Tribina „Srbija i Rusija u Prvom svetskom ratu – kruna savezništva“, biće održana u četvrtak, 24. januara u 19 časova u klubu „Tribina mladih“ Kulturnog centra Novog Sada. Autor i predavač je msr Srđan Graovac, istoričar.
U postmodernoj „kulturi osporavanja i relativizacije stvarnosti“, jedna od retko osporavanih ili osporenih činjenica odnosi se na relacije između Rusije i Srbije u Prvom svetskom ratu, te se pomenuta činjenica uvek predstavlja rečima da je „Rusija ušla u rat zbog Srbije koju je, kao tradicionalnog saveznika, uvek štitila“. Zaista, srpski narod nikada ne bi smeo da zaboravi rusku pomoć i ulogu Svetog cara Nikolaja II u toku Velikog rata, iz razloga što su iste i te kako doprinele opstanku naciona i države i to u trenutku kada je ceo svet mislio da su nestali zauvek. Početkom XX veka još su uvek bila sveža sećanja na rusko-turske ratove i rusko-srpsko savezništvo u istima, kada je srpski etnos i stekao svoju nezavisnost u pretprošlom stoleću. Na vrhuncu Julske krize 1914. godine, u noći između 23. i 24. jula 1914. godine, regent Aleksandar Karađorđević posetio je Rusku misiju u Srbiji. Upravo od strane te misije, tadašnji ministar spoljnih poslova Sergej Sazonov dobio je telegram sledećeg sadržaja: „Njegovo Veličanstvo mi je rekao da se sve nade polažu u imperatora i Rusiju, jer samo carska reč ima težinu i može spasti Srbiju“. Imperator Nikolaj II je 30. jula dao pozitivan odgovor, i Rusija je 1. avgusta ušla u rat za koji uopšte nije bila spremna. Posle poraza u Rusko-japanskom ratu (1904-1905) u Rusiji je pokrenuta vojna reforma, ali ona u trenutku kada je počeo svetski rat nije bila završena. Na primer, zbog finansijskih poteškoća sporo se obnavljala njena ratna mornarica. Posebno je alarmantan bio nedostatak savremenog oružja, municije, sredstava veze i vozila. U tako teškoj situaciji Rusija je pokrenula isporuku pomoći Kraljevini Srbiji – najpre političko-diplomatsku, a ubrzo zatim i vojno-humanitarnu. Potrebno je da istaknemo da u trenutku kada je počeo rat nije postojao ugovor o vojnoj saradnji između Rusije i Srbije, ali navedena okolnost nije omela znameniti istorijski proces koji je bliskost i „sudbinsku vezu“ ova dva naroda i njihovih zemalja oblikovao u grandioznu „krunu savezništva“ Velikog rata, koja će Srbiji doneti njene „najtragičnije i najslavnije dane“. Još na početku rata rusko Ministarstvo mornarice preuzelo je na sebe organizovanja i slanja vojne pomoći Srbiji pa je formirana „Ekspedicija posebne namene“ (EPN). Zadatak EPN-a je „doturanje i sprovođenje ratnog materijala za Srbiju“, tako što bi se materijal transportovao preko Dunava. Ekspedicija je formirana 16. avgusta 1914. godine na čelu sa kapetanom prve klase Vesjolkinom. Za prevoz robe određeni su kapaciteti Crnomorske flote carske Rusije, mada za ovu operaciju nisu mogli biti iskorišćeni i veliki brodovi zbog nemogućnosti da uplove u Dunav. U sastav ekspedicije bili su uključeni šlepovi i trgovački brodovi, a EPN je potčinila sebi i Rusko dunavsko parobrodstvo. Ubrzo su i od ruskog Ministarstva mornarice dobijena znatnija materijalna sredstva za kupovinu novih transportnih brodova. Sve što je EPN prevozila smatralo se „robom specijalne namene“, što je značilo da se materijal prioritetno propušta železnicama i vodenim putevima uporedo sa materijalom za rusku vojsku, a sve na račun ruske blagajne. Pored političke i finansijske podrške, Rusija je slala i naoružanje. Još tokom Cerske bitke pristiglo je 120.000 pušaka. U drugom konvoju bilo je više od 30.000 sanduka sa municijom, oko 300 sanduka sa granatama, 214 navoja bodljikave žice… Ruska vojska je slala i balone za osmatranje neprijateljskih položaja, dva motorna čamca i oklopni parni brod „Tiraspolj“. U svim aspektima pomenutih veza i pomoći Rusije u Velikom ratu, ogleda se i lični angažman koji je u datim procesima pružio Sveti car Nikolaj. Ruski car pomogao je formirajući srpske dobrovoljačke divizije u Rusiji. Ruski car spasio je srpski narod i njegovu „mrtvu vojsku“ posle „Albanske golgote“ 1915. i 1916. godine. Rusi su oslobodili Bitolj i tako započeli oslobađanje naše porobljene otadžbine. Romanovi su stradali u revoluciji, a Karađorđevići nedugo zatim, zato što na svetskoj pozornici više nije bilo njihovog starog saveznika. Mnogi su izvrgavali cara Nikolaja ruglu, ali on i kralj Petar Prvi Karađorđević hrabro su ušli u ovaj rat, branili svoje zemlje i na kraju u tome uspeli. Njegova odluka da pomogne Srbima odražavala je želju ruskog naroda. Taj događaj ostaće u istoriji zapisan kao jedna od najsvetlijih stranica njegovog života.
Related
