Аутор: мср Владимир Папић
Комплексно питање увођења, писања, штампања и дистрибуције уџбеника националне групе предмета у Републици Србији, део је својеврсне јавне расправе у којој активно учествују и стручњаци и лаици, износећи аргументе за и против ове идеје. Уџбеници представљају темељ образовног система једне земље, у њима је изложено све градиво које је прописано наставним програмом, на начин који је адекватан и пожељан у датом тренутку (о чему одлучују надлежни органи који дају одобрења за употребу уџбеника и додатних наставних средстава). Осим тога што је уџбеник (уз наставникова предавања) темељно средство за стицање знања једног ученика, он поседује и дубљу, друштвену функцију – обликује свест младих генерација, њихов однос према култури, језику, историји и идентитету.
У Србији се последњих година води интензивна расправа о томе ко би требало да пише и објављује уџбенике за такозване „националне предмете” – Српски језик и књижевност, Историју, Географију, Музичку и Ликовну културу, као и Свет око нас и Природу и друштво. Као могући одговори на питање да ли уџбенике тих предмета треба препустити законима тржишта или њихово писање и дистрибуцију ставити под окриље државе, појављују се опречни ставови. Са једне стране, уџбеници националне групе предмета обликују културни, језички и историјски идентитет једне нације, због чега су важни за државу како би створили мисаони и вредносни оквир у ком одрастају њени грађани. Са друге стране, поставља се питање да ли су претходни уџбеници били недовољно национално оријентисани и због чега – писани су према важећим наставним програмима, одобрила их је држава и њихови аутори су најчешће угледни универзитетски професори, међу којима су многи познати по чврстим патриотским ставовима (упркос томе што су писали уџбенике и за стране издаваче). Из овога произлази чињеница да уџбеник у потпуности зависи од садржаја прописаних наставним програмом, који су у њему методичко-дидактички обликовани, како би били прилагођени узрасту ученика и потребама наставног процеса у основној и средњој школи. Да би дошло до темељне промене у националним уџбеницима, прво треба адаптирати постојеће наставне програме ових предмета и спровести анализу њихових досадашњих реформи (какве је резултате дало увођење тематске концепције наставе историје, прерасподела градива географије у основној школи или уврштавање нових обавезних и изборних дела у наставне програме књижевности).
Актуелни уџбеничку ситуацију у Србији можемо на најбољи начин увидети анализом тржишне позиције уџбеника Српског језика и књижевности за основне и средње школе. Поред државног Завода за уџбенике Београд, њих објављује још десетак издавача: Едука, Креативни центар, Вулкан знање, Герундијум, Дата статус, БИГЗ, Клет, Нови Логос, Фреска, Архикњига и Нова школа, а неки од њих нуде и по два уџбеничка комплета за исти разред. У средњошколској наставној пракси је ситуација нешто другачија, и (реформисане) уџбенике осим Заводових пишу и ауторски тимови издавачких кућа Едука, Клет и Нови Логос. Иако је конкуренција довела до тога да се уџбеници развијају брже и (углавном) постају бољи, анализирајући појединачне уџбенике Српског језика и књижевности увиђамо да су они неједнаког квалитета. Осим оних изузетно квалитетних, који су настајали преданим вишедеценијским радом њихових аутора (и који не би требало тек тако да буду искључени из наставног процеса након година постојања и усавршавања), постоје и они уџбеници у којима се запостављају неки од најважнијих елемената уџбеничког текста – контекстуализација текста или питања, налози и задаци, како би уџбеник сачињавали одломци из што више обавезних и изборних текстова прописаних наставним програмом, чиме он постаје конкурентнији на тржишту и доноси већи профит. У њима наилазимо и на материјалне грешке, као и на недовољну заступљеност националних, универзално хуманистичких, родних или омладини блиских тема, што даје простор за унапређивање наставних програма и уџбеника у Србији, али и обавезу будућим ауторима националних уџбеника, да они не смеју бити мање квалитетни од било ког већ постојећег уџбеника на нашем тржишту. Поред тога, држава би наставницима требало да обезбеди и адекватне приручнике за употребу националних уџбеника, као и додатна наставна средства и публикације које би употпуниле наставу ових предмета (с обзиром на то да су сви издавачи уз своје уџбенике наставницима већ пружили барем планове рада и припреме за часове).
Како средњошколски уџбеници (још увек) нису предмет одлуке о писању универзалних националних уџбеника, треба поменути да је сам Завод за уџбенике прекасно ушао у тржишну трку, иако су већ 2010. године приватни издавачи нудили модерне и изузетно квалитетне уџбенике књижевности, Завод Читанку за први разред гимназија и средњих стручних школа штампа 2016, а за други разред тек 2020, када су донесени нови Програми наставе и учења за гимназију, а наставници и ученици већ скоро деценију користили нове уџбенике приватних издавача. Ова два уџбеника се сврставају међу најбоље уџбенике књижевности на нашем тржишту, док можемо приметити да још увек не постоји реформисан Заводов уџбеник Ликовне културе за гимназије и средње стручне школе, новији уџбеници Музичке културе нису у потпуности адаптирани за потребе ученика гимназије природно-математичког и општег смера, неки уџбеници Историје и Географије имају и преко сто страница мање од уџбеника приватних издавача за исти разред, док уџбеници друштвених наука, попут Психологије и Социологије, и даље не постоје у Заводовом издању. Нови уџбеник Српског језика за средње школе постоји само за први разред, док целовит уџбенички комплет за наставу матерњег језика поседују само приватни издавачи – Едука и Клет, чији су аутори еминентни професори Филолошког факултета у Београду, а сами уџбеници су одлично прихваћени у наставној пракси због свог квалитета. Овакав положај београдског Завода за уџбенике је довео до тога да нису само Заводова уџбеничка издања изгубила тржишну битку, већ и да током више од деценије нисмо могли да добијемо нова врхунска вануџбеничка издања, попут речника страних језика, лингвистичких издања, историјских монографија или сабраних и изабраних дела српских (и светских) писаца и научника, по којима је Завод деценијама био препознатљив.
У полемици се поставља питање и шта су то националне теме, ко је компетентан да одређује шта су теме од националног интереса, односно како оне могу бити злоупотребљене у новим уџбеничким издањима. Образовање ни на једном свом нивоу не сме бити подручје политичког поткусуривања, писање уџбеника не сме бити пројекат који ће вршити било какав вид идеолошке злоупотребе ученика (посебно онда када се у јавности говори о туђим интересима), а уџбеничко тржиште не сме бити простор за лако богаћење. Ниједна одлука не сме бити донесена на штету ученика, наставника и (већ озбиљно угроженог) образовања у Србији. Због тога националне теме не треба да се разумеју само кроз призму добијених и изгубљених ратова (као у неким државама региона), националних митова и нагомилавања чињеница из прошлости једног народа. Национални садржаји треба да буду средство за стварање позитивног односа према сопственом народу и његовим достигнућима, стога националне предмете не треба посматрати само кроз проценат наставних јединица посвећених историјским темама или епским песмама, већ национално важне теме треба да буду заступљене у настави свих предмета. Ученицима треба представити целовит приказ достигнућа једног народа, осим историјских победа они треба да буду упознати и са примерима хуманости, чојства и јунаштва нашег народа кроз векове, док знамените личности не треба да буду представљене само у уџбеницима које говоре о историји и уметности Срба, већ и на часовима математике, физике, хемије, биологије, па и информатике и физичког васпитања. Светли примери које ученици могу да пронађу у прошлости једног народа, представљају залог за његову будућност и инспирацију за бављење оним што сваког појединачног ученика интересује. Истовремено, настава књижевности не сме да изгуби на разноврсности, националне теме не смеју да угуше оне теме које се тичу ученика, њиховог живота и дилема са којима се сусрећу у својим формативним годинама, писци који су стварали кроз историју српске књижевности не треба да истисну канонске ауторе светске књижевности, нити она књижевна дела која би ученике у ХХI веку подстакла на стварање читалачких навика.
У првобитној идеји о националним уџбеницима се тежило једном виду интегрализма. Иако се не може очекивати да ови уџбеници постану наставно средство на свим подручјима на којима живе припадници српског народа, наставни програми и уџбеници би требало да постану прилагођени чињеници да Срби не живе само у Србији. Осим тога што би се у настави националне групе предмета пажња морала посветити и већем броју аутора српске књижевности, ликовне и музичке уметности, као и историјским и географским темама које се тичу Срба ван Србије, предмет националних уџбеника би требало да постану и компаративне везе у уметничком стваралаштву народа који данас живе на подручју Србије. Комплексне историјске околности су спречиле обнављање културних и књижевниих веза Срба и других народа који живе у Србији, а само добро међусобно разумевање и (макар површно) познавање културних и научних достигнућа других народа, представља значајан корак ка бољој заједничкој будућности, што би требало да буде национална тежња првог реда. Наравно, канон светске књижевности не би смео да буде угрожен оваквим проширивањем наставних тема и садржаја, а уџбеник књижевности не треба да буде пука хрестоматија нагомиланих текстова, уврштених без јасних вредносних критеријума.
Како бисмо употпунили причу о националним уџбеницима у Србији, треба да посматрамо и ситуацију у државама региона. Уџбенике у Републици Српској и Црној Гори објављује државни Завод за уџбенике и наставна средства у Источном Новом Сарајеву, односно у Подгорици. Ученици деветогодишњих основних школа у Српској поседују све уџбенике националне групе предмета (чак и домаће уџбенике страних језика), док у гимназијама и средњим стручним школама не постоје адекватне граматике српског језика, већ је Завод објавио само читанке за гимназије, трогодишње и четворогодишње стручне школе. У Црној Гори се у гимназијама постоји уџбеник искључиво црногорског језика (иако се наставни предмет зове Црногорски – српски, босански, хрватски језик и књижевност), читанке су прилагођене ијекавском јотовању, док се настава историје своди на историју Црне Горе. У оба случаја, Завод за уџбенике и наставна средства има монопол над издавањем уџбеника, националне теме су теме првог реда у њима (за разлику од Србије, наставни програми у Српској проширују наставу књижевности увођењем и књижевних дела која говоре о страдању Срба, Јевреја и Рома у Првом и Другом светском рату), а сами уџбеници имају знатно ниже цене него у Србији. На пример, домаћи уџбеници у Србији коштају и преко 1500 динара (цена комплета уџбеника страних језика за средње школе достиже и више од 4000 динара по разреду), док је цена читанке у Републици Српској 15 конвертибилних марака (око 900 динара), а у Црној Гори у распону од 2,9 евра (око 340 динара) у основној школи до 5,5 евра (око 640 динара) у гимназији, док су цене уџбеника за средње стручне школе мало више (између 6 и 9,5 евра, колико кошта двотомна читанка за први разред). Ипак, ниска цена неког уџбеника не може да оправда недостатак његовог квалитета, иако би формирање цене морало бити у складу са објективним околностима и животним стандардом становника једне државе. Треба поменути и пример Бугарске, која је безмало читаву наставу књижевности у дванаест разреда основне и средње школе свела на бугарску књижевност (изузев кратког прегледа светске књижевности од антике до Бодлера у 8. и 9. разреду, што такође није добар пример националне оријентације при писању наставних програма), као и Хрватске, која је увела теме Домовинског рата и у обавезну лектиру за основне школе, док уџбеници матерњег језика и књижевности често имају префикс хрватски у свом метафоричном наслову, а њихов садржај негује како књижевност на стандардном хрватском језику тако и на његовим дијалектима. Упркос чињеници да у Хрватској не постоји један, државни издавач, националне теме су дубоко укорењене у свим уџбеницима (због чега су из наставе повучени одређени уџбеници историје који не приказуј на (за савремене политичке прилике у Хрватској) адекватан начин ситуацију у Другом светском рату и ратовима деведесетих), док додатна наставна средства једног приватног издавача чини и тродимензионална слагалица Вуковарског водоторња, националног симбола који ученици треба да помињу и на часовима математике.
Уколико се спроведе у дело, идеја националних уџбеника у Србији треба да буде добро и темељно промишљена, заснована на анализи постојеће ситуације и разумној реформи наставних програма, како би на најбољи начин испунила свој примарни циљ – стварање позитивног односа према сопственом народу и његовој традицији, историји, језику и постигнућима, уз дубоко поштовање и уважавање других народа у Србији, суседним земљама и свету. Ови уџбеници треба да буду прилагођени научним и методичким захтевима, не смеју бити мањег квалитета од десетина и стотина већ постојећих уџбеника националних предмета на подручју Србије, и треба да доведу до уједначеног приступа образовању на подручју читаве земље. Уџбеници не смеју бити предмет лаког богаћења нити идеолошке злоупотребе, односно политизације уџбеничког садржаја. Увођење државних уџбеника ни на који начин не би требало да буде повратак ка монополу једног издавача, који ће довести до олаког схватања потребе за мењањем, модернизацијом и напредовањем – они сами по себи морају бити конкурентни, а њихова израда транспарентна: са изабраним најбољим ауторским тимовима (који би сачињавали методичари, стручњаци за одређене области, аутори уџбеника са дугогодишњим искуством и наставници у школама), најквалитетнијим уџбеничким текстом, строгом уредничком политиком и изменама у разумном року, а не вишедеценијским постојањем уџбеника у којима се у другој деценији ХХI века ученицима даје налог да песму из читанке послушају са грамофонске плоче или касете.
Да би идеја о писању и издавању националних уџбеника у Србији имала жељене резултате, они морају служити као поуздан и стручан водич младим генерацијама у процесу стицања знања, развоја критичког мишљења и изградње здравог односа према сопственом културном и историјском наслеђу. Зато је важно пронаћи равнотежу између државне контроле и академске слободе, између националног интереса и модерног, целоживотног образовања. Уместо препуштања судбине уџбеника искључиво законима тржишта, Србија треба да развије систем у коме ће струка имати главну реч, држава обезбедити јединствене и квалитетне стандарде, а тржиште служити као корективни механизам – али не и крајњи арбитар. Само тако можемо обезбедити да национални предмети заиста служе интересима друштва, а не интересима појединаца, политичких агенди или тржишта.