Tribina „Edvard Kardelj – propast Jugoslavije?“ 7. maja u klubu „Tribina mladih“

Tribina „Edvard Kardelj – propast Jugoslavije?“ biće održana u utorak, 7. maja u 18 časova u klubu „Tribina mladih“ Kulturnog centra Novog Sada. Autor i predavač je msr Ognjen Karanović, istoričar.

Za mnoge posmatrače istorijskih stanja i procesa na postjugoslovenskom prostoru u decenijama posle smrti Josipa Broza Tita, ime Edvarda Kardelja neumitno je postavljano u relaciju sa kolapsom jugoslovenske države i ideje. Međutim, postavljamo pitanje ko je bio Edvard Kardelj i da li nam je dopušteno da njegovu ulogu i delo posmatramo u pomenutom kontekstu? Bio je slovenački političar (Ljubljana, 27.01.1910 – Ljubljana, 10.02.1979). Završio je učiteljsku školu u Ljubljani. Od 1928. bio je član KPJ, a 1930–32. bio je zatvoren. Godine 1934–37. radio je u Kominterni u Moskvi, gde je upoznao Josipa Broza, koji ga je uključio u novo rukovodstvo KPJ. Osnovao je Komunističku partiju Slovenije 1937. godine, a od 1940. godine do smrti bio je član „najvišeg“ rukovodstva KPJ. Suosnivač je Osvobodilne fronte Slovenije. Bio je potpredsednik Izvršnog odbora AVNOJ-a 1942. godine, potpredsednik partizanske vlade (NKOJ) 1943. godine, potpredsednik jugoslovenske vlade 1945–63. godine, te ministar spoljnih poslova 1948–53. godine. Takođe, obavljao je i dužnost predsednika Savezne skupštine 1963–67. godine, a bio je i član Predsedništva SFRJ od 1974. godine do smrti. Istovremeno je zauzimao najviše partijske funkcije. Bio je sekretar CK SKJ 1958–66. godine, član Predsedništva CK SKJ 1964–79. godine, te član Izvršnog biroa Predsedništva CK SKJ 1969–72. godine. Od početka delovanja zastupao je ravnotežu klasnog i nacionalnog pristupa, zauzimajući se posebno za slovenačke nacionalne interese. Dao je najznačajniji doprinos teorijskom i institucionalnom razvoju jugoslovenskog socijalizma. Nakon uklanjanja Milovana Đilasa 1954. godine iz političkog života, postao je glavni partijski ideolog i teoretičar, a nakon pada Aleksandra Rankovića 1966. godine svoje misli o reformi federacije, uz Titovu podršku, afirmisao je u novi model federacije potvrđen Ustavom 1974. godine, kojim su bitna ovlašćenja države prenesena na federalne jedinice, čime je bio „trasiran put“ u krah jugoslovenske zajednice i nestanak jugoslovenske ideje. Pred smrt, uveo je komplikovani delegatski sistem koji je trebalo da institucionalizuje nestranački pluralizam, tj. neku vrstu jednopartijskog korporativizma. Njegova glavna dela su: Razvoj slovenskoga nacionalnog pitanja (Razvoj slovenskega narodnega vprašanja, 1939) i Pravci razvoja političkoga sistema socijalističkog samoupravljanja(Smeri razvoja političnega sistema socialističnega samoupravljanja, 1977).