ZLA ŽENA – Jovan Sterija Popović

Pozor! Pozorje! – piše Dragoljub Selaković režija i osmišljavanje scenskog prostora: Iva Milošević; scenograf, konsultant: Marija Kalabić; kostimograf: Marko Marsoiuk; scenski govor: dr Dejan Sredojević; kompozitor: Vladimir Pejković; scenski pokret: Ista Stepanov; produkcija: Narodno pozorište/Narodno kazalište/Népszínház Subotica (Drama na srpskom jeziku). uloge: Graf Trifić: Milan Vejnović; Sultana: Milica Sužnjević: Persida:Suzana Vuković; Stevan: Dimitrije Dinić; Sreta: Igor Greksa; Pela: Sanja Moravčić; Jedno od prokletstava komentatorskog posla je prognoziranje na osnovu intuicije ili navijačkih strasti, o ovoj temi više možete čuti ako pratite sportske kanale. Iako je ovo bedno piskaralo nebrojeno puta imalo priliku da se uveri u istinitost te tvrdnje opet je uzelo sebi za pravo da na osnovu prve odgledane predstave prognozira ukupan umetnički dojam ovogodišnje selekcije Sterijinog pozorja i evo nakon druge večeri, tj. nakon odgledane dve predstave, u zvaničnoj selekciji o kojoj ćemo upravo prozboriti i prve u selekciji „Krugovi“, o kojoj već možete da pročitate nešto više na našem portalu, se gorko kaje. U prilog tome izgleda da će ovoga puta biti na snazi jedna drugačija, narodna izreka „da se prvi mačići u vodu bacaju“. No da ne dužimo, druga predstava u zvaničnoj selekciji koju smo imali priliku da vidimo na velikoj sceni „Jovan Đorđević“, Srpskog narodnog pozorišta je „Zla žena“- Jovana Sterije Popovića koju je osmislila i režirala Iva Milošević a izveo poletni ansambl Narodnog pozorišta iz Subotice (Drama na srpskom jeziku). Dragoceno je za samo Pozorje da u selekciji ima tekst ili osmišljenu predstavu po motivima rodonačelnika srpskog teatra, sa tim se u potpunosti slažem sa direktorom Pozorja ali nisam siguran da sem tog kredita, ovakav pristup, viđen okom kreativnog tima pod rediteljskom palicom Ive Milošević, može doprineti očuvanju imena, lika i dela ovog našeg velikana. Ovaj komad, koji se puno razlikuje od većine Sterijinih didaktičkih predstavlijenija i koji je neka vrsta parafraze na šekspirovu “Ukroćenu goropad” , koji, za razliku od ostalih nema u originalnoj verziji naravoučenije je, svojim promišljanjem, Iva Milošević je preobratila i privela ga nameni tj. dopisala mu je, scenskom radnjom, drugačiji kraj i dala mu tim činom svoj stav sa kojim se možemo složiti ili ne.

Drastičnim skraćivanjem teksta i izbacivanjem pojedinih scena rediteljka je dobila esenciju društvenog poretka, devetnaestog veka, u palančkom malograđanskom staležu diljem Austrugarske monarhije s akcentom na vojvođansku srpsku zajednicu. To staleško određenje, stečeno rođenjem, od koga je nemoguće pobeći, očituje se u pristajanju na ustanovljeni poredak i trpljenju prvenstveno potlačenih ma kolikoj šikani ili obliku torture bili izloženi, delimično i povlaštenih, strašno iritira Sultanu, novopečenu graficu, indikativnog imena za koje sam siguran da ga Sterija nije slučajno nadenuo. To trulo udvorištvo i nakaradno postavljeni sistem, koga je svesna još mnogo pre nego što je došla u grafovsku kuću ona pokušava da neki način promeni, svesno ili ne, pitanje je koje se u pomenutim radikalnim skarćivanjima negde zaturilo a koje bi, čini se, pomoglo u boljem razumevanju poruke koju je Iva Milošević želela da nam uputi. To bekstvo od slobode ili odgovornosti je jasno, da ne kažem transparentno, podvučeno što teškom šminkom, što kostimom, što ritualnim ceremonijama pijenja kafe, oblačenja itd., što nonšalatnim odnosom i nerazumevanjem “Grafa Trifića” prema svojoj naprasitoj supruzi ali se u svemu tome negde izgubio katarzični momentum, tj. razlog zbog kojeg Sultana stupa u akciju zamene identiteta sa Pelom, čizmarevom ženom. Zbog svega toga mi se čini da je i publika ostala zatečena, bar su se mogli oslušnuti komentari o nedorečenosti prilikom izlaska, nakon odgledane predstave. Sa druge strane treba pohvaliti izuzetan rad saradnika za scenski govor, dr Dejana Sredojevića, koji je u popriličnoj meri uspeo da izvuče od mladih glumaca maksimum u baratanju akcentima i dočaravanju govora epohe u kojoj se radnja odvija a da ne bude preterivananja ili kako bi se narodski kaz’lo, da ne bude bečenja i ačenja. Veliki deo mizanscenskog posla je uradila i proverena “majstorica” za scenski pokret, Ista Stepanov, odličnim rešenjima, pomentuih ritualnih pijenja kafe, ceremonijalnim oblačenjem itsl. Kostim Marka Marosiuka je takođe vrlo precizno vezan za epohu a pored sve svoje složenosti i funkcionalno rešen tako da u dobrom delu predstave razrešava bitne delove radnje. Ono što je ostalo nepravedno izostavljeno u informacijama o autorskom timu je šminkerski deo posla koje je vrlo tačno i profesionalno urađen a ima veoma bitnu ulogu u razrešenju priče.

Ono što nas posebno raduje je podmlađeni ansambl Narodnog pozorišta iz Subotice (Drama na srpskom jeziku) koji u sedamdestak minuta trajanja ove zahtevne predstave, predano i bezrezervno izgara na sceni rešavajući sa maksimalnom preciznošću veoma složene govorne i fizičke radnje. Milica Sužnjević u ulozi Sultane predvodi ovaj ujednačeni tim odličnih mladih glumaca koja je morala, kako navodi u svom komentaru Aleksandar Milosavljević (objavljenom na RTS Radio Beograd 19.03.2019) “…da koncipira sve aspekte složenog karaktera i, posebno mene glavne junakinje, te da vodi računa o izboru glumačkih postupaka koje će primeniti a da ne premaši gornje granice scenske pojavnosti prvobitne Sultane (tako zavodljive za šmirante)… krhkost glumičinog fizikusa i detinji izraz njenog lica u finalnoj sceni su otvorili uistinu drugačiju dimenziju predstave”. Za njom ne zaostaju ni Milan Vejnović kao Graf Trifić, Suzana Vuković u ulozi služavke Perside, Dimitrije Dinić kao služitelj Stevan, Igor Greksa kao Sreta “Ceh majstor” i Sanja Moravčić kao njegova žena Pela koji su takođe dali pun doprinos svojom preciznošću i disciplini u izvršavanju postavljenih ni malo lakih zadataka.

Da je publici ovakav način tumačenja ostao nedorečen može se tumačiti i prosečnom ocenom publike za predstavu “Zla žena”, 3,52. Takođe, možemo ustvrditi da je i savremena pozorišna publika sklonija kiču nego klasičnijem pozorištu jer prosečna ocena, koju smo vam ostali dužni, za predstavu “Itaka”, 4,22.

Related