KAD ANĐEO POGREŠI ADRESU

ANĐEO JE SLETEO U VAVILON – Fridrih Diremant 

reditelj: Ištvan K. Sabo; dramaturg: Robert Lenard; kompozitor: Erne Verbeš;  aranžamani: David Klem; scenografija i kostim: Marfa Gudkova;  produkcija: Novosadsko pozorište/Ujvideki Szinhaz; premijera 10. maj 2019. Novi Sad      

igraju: Andor Kovač Nemeš k.g.; Daniel Husta; Gabor Pongo; Blanka Dieneš s.a.; Atila Nemet; Livia Banka; Atila Giric; Arpad Mesaroš; Zoltan Širmer; Emina Elor; Daniel Gomboš; Atila Mađar; Silvia Križan; Agota Ferenc; Ištvan Kereši; Bence Salai; Judit Laslo i Robert Ožvar

Fridrih Direnmat (1921-1990) je kažu, uz Maksa Friša, najpoznatiji švajcarski književnik i dramatičar dvadesetog veka. Svrstavaju u pisca koji se bavio teatrom apsurda a na ovim prostorima je najpoznatiji po “Poseti stare dame”, drami, po kojoj je snimljen film 1964. godine sa Ingrid Bergman i Entoni Kvinom u naslovnim ulogama. Mira Trailović je 1976. režirala TV film po istoj drami sa Mirom Stupicom i Ljubom Tadićem kao glavnim glumcima. Isti tekst je 1986. godine na sceni novosadskog pozorišta režirao Radoslav Zlatan Dorić. Kuriozitet je da je gospođa Livia Banka, koju smo večeras imali priliku da vidimo u izvrsnoj ulozi Glavne minstarke, igrala u toj predstavi, takođe i glavnu žensku ulogu u predstavi “Fizičari” 1996. godine koju je režirao Đerđ Hernjak,  još jedan glumac se bavio Diremantom u toj podeli a to je Atila Giric koga smo večeras videli u ulozi glavnog sveštenika. 

foto: Srđan Pablo Doroški

Koliko je potpisniku ovih redova poznato ovo je prvo izvođenje ove drame u našoj zemlji i ne mogu čudom da se načudim kako se niko ranije nije setio da ga do sada postavi. Iz kuloarskih izvora, razgovarajući na pauzi sa umetničkim rukovodiocem, novosadskog pozorišta i dramaturgom ove predstave Robertom Lenardom, sam saznao da je ovo delo napisano 1954. godine, jedan od prvih Diremantovih dramskih tekstova, skoro uopšte nije menjano u odnosu na originalnu verziju, samo je delimično osavremenjen i urađene su manje intervencije u pisanju tekstova za songove ali suštinski smo imali priliku da vidimo izvornu vreziju teksta. Od samog početka vidimo da je Diremant u vreme pisanja ovog komada bio inspirisan radom i stvaralaštvom Bertolda Brehta, iz tog perioda, u kome stvara Berliner ansambl, a koga je, u to vreme mladi, švajcarac izuzetno poštovao. “Anđeo je sleteo u Vavilon” nam govori o moći i politici ali i o ljudskoj izopačenosti i pohlepi, o sposobnosti pojedinca da zloupotrebi i izvitoperi čak i Božanski dar zarad sitnosopstveničke koristi, zavidnosti, poltronstva…bilo da se nalazi na poziciji kralja ili skitnice, ministra ili radnika, sveštenika ili prodavca magarećeg mleka… govori nam o svevremenom, hroničnom nedostatku empatije i poverenja, o našim slabostima zbog kojih smo spremni  da zaprljamo svaku pa i najčistiju ideju ili dostignuća koja su namenjena opštem dobru… govori nam i o tome da anđeli ne moraju da budu baš uvek savršeni kao i da i oni ponekad mogu da budu vetropirasti manipulatori te da moramo i mi sami da uložimo određeni napor ili da se odreknemo nekih malih zadovoljstava da bi stigli do nebeskih visina… građenje “kula koje paraju nebo” sazdanim na ljudskim slabostima pre ćemo dopreti do propasti i Pakla nego do Božanskih visina…                                          

Reditelj Ištvan K.Sabo (Szabó K.István) ne treba ga pobrkati sa slavnim, takođe, mađarskim, filmskim rediteljem, je rumunsko-mađarski pozorišni reditelj i iza sebe ima poprilično iskustvo u baratanju sa teatrom apsurda a posebno sa Diremantom, po njegovim rečima, ovo je treći put da režira neko njegovo delo. To svoje poznavanje Diremanta a Boga mi i Brehta nam je na najbolju mogući način pokazao na sceni novosadskog pozorišta u kome prvi put režira. Po mišljenju ovog piskarala tako dosledno se pridržavao brehtijanskih principa u radu na ovoj predstavi da se čini kao da je sve vreme pored sebe imao “Mali organon za teatar”* i naravno da ga je veoma dobro savladao. U potpunom saglasju sa rediteljem je bila scenograf i kostimograf Marfa Gudko sa izuzetnim vizuelnim i finkcionalnim rešenjima koja je ovu veoma zahtevnu i komplikovanu dramaturšku strukturu veoma efektno protumačila u maniru epskog teatra. Takođe, moramo da podvučemo odličnu muzičku podlogu kompozitora Ernea Verbeša i maestralne aranžamne songova Davida Klema, sa posebnim naglaskom na završni song prvog dela predstave, u tri glasa, kojeg se ne bi postideli ni najveći svetski teatri. Poseban začin celokupnom pozorišnom ugođaju dodaje efikasno i efektno korišćenje koncert majstora kao nemuštog Hora (David Klem) koji diskretno vodi publiku kroz čitavu proču.

foto: Srđan Pablo Doroški

O ansamblu novosadskog pozorišta, jednostavno, po ko zna koji put, nemamo dovoljno reči da izrazimo divljenje sa kakvom predanošću i glumačkim umećem razrešavaju i najkomplikovanije teatarske poduhvate. Ovoga puta dve glavne uloge nose gosti,odlični, Andor Kovač Nemeš iz subotičkog pozorišta i mlada studentkinja novosadske Akademije Blanka Dieneš koji se savršeno uklapaju u zadati koncept reditelja. Iskusni ansambl, predvođen, već pomenutim, iskusnim majstorima Liviom Bankom i Atilom Giricom kao i Atilom Mađarom, Silvijom Križan i Atilom Nemetom besprekorno i nesebično im pomažu da pruže svoj maksimum. Daniel Husta nam je, čini se, samo dodao još jednu zvezdicu u nizu odličnih rola koje nam je pružio u poslednjih par sezona. Naravno tu su i nazaobilazni Gabor Pongo, Zoltan Širmer i Arpad Mesaroš koji, kao što smo već navikli, u svakom poverenom zadatku ostvare maksimalni učinak.  

foto: Srđan Pablo Doroški

Da bi doživljaj bio kompletan svoj doprinos su dali i Emina Elor i Ištvan Kereši sa iznijasiranim epizodama bankarke i dželata, takođe je svoj deo, zanatski odlično, odradio Daniel Gomboš kao neshvaćeni radnik koji ni sam baš nije siguran da li je sve najbolje shvatio… nepravedno bi bilo ne pomenuti Agotu Ferenc, Judit Laslo, Bence Salai i Roberta Ožvara koji su takođe doprineli visokim ocenama ovog nadahnutog dramskog poduhvata.  Sve u svemu još jedna izuzetna premijera na sceni novosadskog pozorišta koju je publika zdušno nagradila dugotrajnim, zasluženim aplauzom za koju smo sigurni da će izazvati dužnu pažnju na svim scenama na kojima se bude reprizirala.

foto: Srđan Pablo Doroški

*čuveno Brehtovo delo nastalo u periodu od 1948-1954 g. u kome opisuje svoje teatarske principe a koje je nezaobilazna literatura na svim savremenim pozorišnim akademijama.

 

 

 

 

                                                                       

 

 

foto: Srđan Pablo Doroški