Традиционално, 1. септембар означава почетак нове школске године у основним и средњим школама. У неким земљама тада такође започиње и нова академска година на универзитетима, односно високошколским установама. Суштински, тај датум означава негде и психолошку границу, крај годишњих одмора, летњих распуста и поново почетак школске године.
Због свега овога речено у претходном параграфу питање из наслова звучи вероватно апсурдно или макар само реторички. Но, нажалост, сведоци смо да је претходна школска година, односно њен највећи део, био прожет различитим, у најмању руку, сумњивим и противзаконитим активностима које су доводиле и доводе у питање саму школску годину. То су најпре, свакако, блокаде које немају никаквог упоришта ни у каквом закону, нити пропису. Исте су започеле у универзитетским круговима, од стране једног броја студената и наставног кадра. Оне се настављају и данас и тензије у академској заједници су, нажалост, на изузетно високом нивоу, управо захваљујући екстремним ставовима блокадера, те њиховом увлачењу дневне политике на универзитете. А то је, подсетићемо се, законом забрањено.
Још већи и комплекснији проблем јесу основне и средње школе. У основним школама сви ђаци су малолетни, док је већина ученика и у средњим школама такође малолетно. Надаље, основно образовање је, да се вратимо на закон, обавезно. Средње, додуше, није, али и даље је битна компонента малолетника и компонента идеологије и дневне политике. Када се те две компоненте споје добије се нешто што је не само незаконито, него и веома опасно, а то је злоупотреба малолетника у политичке и идеолошке сврхе. Нажалост, идеологизација основних и средњих школа и индоктринација деце јесте нешто што смо имали прилике да видимо у претходној школској години, а што се планира и за овај 1. септембар. Управо због тога је питање из наслова овог есеја, на велику жалост самог аутора, изузетно оправдано и актуелно. Реторичко питање чији лапидаран и једноставан заслужује темељно образложење у време модерних технологија и вештачке интелигенције представља contradictio in adiecto апсолутно без преседана.
Но, пођимо редом. Ако гледамо само савремени период, просвета је била излагана страшној идеологизацији и просветни, односно образовни систем, био је жртва тоталитаризма од 1945. године. Чињеница је да је послератна власт много радила на описмењавању становништва целе некадашње Југославије. Исто тако, неспорно је да су отваране школе у скоро свим и најудаљенијим сеоским срединама где истих није било, а и у урбаним срединама радило се на отварању нарочито стручних школа. И то је нешто што свакако представља позитивну тековину и чему треба одати признање. Но, нажалост, ова медаља има две стране. Просвета у СФРЈ је била апсолутно идеологизована и у служби тоталитарне комунистичке идеологије. Небитни предратни комунисти (иначе партија забрањена у Краљевини) постајали су полумитске личности по којим су школе добијале име. Исто се односи на разне партизанске јединице и личности из НОБ-а, чије су биографије у најмању руку проблематичне. Лекције из историје, философије, музичке културе, наравно матерњег језика, затим прославе Дана школе, све је то било апсолутно идеологизовано. О пионирима и заклетви Титу која се полагала, не треба трошити ни речи. Са друге стране, светосавске приредбе и сам Свети Сава су избачени из школа, као и веронаука. Али уведен је марксизам, општенародна одбрана и друштвена самозаштита (ОНО и ДСЗ), а свака учионица уместо Светога Саве, па чак и Доситеја Обрадовића, имала је слику Јосипа Броза Тита.
Брижљиво је изграђен култ личности, као и једнострани поглед не само на догађаје из Другог светског рата или на историју као такву, него и на целокупну стварност. У таквим околностима, чињеница је, опште образовање није ни могло бити нарочито велико. Међутим, за разлику од других земаља у којима је комунистичка диктатура била на власти од 1945. године, у Југославији није након пада Берлинског зида дошло до промене система. Нажалост, дошло је до крвавих грађанских ратова, пропадања сваког могућег система вредности и урушавања читавог поретка који је грађен на стакленим ногама. Просвета, наука и култура биле су апсолутно на маргини друштва, а хиперинфлација је изједала најпре управо наставнике и професоре у школама.
Након 2000. године очекиване су велике промене, укључујући и потпуно ресетовање система. Но, просвета је сада била жртва покушаја да се наметне опет једноумље, овог пута екстремно либерално. У таквим околностима вођене су катастрофалне политике запошљавања, цветала је корупција, непотизам, а идеологизација преко свих државних органа од самог Министарства просвете па надаље била је страховита. Различите невладине организације и тзв. цивилни сектор пружао је своје пипке у школски систем. Тешко је не отети се утиску да ту итекако има и уплива страних обавештајних служби и неких организација надалеко вишем нивоу којима је ово све ишло и иде у прилог.
Због свега овога напред реченог, јако је тешко било очекивати да се у последњих тринаест година може до те мере темељно реформисати образовни систем и да се у потпуности деидеологизује. Све је то пустило дубоког корена, и ма колико се држава трудила, опструкција је било и споља и изнутра. То је суштински разлог због чега је све и могло да ескалира почетком децембра 2024. године. Свеопшти напредак Србије, али и одлучност власти да национална и идентитетска питања постави на право место довела су до комешања. Надаље, када је држава заиста у пуном капацитету одлучила да се посвети образовању, не само јачајући материјални положај просветних радника, већ и суштински, дошло је до бунта.
Тај бунт се, међутим, није каналисао на један демократски начин. Право је сваког човека да има свој политички став и идеолошки светоназор. Слобода мишљења је загарантована и Универзалном декларацијом о људским правима и Уставом и законима Републике Србије. Дакле, тај део није, нити на било који начин не може бити споран. Али, јесте онај где се манипулише децом, ученицима и исти изводе на улице или инструирају да блокирају школе. Део наставног кадра и данас прети да неће радити свој посао, односно да 1. септембра неће предавати ученицима и са њима започети нову школску годину. Део ученика, извесно добро изманипулисан, планира некакав протест средњошколаца у Београду у понедељак 1. септембра. Када би их неко питао због чега, било би јако занимљиво чути одговоре, јер извесно сваки би био немуштији од оног другог.
Идеологизација деце која се врши јесте недопустива и супротна апсолутно свим домаћим и међународним актима која се баве заштитом дечијих и уопште људских права. Апсолутно се треба супротставити наметању једнообразног политичког деловања у образовним установама на свим нивоима: вртићима, основним и средњим школама, те и на универзитетима, упркос чињеници да студенти јесу пунолетни грађани и имају права и обавезе које из тога произилазе.
Међутим, прављење некаквих школских пленума (иако нико не уме да објасни ни порекло ни значење те латинске речи), те блокирање рада школа јесте недопустива политизација рада образовних установа. А поновићемо поново – дневној политици апсолутно није место унутар школских зидина или универзитетских кампуса. Сетимо се само кроз шта је пролазио и син тадашњег премијера, некадашњег градоначелника Новог Сада и саветник председника Вучића, Милоша Вучевића. Млади Данило, иначе малолетни ученик Гимназије Јован Јовановић Змај теран је на протест против рођеног оца. И многи други родитељи, који се нису слагали са наметнутом идеолошком матрицом у тој и другим школама, бивали су прозивани.
Школске установе јесу место где се ученици од првог разреда основне школе до велике матуре, морају учити најлепшим људским особинама. Осим самог знања из различитих области и предмета, солидарност, пријатељство, изнад свега међусобна љубав, другарство и поштовање јесу постулати на којима се треба изградити тај корпус младих људи и личности које се тек формирају. Школа, уз наравно породицу и окружење, има и васпитну улогу, поред образовне. Осим самог образовања из бројних области, ученици треба да буду укорењени у свом идентитету, да воле свој народ и државу, али и да имају усађене све оне добре особине и врлине које треба да красе једног младог човека у овој постмодерној епохи. То значи и да се поштују они који другачије мисле, али и да се поштују родитељи других ученица и ученика. Не због тога што су они можда на некој функцији или се баве неким послом, већ зато што, ако желимо да неко поштује наше родитеље и да се према њима лепо опходи, то морамо и узвратити.
Школа није место за поделе и мржњу, као што то није ни универзитет. Јачање креативности, критичког размишљања и промишљања света око себе су, са друге стране, међу основним аспектима који се налазе у свим стандардима и исходима, те циљевима целокупних ученичких постигнућа у школи. Политизације, наметања идеолошких светоназора и насиља нема нигде. Напротив, борба против насиља у школским установама је увек била један од горућих проблема са којима се као друштво суочавамо не само ми у Србији.
Нажалост, политичке активности по појединим школама подстичу управо насиље и нерад. Ученици у наставницима не виде узоре од којих ће научити, него политичке активисте који подржавају противзаконита дела и подстичу мржњу и насиље јавном речју или по друштвеним мрежама. И то је оно чему се треба супротставити. Зна се где се налази политичка арена, и зна се шта подразумева култура дијалога и размена супротстављених мишљења. То је, иначе, још нешто што би у школама требало неговати и подстицати међу ђацима. Да дебатују о свим питањима од њиховог интереса, посебно кад стасају и буду пунолетни, али да своје мишљење увек аргументују, да воде дијалог, а не монолог и да се пажљиво мери свака реч. Вокабулар мора бити одмерен, тон примерен и смирен, а аргументи морају бити јаки да секу као мач, али да ипак никога не повреде. Само онда можемо говорити о демократском и плуралистичком разговору. Све друго, сведено на увреде, попут бесмисленог и испразно глупог термина ћаци, затим директне претње људима који мисле другачије, који желе само да се све врати у оквире закона, не води никаквом смиривању тензија. Напротив, оне су све израженије.
У току је, иза кулиса свега овога, међутим, велики подухват даљег усавршавања система образовања. Наиме, усвојени су нови стандарди постигнућа ученика на сва три нивоа: од првог до четвртог, од четвртог до осмог разреда основне и у средњим школама. Ревидирају се наставни планови и програми, а започет је и пројекат израде националног пакета уџбеника. Додајмо и напредак дуалног образовања, односно повезивање привреде и школског система. Установе које се баве образовањем увелико раде на свему овоме. Врши се обука наставника за нове стандарде, очекује се да буду дефинитивно и усвојени стандарди постигнућа ученика националних мањина, што је од посебног значаја. Подсетимо на овом месту, поред наставе на српском језику, у Србији се иста врши на још осам језика. Ако је нешто показатељ плурализма и демократије онда је то управо овај податак који илуструје колико је просвета комплексан, али и важан систем.
Дакле, на решавању свих великих проблема, нагомиланих деценијама, у једном гломазном систему какав је просветни, увелико се ради. Нажалост, делу унутар самог система то очигледно не одговара. Да ли је у питању само просто идеолошко деловање, чување личних привилегија, спољни фактор или све то заједно, показаће време. Сваки процес се мора посматрати када дође до краја и онда се темељно може анализирати. Већ сада је јасно да постоји део наставног кадра који чини нешто невероватно и апсурдно, а то је да не жели да 1. септембра започне школску годину.
Наравно је да је сваки 1. септембар и прилика да се сагледају проблеми у просветном систему. Свакако да је од огромне важности да се чује и глас струке, наставника, невезано за њихову личну идеолошку или политичку преференцију. Једно је сигурно да стручност мора бити изнад и изван сваке политике. Али, и овде се налазимо у једној апсурдној ситуацији. Уместо дијалога и разговора о просвети, култури, науци, положају људи у овим темељним сферама друштва, имамо позиве на блокаде и протесте. На такав начин се заиста не може радити и стога ваља подићи глас да 1. септембра деца буду у својим школским клупама, а наставници испред њих за катедрама. Паралелно са свим тим може и треба да тече дискусија о томе шта је добро, а шта није и како исправити оно што можда не ваља. Међутим, то мора бити у оквирима закона, у демократској атмосфери, са обостраном добром вољом. И ма колико питање из наслова било реторичко, још једном је битно истаћи да политици и идеологији није место у школама и на универзитету, а да је заједно ученицима, студентима, професорима и наставницима, руководиоцима, ненаставном особљу, место у школама и на факултетима где ће се јачати знање и све више ширити образовање и стручност.