Разговарао: Трифко ЋоровићДр Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине, представља изузетан примјер посвећеног стручњака чија је мисија много више од формалне функције. Са богатим животним и професионалним искуством који обухвата издаваштво, академски рад, културу, па и лична искушења у судбинским вртлозима српске историје, Кузмановић свом раду приступа као цјеловитом позиву — истовремено као истраживач, архивиста и чувар сјећања.Његова визија превазилази уобичајену слику Архива као простора за складиштење старе грађе: он Архив Војводине осјећа као живу институцију, отворену за народ, друштво и струку, као простор у којем свједочанства прошлости проговарају у најсуптилнијим детаљима. За њега, сваки документ има причу — и свако сјећање потенцијал да постане знање.Др Кузмановић истиче да га не мотивишу чиновничке амбиције ни било каква друга корист, већ настојање да иза себе остави трајан и продуктиван систем — установу која ће и послије њега опстајати као живи организам културе памћења. Његов рад одражава дубоку личну и професионалну осјетљивост на питања идентитета и историјског насљеђа, као и ријетку способност да препозна и помири различите слојеве српске прошлости.Из позиције човјека који носи искуство обје обале Дрине, и гласове и гробове предака са више страна историје, Кузмановић се у разговору за Српско коло представља не само као директор, већ као свједок времена и предани трагалац за истином. Говори о открићима везаним за злочине НДХ, о одбрани културно-историјске баштине, али и о великом јубилеју — вијеку Архива Војводине. Ово је прича о човјеку и институцији, али и о одговорности коју као заједница имамо према сопственом памћењу.
Како бисте описали првих 99 година рада Архива?
– Морам да подсјетим да на Балкану често ни државе не трају дуже од 50 година, а камоли институције. Зато је постојање Матице српске већ више од два вијека, или Архива Војводине који ускоро навршава читав вијек, заиста велики подвиг. То је доказ истрајности и континуитета, што је на овом простору често ближе немогућој мисији него природном току.
У каквим је околностима основан Архив Војводине?
– Архив Војводине основан је 1926. године као Државна архива у Новом Саду. Исте године основан је и архив у Скопљу. Иако формални оснивачки акт нисмо пронашли, јер га највјероватније и нема, у државном буџету за ту годину унијет је трошковни ред за финансирање ова два архива. До тог сазнања дошло се тек прије десетак година, када је пронађен документ од 19. маја 1926. године којим се отвара буџетска линија за ове институције. Зашто је ово сазнање толико важно? Зато што наш народ, из разумљивих, али и понекад непотребних разлога – ратови, сеобе, разарања – није увијек успијевао да уреди свој културни и административни континуитет на начин на који су то чиниле веће и стабилније државе, попут западноевропских. Па ипак, и поред свега, сачували смо довољно грађе на основу које можемо реконструисати сопствени историјски пут.
Ипак, Архив у Скопљу бар званично не слави вијек свог постојања.
– Па, веома је занимљив примјер Архива у Скопљу, наше „сестре близнакиње”. Иако постоје од 1926. године, они данас званично обиљежавају тек 70 година рада, јер као референтну тачку узимају период након Другог свјетског рата. То је, свакако, политичка одлука. Можда није било жеље да се континуитет везује за период Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Али остаје питање – зашто се одрећи тридесет година сопствене историје? То је и порука нама: морамо чувати континуитет. Институције нису само зграде и имена – оне су чувари колективног памћења. Свака идеја да се нешто „измјести”, заборави или избрише – попут неких приједлога да се дио историје из периода социјализма игнорише – апсолутно је погрешна. Шта год да је дио наше прошлости, мора бити и дио историјског наратива. Историја се не процјењује само у садашњем тренутку. Можда нешто што данас дјелује негативно, кроз сто година добије ново значење. У социологији постоји појам „херојског разилажења са савременим”, што најбоље видимо у књижевности – писци који су некада били слављени данас су заборављени, и обрнуто. Вријеме је једино право сито вриједности.
Који су најстарији документи сачувани у Архиву Војводине?
– Архив Војводине, као и све установе културе, мора да чува и институционалну меморију и физичке трагове прошлости. Ми, рецимо, чувамо документ из краја 11. вијека – богослужбени спис на латинском са подручја данашње Чешке. Имамо и бројне списе из средњег вијека који свједоче о животу на овим просторима. То је непроцјењиво благо. Наш континуитет био је прекинут само током окупације од 1941. до 1945. године. Архив је био премјештен у Петроварадин и потпао под усташку власт у Срему и мађарску у Бачкој. Тада је дио архивске грађе однијет у Загреб, Беч и друге градове.
Колико је Други свјетски рат оштетио архивску грађу?
– У значајној мјери. За ваше читаоце важно је да нагласим једну ствар: када отпочну ратови, једне од првих мета окупатора често су библиотеке и архиви. Разлог није материјална вриједност, већ симболичка. Документа, књиге, списи, тапије – све то свједочи о постојању једног народа на одређеном простору. Када неко окупира неку земљу, жели, по правилу, да умањи значај тог народа, да прикаже да је ријеч о простору без историје и без континуитета. Зато су архиви простори посебног пијетета, и према њима се мора односити с дужном пажњом и поштовањем. Они који су током рата однијели архивску грађу из наше установе нанијели су јој немјерљиву штету. Након рата, дио те грађе је враћен, али не у потпуности. Са друге стране, добили смо и одређен број докумената који изворно нису припадали нашем архиву и данас их чувамо као дио сопственог фонда. Упркос свему, данас у Архиву Војводине чувамо између 7 и 8 километара дужних метара архивске грађе. Та грађа се свакодневно користи — како од стране појединаца, тако и институција и научних установа. То је доказ да, упркос тешким периодима, архив није изгубио своју суштинску мисију: да чува памћење народа.
Архив Војводине одиграо је значајну улогу у документовању грађе о злочинима НДХ.
– У нашем архиву чува се фонд Ф183 – то је збирка записника Комисије за истраживање злочина окупатора, формиране 1945–1946. године, са надлежношћу за подручја Бачке, Барање, Баната, Срема и шире. У том фонду налазе се најзначајнија документа о страдањима у Другом свјетском рату. Одмах по доласку на чело Архива, поставио сам као приоритет њихову дигитализацију – и тај процес је успјешно завршен прије само неколико мјесеци. Ту су хиљаде свједочења и записника: на примјер, документ у којем је забиљежено да је неки човјек убијен током рата, а онда свједочења мајке, супруге, комшија – као и идентификација извршиоца. То су историјски извори прворазредне важности, како за потомке жртава, тако и за нашу државу, али и за друге народе који су такође страдали – прије свега Јевреји, Роми и многи други.
Шта бисте издвојили као најважније из тог фонда?
– Посебно морам да издвојим досије Славка Одића, партизанског официра, касније обавјештајца и дипломате, који је годинама прикупљао документа и лично биљежио податке. Та грађа стигла је у Архив Војводине 2008. године – адвокат који је у њеном посједу био, продао нам је тај материјал за 500 евра. Тај досије годинама је стајао у депоу, све до тренутка када сам, током једне своје „инспекције по подрумима”, наишао на њега и запитао шта се уопште налази у том материјалу. Испоставило се да садржи више од 600 докумената, углавном на њемачком језику, које је током рата прикупљала њемачка обавјештајна служба, биљежећи у реалном времену усташке злочине над Србима, Јеврејима и Ромима на подручју НДХ. У тим записима, који датирају из 1941–1942. године, налазе се конкретни подаци о злочинима у мјестима попут Бјеловара, Гудовца – гдје је, на примјер, 28. и 29. априла 1941. побијено око 200 цивила – са чак 65 до тада непознатих фотографија. То су документи који имају изузетну вриједност, јер су настали у тренутку догађаја, а не ретроспективно. За разлику од изјава датих 1945. године, у контексту у коме побједници пишу историју, ови извјештаји нису идеолошки обојени – Нијемци су биљежили оно што виде, а усташки злочини су за њих били предмет интересовања, али не и одговорности.
Да ли су та свједочанства доспјела до шире јавности?
– Ова документа смо превели, уредили и објавили у књизи под насловом Усташка зверства. То није наслов који смо ми смислили ради ефекта, већ оригинални назив под којим су сами њемачки обавјештајци категорисали те догађаје. По објављивању књиге, прича је одјекнула у домаћим и иностраним медијима – чак је стигла и до Ватикана. Услиједила је и једна необична епизода: адвокат који нам је првобитно продао грађу јавио се и, видно узнемирен, рекао да га је срамота што је уопште наплатио та документа. Дошао је код нас и поклонио нову количину документације – међу којима се налази и низ захвалница Анте Павелића које су упућиване усташким сарадницима, а међу њима и бискупу Алојзију Степинцу. Фонд Ф183 и посебно досије Славка Одића данас представљају једно од најврједнијих свједочанстава о злочинима НДХ. Сва документа су сада преведена и на енглески језик. Књигу је приредио наш уважени историчар др Милан Кољанин, а у штампи ће бити већ за десетак дана. Ми данас не можемо мијењати политичке наративе и историјске конструкције, али наша дужност је да архивирамо, публикујемо и свједочимо. Не због прошлости, већ због будућности. Ми морамо показати, прије свега својој дјеци, да нисмо народ мржње и освете, већ народ који памти. Имамо документа – архивску грађу, не митове – која потврђује нашу историју. Ја не мислим да смо најбољи, најстарији или најпаметнији народ. Ми смо народ као и сваки други – али исто тако, народ који је кроз историју страдао, и сада имамо доказе који то и непобитно потврђују.
Дошли сте и до нових сазнања везаних за страдања у у Срему.
– На том простору је било и устаника – припадника оба антифашистичка покрета, и партизана и равногораца – али је истовремено велики број цивила страдао у усташким репресалијама. Архив Војводине је, у сарадњи са покрајинским институцијама и локалним заједницама, у претходне двије године спровео детаљну ревизију постојећих спискова жртава, посљедњи пут сачињених 2008. године, у оквиру пројекта који је у почетку био повезан с помирењем са мађарском страном. Та ревизија није била само формална, већ је подразумијевала озбиљан теренски рад – одлазак у мјесне заједнице, школе, цркве, на гробља и споменике, све до простора од Осијека, па надаље. Уз велику подршку Заједничког вијећа општина (ЗВО), прикупљено је више од 5.000 нових имена, чиме је укупан број познатих жртава нарастао на преко 40.000. Тај посао није имао само научну и административну димензију – он је дубоко људски. Један од најдирљивијих тренутака био је када је глумац Александар Берчек посјетио Архив јер је чуо да је његов дјед страдао током рата – и заиста, у списковима смо пронашли његово име. Ти тренуци доказују смисао овог посла: да се његује сјећање, да се поврати достојанство онима који су убијени, и да се омогући њиховим потомцима да пронађу траг о својим најмилијима. Ове публикације, укључујући и зборнике о страдању Словака, као и велика издања попут Усташких зверстава, објављене су и дигитално и доступне су јавности. Јер, како кажу Јевреји – ако спасиш једно име од заборава, као да си спасао читаво човјечанство. А ми смо, ево, спасили њих хиљаде.
Какве су биле реакције јавности?
– Истраживачи, историчари, као и обични грађани, реаговали су са изненађењем. Један од индикативних примјера је реакција др Јована Бајфорда, британског научника и сина чувеног редитеља Тимотија Џона Бајфорда. Иако је у својим радовима често критички настројен према српском историјском наративу, када је чуо за архивску грађу у вези са злочинима у Гудовцу, сам се јавио Архиву Војводине. Затражио је и добио фотографије, након чега је потврдио њихову аутентичност и оцијенио их као јединствене и до тада непознате. Чак и они који имају критичку дистанцу према српској историјској интерпретацији, признају вриједност и тежину наше архивске грађе. Признање је стигло и са неочекиваних адреса: Архив Војводине добио је чак три званичне захвалнице од преминулог римског папе, коме су послате књиге као што су Гудовац и Усташка зверства. Из Ватикана је упућена лична захвалност на архивском раду и истрајности у очувању историјске истине. Интересантне реакције стигле су из Хрватске. Институт Иво Пилар из Загреба, који дјелује унутар конзервативног, суверенистичког оквира, признао је стручну вриједност наших публикација, захвалио се на достављеном материјалу и није изразио никакво негодовање. Ово показује да, ако је рад темељан, документаран и лишен политичке мржње — чак и они са сасвим другачијом идеолошком основом морају признати резултате. На међународном плану, Архив је послао обимну литературу Конгресној библиотеци у Вашингтону, која већ посједује преко 150 наших издања. Крајем прошле године послато је још око 100 килограма књига, а почело се и са превођењем на енглески језик. Знамо да нећемо промијенити све наративе у свијету, али морамо учинити све што је до нас — у име истине, савјести и одговорности према будућности. Наш циљ је да се документује, објави и сачува истина, поткријепљена документима, фотографијама и исказима.
У којој мјери је Архив Војводине посвећен дигитализацији?
– Мирење традиционалне архивске грађе са дигиталним добом један је од наших најважнијих задатака у посљедњим годинама. Радимо у установи у којој је већина запослених стара гарда, искусни људи – имамо око 70 запослених, од тога 20 до 25 архивиста, што значи људи који су стручни за ту област. Архивистика се не студира као засебан факултетски смјер, али се овдје у оквиру саме установе људи едукују, усвајају принципе и праксе архивистике, и држе се међународних стандарда у раду. Кроз вријеме, прешли смо читав развојни пут – од папира, преко микрофилмова, до данашње дигитализације. Имамо одјељење за дигитализацију, набавили смо два велика скенера и радимо свакодневно на дигитализацији архивске грађе. Конкретно, успјели смо да дигитализујемо цијели фонд Ф-183, који садржи хиљаде докумената, од којих су многа изузетно значајна за проучавање периода Другог свјетског рата. Такође, смо дигитализовали све матичне књиге из 18. и 19. вијека које се налазе код нас – и то се показало као изузетно важан потез, јер је наишло на велики одјек, не само у Србији, већ и широм свијета. Прошле године – дошло нам је шесторо младих из Чилеа, Чилеанци, студенти, млади људи, прави Латиноамериканци. Испоставило се да су им породични коријени из ових крајева – мађарско-њемачког поријекла. Они су преко нашег сајта – који садржи податке и на енглеском језику – дошли до информација о својим прецима и ријешили да дођу у Србију лично да истраже. Такве ситуације заиста радују, јер када схватите да неко на другом крају свијета има приступ ономе што радите овдје – и да му то значи, да може да пронађе дио свог идентитета – онда знате да све то има велику вриједност. То више није само локална или државна ствар, то је глобално важно и на корист цјелокупном човјечанству.
Постоји ли сарадња са школама?
– Што се тиче едукације младих, односно сарадње са школама – немамо систематску, формализовану сарадњу у виду неких званичних споразума, али се школе ипак појављују. Посебно смо недавно увели један лијеп и креативан програм, захваљујући нашој колегиници Северини Милетић – она је глумица и потомак Светозара Милетића, тачније чукунунука. Дошли смо на идеју да се бави архивском педагогијом, и она сада кроз представе, драмске активности и разне интерактивне садржаје ради са дјецом – од вртића до млађих разреда основне школе. Тај приступ се показао веома успјешним и топло прихваћеним. Дјеца долазе у архив, гледају представе, гледају документа, уче како се историја чува и биљежи. Има нечег посебног у томе да мали човјек први пут види оригинални документ стар двјеста година. Из средњих школа такође долазе групе, иако и ту нема организованог система. Истовремено, пружамо прилику младим историчарима, студентима, али и другим заинтересованим – да овдје раде праксу, учествују у раду са архивском грађом и стекну увид у цјелокупни процес. За моје личне стандарде, то још увијек није довољно, али у односу на шире околности – то представља добру основу. Све у свему, иако имамо ограничене ресурсе и немамо још увијек свеобухватан образовни програм, трудимо се да архив отворимо, дигитално и физички, како за стручњаке, тако и за обичне људе, младе, па и за дјецу.
У којој мјери изложбе могу да представе историјске догађаје?
– Изложбе су свакако добар и важан пут у изградњи културе сјећања, али – одмах да кажем – саме по себи нису довољне. То је само један сегмент ширег процеса. Потроши се много средстава да се постави једна изложба, ту су материјали, дизајн, продукција, простор, техничка подршка… И онда дође 100, 200 људи на отварање, и у наредних десет дана – колико углавном трају – можда дође још десетак. То не значи да не треба да се ради, већ само указује на ограничени домет изложби ако остану само у физичком простору. Зато ми данас радимо на томе да се свака изложба, без обзира на тему – било да је о Срему, Бачкој, Холокаусту или другим историјским темама – документује и дигитално. Тај дигитални траг омогућава да изложба живи дуже и да стигне до шире публике – укључујући и младе људе, ученике, наставнике, истраживаче, али и ширу јавност. И ту већ почиње да се види резултат – људи гледају, јављају се, постављају питања, дијеле садржаје. Трудимо се да посљедњих десетак година отворимо Архив што више јавности. И то се показало као прави пут. Када нешто чувате, а нико не зна да то постоји – онда то није довољно. Вриједност тога што имамо у нашим депоима, фондовима и збиркама – мора бити видљива. Јер не само да ће неком помоћи да научи нешто ново или изабере ту професију, већ може да има дубљи, лични утицај. С друге стране књиге су важне, али нису довољне. Мора се направити напор више. Тај „напор више” је у отварању, у емпатији, у коришћењу савремених медија, у контакту са људима, у подучавању и комуникацији. Култура сјећања није само историја – то је и емоција, идентитет, друштвена одговорност.
Како доживљавате своју мисију? Да ли сте у овом раду више истраживач, архивиста, чувар сјећања или, на неки начин, свједок?
– Интегрално приступам овом послу и, ето, стицајем неких добрих животних околности нашао сам се овдје, на овом мјесту, након разних искустава – углавном везаних за књигу, издаваштво, писање, академски рад, па чак и рат. Све то ми је помогло да схватим да сам добио прилику да урадим нешто што превазилази личне интересе. Да помогнем да ова установа не само сачува грађу, већ и да је прошири, отвори према народу, учини живом. За мене је то мисија. Не радим то због награда – иако су ми, наравно, драге. Драги су ми ордени, попут оних предсједника Вучића и Додика, или недавно од митрополита Белгородског. То су лијепе ствари, признања која човјека охрабре, али ме не горде. Ако те људи препознају као онога ко ради нешто добро, онда те подрже – и држава, и колеге – и то ме подстиче да идем даље. Не гледам овај посао као функцију, већ као позив. Као прилику да направим образац, парадигму – како један архив може и треба да изгледа, како једна установа може да дише, да буде отворена, продуктивна, креативна. Имам још пар година до пензије и волио бих да оставим нешто за собом. Не у смислу споменика, већ живог система који ће да траје. У Архиву имамо 45 милиона докумената! Само треба заронити. Ја сам нашао празну коверту на којој пише: Ристо Ковијанић, 1927. година, шаље Павлу Поповићу на Филозофски факултет у Београд, и адреса – Улица Бана Јелачића. Ја у чуду. Значи, 1927. године, у Београду је постојала Улица Бана Јелачића. Да ли ико то данас зна? Вјероватно не. Да је та коверта бачена, не бисмо имали тај податак. Можда бисмо га некада открили на други начин, али ето – једна „празна” коверта открива читав културно-историјски слој. Зато стално апелујем: немојте бацати папире, стара писма, фотографије, било шта што имате од предака. Донесите у архив. Нека стручњаци погледају. Сваки документ, сваки траг – може бити важан!Извор: Српско коло број 112 /
