Савет за спољне послове
Савет за иностране послове САД основан је 29. јула 1921. године у 68. улици у Њујорку. Ова организација је у међувремену прерасла у својеврсну „лабораторију америчке спољне политике“ и место на којем су разматране најзначајније стратешке одлуке, које су америчке државне администрације затим уграђивале у своје спољнополитичке доктрине. Потреба за оснивањем СИО проистекла је првенствено из сложених прилика у којима се свет нашао после завршетка Првог светског рата, али је и последица улоге коју су САД одиграле на Версајској мировној конференцији 1918. године. Тако је први директор СИО био знаменити геополитичар Ајзеа Баумен који је имао улогу саветника председника Вудро Вилсона за време Великог рата и касније у Паризу, а међу оснивачима су се нашле и друге утицајне личности попут: пуковника Едварда Хауса, Волтера Липмана, Џона Фостера Далса, Алена Далса и Кристијана Хертера. Није никаква тајна да су оснивање СИО помогле најутицајније банкарске куће оног доба (Рокфелер, Морган, Шиф и др.) Од почетка оснивања чланови Савета су искључиво Американци, али је пракса ове организације била да позива и еминентне саговорнике из других делова света. Мада је приликом оснивања замишљен као приватна невладина организација, СИО је брзо израстао у кадровски регрутни центар за највише државне функције, укључујући и институцију америчког председника. Чланови СИО имали су важну улогу приликом усвајања два универзална документа: Повеље Друштва народа после завршетка Првог светског рата и Повеље УН после окончања Другог светског рата. Занимљиво је да је приликом оснивања Уједињених нација у саставу америчке делегације било 47 чланова Савета, као и да је један од чланова организације Алџер Хис био први председавајући УН. Није никаква тајна да је успостављање „новог светског поретка“ којим би управљала „светска влада“ дугорочни програмски циљ СИО, као и да се многа спољнополитичка питања разрађују у оквиру специјализованог часописа Спољни послови који излази од 1922. године. СИО је одмах после окончања Првог светског рата разматрао бројна питања, од којих су економски и финансијски проблеми имали приоритет. Велика криза која се убрзано ширила наметнула је као тему и будућност америчке спољне политике, уз посебан акценат на начин превазилажења изолационизма у самим САД. После десетогодишње дебате (1923–1933) одржана је конференција Про и контра националне самодовољности (октобар 1933) на којој су усвојени ставови који су означили крај изолационистичке ере. Наредне године историчар Ч. Бирд објавио је књигу Отворена врата, у којој је изложио стратегију инвестиција, либерализацију трговине, успоставу демократских режима у капиталистичким државама, али и рушење колонијализма, чиме је задат коначни ударац Британској империји. Тако су створене претпоставке да се центар „таласократије“ премести из Лондона на другу страну обале Атлантика. Председник Рузвелт је након тога у круг најближих сарадника укључио најистакнутије чланове СИО.Други светски рат
Свега неколико дана после немачког упада у Пољску 1. септембра 1939. године, СИО је у најстрожој тајности приступио изради Студије о рату и миру, уз ангажман великог броја научника. Савет је приликом израде ове студије пошао од претпоставке да у време јачања национализама као природне последице нацистичке агресивне политике, САД морају избећи класичне империјалне методе и промовисати политику интеграција унутар великих пространстава. Када је Совјетском Савезу 1. јануара 1942. године признат статус велике силе, члановима СИО постало је јасно да не постоји могућност остварења идеје о светској влади, па се приступило изради Повеље УН – као оснивачког акта нове светске организације која је замишљена да функционише на принципима суверености држава и забрани мешања у њихове унутрашње послове. Успостављање Савета безбедности УН у редовима СИО схваћено је као нужан компромис и „прелазна фаза до формирања светске владе“. У мају 1942. године унутар СИО водиле су се расправе о томе како ограничити послератни утицај Совјета. Тада се дошло на идеју о формирању једне источноевропске федерације која би обухватила подручје од Балтика до Јадрана, а у оквиру које би државе биле окупљене у царинску унију, с једном централном банком и транспортним системом. У оквиру овог плана САД су 24. јула 1942. године у Вашингтону потписале Прелиминарни уговор с југословенском краљевском владом, који је подразумевао узајамну помоћ у вођењу рата против агресије, и у којем је одбрана Југославије од агресије дефинисана „као витална за одбрану САД“. СИО је пресудно утицао и на одлуку председника Трумана о употреби атомске бомбе у Хирошими и Нагасакију. Тим поводом у априлу 1945. године Труман је оформио осмочлани Привремени комитет за евентуалну употребу атомске бомбе, у оквиру којег су петорица чланова, укључујући министра рата Х. Стимсона, били чланови Савета. Овај комитет се безрезервно заложио за употребу атомске бомбе на крају рата, с уверењем да ће она „импресионирати свет и учврстити доминанту улогу Америке“. Дакле, одлука о употреби атомске бомбе, дуго и темељно је планирана и није била ствар никакве импровизације, већ је била део једног вешто осмишљеног концепта претварања Америке у универзалистичку империју и модел за остатак света после Другог светског рата. Председник Труман је показало се био марионета и погодан медијум ове закулисе. Труман је био потпредседник само 82 дана пре него што је председник Рузвелт умро. Имао је веома мало искуства у светским питањима и био потпуно необавештен о великим иницијативама о даљем успешном вођењу рата – понајпре о тајном пројекту Менхетн, који је за време Рузвелтове смрти, био на врхунцу тестирања прве атомске бомбе. Дана 23. јуна 1941. године, само дан након почетка немачког напада на СССР, тадашњи сенатор Труман је изјавио: „Ако видимо да Немачка побеђује, треба да помогнемо Русима, а ако видимо да Руси побеђују, треба да помогнемо Немцима и тако их пустити да се поубијају што је више могуће, иако ја не желим видети Хитлера као победника ни у ком случају. Ниједан од те двојице (мислио је на Стаљина – прим. аутора) не држи до своје речи“. Изјава се слагала са општим мишљењем Американца у то доба, а Труманови противници су је често цитирали као доказ за његов неприкладан приступ спољној политици.Труманов досије
У историји САД постоји једна историјска закономерност, а то је да се најважније одлуке доносе у организацијама закулисног карактера. Реч је о традицији без које није могућ било какав друштвени успон, посебно ако је реч о политици или бизнису. Претпоставља се да само у Вашингтону делује око пола милиона чланова масонских ложа или организација које су им блиске. Поред Труманових веза са познатим меценом Томасом Пендергастом, а касније и Бернардом Барухом, кључ за разумевање његове личности крије се у фанатичној припадности масонској организацији. Труманова масонска каријера почела је 1909. године када је ступио у Белтон ложу у Мисурију. До почетка Другог светског рата био је члан неколико ложа различитог ритуала као што су Јорк или Шкотски ритуал. Уз то био је почасни члан многих америчких масонских редова, а важио је за једног од бољих масонских предавача. У фебруару 1941. године одржао је излагање под насловом Џорџ Вашингтон: човек и масон, наглашавајући да је овај амерички председник своју земљу градио на масонским принципима. Неспоран је и податак да је 19. октобра 1945. године стекао титулу „високопоштованог“ 33. реда у оквиру Шкотског ритуала. Одлуку о употреби атомске бомбе на Хирошиму (6. августа 1945) донео је после консултација са члановима масонског Савета за спољне послове, а након сазнања о употреби бомбе која је одмах усмртила 250 хиљада цивила, очевици указују „да се много шалио са сарадницима“. За њега као масона употреба ове бомбе је имала ритуални карактер. Данас није никаква тајна да ни Хирошима, ни Нагасаки нису имали никакав војнички значај, као и то да су били средишта хришћанске вере у Јапану. Све након овога је позната историја. Совјетски Савез је 8. августа објавио рат Јапану, а већ сутрадан је бачена бомба и на Нагасаки. Рат на Далеком истоку убрзо је завршен, али су нека велика питања остала без одговора. Председник Труман је већ фебруара 1946. године посетио Национални масонски меморијал „Џорџ Вашингтон“, а затим у марту исте године, после већања у Великој ложи Мисурија, други високорангирани масон Винстон Черчил, изговорио чувену беседу, у оквиру које је најавио нови западни поход против Русије. Човечанство је ушло у нови светски Хладни рат. Све остало је позната историја. Литература:- Еперсон, Ралф. Невидљива рука. Београд: Плави круг, 2000.
- Платонов, Олег. Зашто ће пропасти Америка: тајна светска влада. Београд: Алтера, 2001.