулисати преко Уједињених арапских емирата, можда то буде узак пут који се отвара пред Србијом. Са овим питањима су повезана још два. Прво је неувођење санкција Русији на којем нова америчка администрација неће инсистирати. Изгледа да је Београд успео да купи време протекле четири године до доласка нове администације која ће иамти благонаклонији став по овом питању.
Друго питање је везано са односе са Кином. Трампова администрација ће усложити односе са „Змајем са Истока“. Београд има потписан слободан трговински споразум са Пекингом и српски званичници често путују у Кину на састанке и семинаре, договарају послове и дипломатску сарадњу. Остаје да се види какав ће Трамп имати став по том питању. Још увек актуелна америчка администрација није постављала питање при потписивању овог споразума. Очекује се да ту Трамп буде оштрији. Споразум се свакако неће поништити, али можда Вашингтон буде вршио притисак на Београд да се обим трговине смањи на минимум. У том случају, дипломатски излаз из потенцијалног проблема Београд може тражити преко Будимпеште.
У сваком случају, геополитичке процене су оптимистичне. Свако смањивање утицаја званичника из земаља Европске уније на преговарачки процес Београд-Приштина добра је ствар за Србију.
Доласком Трампа САД ће се окренути себи и решавању својих, пре свега економских проблема. Монроова доктрина биће више на снази за време нове администрације, па се очекује ново политичко компоновање света где Србија може да тражи и добије своју шансу.
Related
