pixabay.com

Шта би могла да причају два врапчића у рано летње јутро?

Дан на уранку, сунце тек почиње да шири своје зраке, а музика се чује. Дивно је када ујутро чујемо њихов пој чим се пробудимо. Одмах је некако и тај уранак лепши и богатији. Ако никако другачије није, онда је богатији за један осмех и једну лепу песму. Та песма нам даје до знања да је на помолу леп и сунчан дан, јер ни они не би певали кад је напољу сивило.

Спадају у ред птица певачица и мислим да је сасвим јасно и зашто. Некада не умем ништа друго да чујем осим њиховог прелепог и надасве мелодичног натпевавања. Увек сам замишљала како неки врсан виолиниста уме да прича са њима. То би било штогод!

Шта би врапчићи све виолинисти испричали?

Они су птице станарице. Значи, комшије. Како ли је само њима да нас гледају сваки дан? Замишљам да имају и они неку своју омиљену личност од обичних људи који се свакодневно крећу неким устаљеним путањама, рецимо, од куће до посла или од куће до школе. Можда их прате. Сваки дан су у прилици да сведоче разноразним причама, тачније свакаквим облицима комуникације.

Колико им је само то забавно што могу да прате изразе лица свих тих пролазника? Размишљам тако како би мене описали. Јесте истина да се ја врло често са свог места становања у град одвозим колима, али како ме виде ови моји врапчићи овде?

Ни сама себи некад нисам ни мало занимљива, поготово кад ме ухвате бубе, а камоли врапчићима. У сваком случају, веома сам им захвална на тој предивној песми коју дају на поклон скоро сваком мом јутру. Дивни су што ме не кажњавају одсуством исте када сматрају да је нисам заслужила.

А шта је са познатим личностима?

Чекајте само мало. Да ли је врапцима Ђорђе Балашевић позната личност? Или већ неко трећи? Како ли они на њих гледају? Ја мислим да њима уопште то није битно. Они се само забављају посматрајући све те играрије које људима окупирају мозак па се понашају на овај или онај начин. Онда врапчићи то изанализирају па се опет врате својој песми.

Добро, обрадују се кад их неко нахрани, па ако их још храни сваки дан па се они навикну, онда их буде све више и више. Е то би била занимљива прича за оног мог чудесног виолинисту који уме да свира њихов језик и да га разуме.

Још ме нешто занима. Како два заљубљена врапчића у рано летње јутро причају о љубави? Ако икада пронађем тог виолинисту, замолићу га да ми исприча шта су му рекли. Мислим да би то била најбоља љубавна прича икад изречена.

За Војвођанске вести  Анђелија Петревски, професор српског језика и књижевности

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija Vojvodjanskih Vesti zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne – skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije kao i bilo kakvu pretnju, uvredu, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj.

Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. Vojvodjanskih vesti nemaju nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za komentare i njihovo objavljivanje.

Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije Vojvodjanskih Vesti.

Smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Administratorima Vojvodjanskih Vesti se možete obratiti ovde: admin {at} vojvodjanskevesti {dot} rs.