Аутор: проф. др Борис Стојковски
Српска православна црква најдуговечнија је и најзначајнија духовна, културна и уопште друштвена институција у српском народу. Као што је добро познато њен оснивач био је Сава Немањић који је најкасније до Васкрса 1219. године и постао њен први аутокефални, односно самостални, архиепископ. Од средњег века па све до овог савременог тренутка, црква је присутна била где год је живео српски народ, чувајући његов православни хришћански идентитет, али и целокупну културу, оличену најпре у српском језику, ћириличном писму и књижевности. Свакако, током историје био је значајан број угледних Срба који су били римокатолици и муслимани и они су сви оставили неизбрисив траг у српској култури и историји, Руђер Бошковић, Иво Андрић или Меша Селимовић су сасвим довољни за први помен. Али, посебан значај и историјска улога коју Српска православна црква има свих ових нешто више од осам векова њеног постојања чине је институцијом од прворазредног значаја за опстанак и очување српског идентитета, ма на ком делу света.
Када се посматра нарочито формативни период српске културе-средњи век, црква је имала одлучујућу улогу у његовој генези и стварању једне културе хришћанских, па делимично и византијских корена, али са свим особеностима. Када су се Срби нашли под влашћу трију различитих држава (Османске Турске, Хабзбуршке Монархије и Млетачке Републике) управо је црква била та која је постала стожер очувања политичког, духовног и културног идентитета. штавише, Срби су и у Османском царству и у Хабзбуршкој Монархији посматрани као верска групација и до озбиљније секуларизације је, посебно на тлу земаља под хабзбуршком круном, дошло тек у време формирања модерних нација и грађанског сталежа. Но, чак и тада, црквени утицај није био мали. При црквеним општинама су осниване и читаонице, хорови, те различита српска просветна и културна друштва. Истовремено, из окриља цркве потицала је и научна елита. Оци критичке историографије у Срба, најпре архимандрит манастира Ковиљ Јован Рајић, као први српски историчар, а онда и отац модерног проучавања историографије Иларион Руварац, припадали су монашком слоју. Један од највећих умова човечанства Никола Тесла био је син православног свештеника Милутина Тесле, и био је дубоко укорењен у косовски завет, преводећи народне песме и пишући о Милошу Обилићу. Блиску везу са црквом имали су и још двојица великих европских и светских научника Михаило Пупин и Милутин Миланковић.
Због тога, свако ко има или је икада имао амбицију да се бори против српског народа као једну од највећих препрека пред собом је имао баш цркву. Постојали су различити притисци да се пређе на унију, па и директно на покатоличавање током претходних векова. Прозелитизам међу православним живљем од стране Рима присутан је међу Србима од раног новог века. Али, свакако, врхунац прогона Српске православне цркве догодио се током 20. века, свакако најмрачнијег столећа у читавој историји човечанства.
Други светски рат, најкрвавији сукоб у светској повесници, имао је озбиљне реперкусије и на живот и деловање Српске православне цркве. Сви тоталитарни системи су видели прилику да своју борбу за затирање српског националног бића виде баш у вођењу жестоке борбе до истребљења баш са црквом и то као целином. То је значило и прогон високог клира, те нижег свештенства, али и оно најстрашније-убијање и покрштавањем самих верника. Тако су нацисти интернирали у злогласни логор Дахау патријарха српског Гаврила Дожића и епископа Николаја Велимировића. Погром и геноцид над Србима у монструозној нацистичкој сателитској творевини Независној Држави Хрватској имао је огромне последице по Српску православну цркву. На најзверскији начин убијено је много чланова високог клира, свештеника и наравно припадника верног народа. Спаљиване су цркве и манастири, архивска грађа и уметнине, вршена је безочна пљачка и разарање. Један од највећих покоља над Србима у НДХ је био у Глини, и то баш на Огњену Марију, празник када је и завршено писање овог осврта на актуелни тренутак и положај Цркве у њему.
Ситуација није била нимало боља након комунистичког преврата и успостављања диктатуре Јосипа Броза Тита након 1945. године. Штавише, прогон и убијање свештенства и епископата Српске православне цркве добио је нови замах. Према неким проценама партизани нису много заостајали са усташама по питању броја убијених свештеника. Чак су срушили и више синагога него што су то усташе учиниле. Дакле, однос према Српској православној цркви је тада био наставак политике других тоталитарних режима. Веронаука је избачена из школе, Православни богословски факултет је истеран са Универзитета у Београду, а цркви (као и другим традиционалним црквама и верским заједницама у послератној Југославији) одузимана је (боље можда рећи је отимана) имовина под плаштом да то све припада народу. Наравно, народ од тога није имао никакве користи, већ је само индоктриниран у правцу безбожништва и искорењивања традиције и идентитета.
Овај кратак историјски осврт је у ствари својеврстан подсетник шта је СПЦ кроз историју претрпела, али и шта је значила за опстанак српског народа. Потписник ових редова имао је ретку част да на литургији буде у цркви Светог Саве у Паризу, у дело града који се зове Симплон. Осим православних Срба који живе у Паризу и Француској, на литургији су учествовали и други православни. Тиме се из прве руке може видети да је, осим очувања српске културе и идентитета, црква отворена за све људе добре воље који желе да буду њен део. Надаље, свега пре неколико недеља на литургији у цркви Свете Тројице у Мелбурну, у Аустралији имали смо прилику видети и икону Светих новомученика јасеновачких, али и трпезу љубави након самог богослужења. Осим тога, при парохијским храмовима у Аустралији постоје и школе, а Српска православна црква и данас има две своје званичне школске установе-једну добро познату гимназију Катарина Кантакузина Бранковић и основну и средњу школу у Сиднеју. Овом приликом нећу рачунати бројне посете српској заједници и храмовима у Мађарској, Хрватској и Румунији, јер овде су у питању аутохтоне заједнице старе више векова где СПЦ има озбиљан историјски континуитет, чак и од средњег века.
Дакле, оркестрирани напади на Српску православну цркву било споља или изнутра, нису ништа друго него покушаји да се покопају темељи самог српског постојања и они су, по себи, искључиво антисрпски. Ако додамо и цивилизацијски значај хришћанства и православља, свакако можемо рећи да су они антицивилизацијски. И коначно, не заборавимо да, макар званично, живимо у добу плурализма, у епохи где су слобода мишљења и уверења основни постулати. Тако да ови безочни напади на Његову светост патријарха српског господина Порфирија и високи клир, са посебним акцентом на митрополита бачког г. Иринеја, али и неке друге владике, носе са собом јасну оштрицу антидемократског деловања.
Јасне је наравно из којих кухиња долазе ови напади, који су њихови циљеви и који је њихов идеолошки предзнак. Када је у питању територија данашње Србије, они су најизраженији на Косову и Метохији. У нашој јужној покрајини званични Београд не врши фактичку власт од 1999. године, а привремене приштинске институције самоуправе у претходних четврт века су чиниле све да искорене Српску православну цркву, а са њом и српско име са ове свете српске земље. постоји више таласа обрачуна са СПЦ, од физичког рушења и паљења, попут Мартовског погрома 2003. године, преко сталних покушаја прекрајања историје и културе, отимања имовине и у најновије време узурпације земљишта и локалитета од стране како свештеника других конфесија, тако и некакве чудне и опскурне дружине која себе назива Косовском православном црквом.
Црна Гора, нажалост, по много чему не заостаје у свом односу према СПЦ. Ни чињеница што је прва српска штампарија настала баш на Цетињу, нити што је Јелена Балшић, ћерка кнеза Лазара баш на Скадарском језеру саставила Отписаније богољубно, ни имена Свеога Василија Острошког, Светог Петра Цетињског или Његоша, нису довољна једном делу тог друштва и самозване елите да безочно и стално подрива цркву. Поред бесмисленог назива Црква Србије, а срчано настављајући усташку и партизанску праксу, овај слој црногорског друштва је, предвођен ДПС-ом и Милом Ђукановићем, планирао да отме црквену имовину. И данас постоје примери у врху црногорске власти који настављају са антицрквеном праксом. А однос екстремистичких кругова у Црној Гори према обнови Његошеве капеле на Ловћену, те противљење повратку веронауке у школе сликовито говори о томе колико је и даље тежак положај цркве у Црној Гори упркос неспорним помацима који су се десили у претходних неколико година.
Проблеми са којима се СПЦ сусреће у Хрватској и Федерацији Босне и Херцеговине су и даље озбиљни и велики. Иако директног физичког прогона у суштини нема, целокупан однос и тамошње друштвене климе према Србима и њиховој цркви је и даље врло тежак и биће потребно много времена да се превазиђу тешке ране прошлости. Концерт Томпсона који је привукао чак пола милиона људи или помпезна прослава тридесет година највећег злочина у Европи након Другог светског рата (Олуја) или обележавање три деценије догађаја у Сребреници, никако не помажу превазилажењу екстремног негативног набоја према Српској православној цркви.
На све ово речено, а има ту тога још, додајмо и унутрашњи, врло комплексан аспект напада на СПЦ. Кажемо намерно комплексан јер он не долази само, једино и искључиво из правца од којег би се то највише дало очекивати, а то су салонски левичари, екстремни либерали и следбеници тоталитарних идеологија које је осудила и Европска Унија. И доиста тим круговима је српска историја, култура, духовност и традиција непресушна инспирација за ширење мржње и наметање свог екстремистичког једноумља. Новинари опозиционих медија, протагонисти разнородних НВО, затим значајан део глумачког и уопште филмског и позоришног еснафа и, неспорна је чињеница, један део и академске заједнице (професора и научника) користи сваку прилику да припадност српској цркви, култури и духовности означи као ретроградан. У својим сомнабулним фантазмагоријама они са Светим Савом и црквом знају да повежу сваку негативну појаву, од насиља у породици до непостојећег геноцида у Сребреници и ратова 90-их година прошлог века. Сметају им цркве, како постојеће тако и оне неизграђене, веронауку би протерали из школа, баш као и њихови идеолошки очеви након 1945. године. Светог Саву супротстављају Доситеју Обрадовићу, иако, извесно, нису много прочитали ни о једном ни о другом, а о њиховим делима зацело много знају, због тога тако и причају, уосталом. Тешко је не повући паралелу између безбожних кругова (двојке) у Србији са онима који Светога Саву у Црној Гори називају окупатором.
Руку под руку заједно са њима иде и део високог клира, свештеници поједини и теолози. Занимљиво је како пред овим великим духовним ауторитетима устукну исти они новинари којима је иначе црква експонент Русије и српске власти. Ако је неки епископ против патријарха, државних власти и њиховог заједничког прегалаштва, добија велико поштовање и медијски простор на медијима који ни име Светога Саве нису у стању да спомену у позитивном контексту. Трагично је видети доиста неке владике и свештенство, као и људе који имају формално богословско образовање, како о својим архипастирима, нарочито патријарху, пишу и причају готово идентично, у реч, као и екстремно левичарски и либерални кругови Београда и Новог Сада, те у Подгорици/на Цетињу, Приштини, Загребу или Сарајеву.
Циљеви и задаци су исти, методологија делује различито. Значајан део њих јесу за то инструисани, инспирисани и плаћени из различитих спољних центара моћи и под несумњивом су контролом обавештајних служби из региона и иностранства. Поједини, пак, формално црквени, па чак и наводно патриотски оријентисани, су толико укопани у мржњи према државном руководству, председнику Александру Вучићу, као и Милошу Вучевићу, да на близак однос и подршку коју два поменута државна функционера указују СПЦ гледају као на највеће богохуљење. Са друге стране, нимало им не смета да буду на истој страни са Куртијем и екстремним круговима како из саме Србије, тако и из региона.
Постоји и значајан број људи који су изманипулисани. Људи треба да размишљају својом главом и да погледају кога је одликовао митрополит будимљанско-никшићки господин Методије, коме је владика браничевски Игњатије уручио орден у Туманама и на концу ко се редовно саветује о свим кључним државним питањима са патријархом српским. Личне преференције, политичка неслагања и друге различитости јесу добродошле и насушно потребне. Но, треба добро отворити очи и бирати да ли ћете бити заједно са државотворном страном, окренутом светосавским коренима, или, пак, са онима који би да протерују Цркву Србије, и да од наше земље праве Енвер Хоџину атеистичку државу.