Предавање историчара Огњена Карановића на тему „ЗЛОЧИНАЧКА ОПЕРАЦИЈА ‘ОЛУЈА’ 1995. ГОДИНЕ, српско-хрватски односи на крају XX века” можете погледати 31. јануара у 21.00 час на нашем Јутјуб каналу.
Стратешки успех Хрватске војске и тзв. Армије Босне и Херцеговине био је резултат низа унапређења борбених капацитета поменутих оружаних снага, али и неопходних маневарских продора тих јединица према положајима Српске војске Крајине од краја 1994. до августа 1995. године. Наведеним нападима није постигнут успех хрватских оружаних снага у свим секторима, али је освајање кључних положаја довело до колапса командне структуре Српске војске Крајине и укупне одбрамбене способности Републике Српске Крајине. Пад Грахова под контролу хрватских снага, непосредно пре операције „Олуја“, као и напредовање специјалне полиције до Грачаца, учинило је одбрану Книна готово немогућом. У Лици, две хрватске бригаде брзо пресекле подручје под контролом СВК. Са друге стране, српским снагама недостајала су тактичка дубина и покретне резервне снаге, због чега су јединице СВК остале изоловане у мањим „џеповима отпора“. Команда хрватских снага поставила је мобилне снаге за одлучујући удар према сјеверу у зону одговорности зборног подручја Карловац. Управо, наведене снаге потиснуле су СВК ка Банији. Након тешких дефанзивних операција, уследио је пораз СВК код Глине и Петриње. Поражен је и 39. банијски корпус СВК, док је 21. кордунашки корпус СВК био принуђен на предају. Република Српска Крајина ослањала се на оружане снаге Републике Српске и Савезне Републике Југославије као своју стратешку резерву, али се оне нису умешале у рат. Такође, Сједињене Америчке Државе имале су улогу у операцији, након што је војна консултантска компанија МПРИ учествовала у припремама хрватских оружаних снага у њиховом сукобу са српским одбрамбеним јединицама у Републици Српској Крајиини.