koncept i režija: Jernej Lorenci; dramaturg: Matic Starina; scenograf: Branko Hojnik; kostimograf: Belinda Radulović; koreograf: Gregor Luštek; kompozitor: Branko Rožman; asistenti reditelja: Aleksandar Švabić, Rajna Rajc i Tim Hrvaćanin; produkcija: Zagrebačko kazalište mladih (Hrvatska)
igraju: Katarina Bistrović Darvaš, Pjer Meničanin, Frano Mašković, Vedran Živolić, Lucija Šerbedžija, Rakan Rušaidat, Dado Ćosić, Mia Melher
Kada se „motate“ po pozorištu i oko pozorišta blizu pola veka, kao potpisnik ovih redova, onda steknete utisak da su retke predstave ili stavaraoci koji vas mogu iznenaditi. Mislite „prošla su ta vremena… nagledao sam se, za ovoliko godina…“. Čak ste, apsolutno ubeđeni da vas ne mogu dva ili više puta iznenaditi isti ljudi. Recimo, niste iznenađeni kada Kokan „odluta“ u animaciju i lutkarstvo i opet napravi odličnu predstavu… ili kada Gorčin uradi to što je uradio u Somboru jer to je logično… uvek isto,“Semper idem“. Ipak, postoje, stvaraoci koji vas svaki put iznenade… onda se ponovo lukavo izgovarate, s onom izlizanom floskulom, da izuzeci potvrđuju pravilo i da ste upravo zbog toga ceo svoj život zaljubljeni u Taliju. Jernej Lorenci je, za ovo „bedno piskaralo“ upravo takav, „redak zver“, koji ga svakim svojim novim projektom iznenađuje i tera na preispitivanje, razmišljanje, promišljanje… Započinjući pisanije o sinoćnjoj predstavi „Ajhman u Jerusalimu“ prvo što mi pada na pamet je predstava „Carstvo nebesko“ koju smo imali priliku da vidimo na Pozorju pre dve godine i činjenica da je,dotični Slovenac, uspeo da me natera, sa mojih preko šezdest godina, da konačno shvatim i donekle zavolim epsku poeziju, za koju sam od rane mladosti smatrao da je dosadna i preopširna. Ma koliko se neki „stručnjaci“, posle ovakve jeresi, budu smeškali i tvrdili da su oni oduvek… tvrdim da nisam jedini tj. iz razgovora sa nekolicinom kolega i prijatelja sam saznao da su nam stavovi veoma bliski, hm, hm…
No, da se vratimo onome što smo imali priliku da vidimo na sceni „Pera Dobrinović“, Srpskog narodnog pozorišta u okviru 65. Sterijinog pozorja. „Ajhman u Jerusalimu“ je druga predstava iz selekcije „Krugovi“ i posebno nam je drago da su i gosti iz Zagreba, posle Sarajlija, uspeli da bez problema doputuju i u punom sastavu odigraju ovu veoma važnu i značajnu predstavu. Ponovo se u publici, pre početka same predstave, nametalo pitanje, slično kao u slučaju Somborske predstave, dužine tj. trajanja predstave. Ovoga puta je to bilo za nijansu kraće, ali četiri sata… pa ko će to da gleda?! Odgovor je ponovo bio isti, kada imate nešto da kažete i znate to da kažete, na pravi način onda je, ne upitno, i ne umesno, postavljati takvo pitanje. Ono što nas je dojmilo i čime smo bili ne malo iznenađeni je pristup koji se može okarakterisati kao apsolutni minimalizam. Narodski rečeno, reditelj se odrekao svih opscenarskih alata kojim se pozorište u svom redovnom uobičajenom funkcionisanju koristi. Jedino sredstvo sa kojim se maestralno služio je poverenje u glumce, u njihovu kreativnost, u njihovu empatiju, u snagu njihove izražajnosti, u njihovu emociju što se na kraju pokazalo kao izuzetno jak i verodostojan argument sa kojim se jedino može ispričati ovakvo snažna i potresna priča. Na okruglom stolu su nam glumci otkrili da je rad na predstavi počeo kao sa svakim drugi, da su skice za scenografiju bile spremne, neki delovi su već bili započeti sa izradom… jedino je bilo različito što su mesec dana pre početka proba mejlom dobili popriličan spisak obavezne i dopunske literature, kao i filmova koje su trebali pročitati/odgledati. Do samog rešenja da pričaju priču o već ispričanoj priči tj. da u suštini predstava bude transponovanje procesa, rasprava i razmišljanja u radu na zadatu temu je došao u tokom samog procesa iiiii… pa, ni sami ga nisu bili svesni. Sa takvim postupkom dolazimo, čini mi se, do odgovora u čemu je izuzetnost Jerneja Lorencina a to je da je spreman da odbaci i sopstvene ograde i pretpostvljena ograničenja koja je u nekim početnim razmišljanjima sebi nametnuo ukoliko u sinergiji sa ansamblom dođe do boljih rešenja. Nisam siguran da na ovim prostorima ima puno takvih autora ili ih nisam, za ovoliko godina „motanja“ po teatrima, na ovim prostorima, upoznao.
Ključni izvori ili predložak na kojima se temelji ova predstava u prvom delu su izveštaji, „Teorija banalnosti zla“, koje je Hana Arent objavljivala za vreme suđenja Adolfu Ajhmanu u Izraelu i dokumentarni film „Šoa“ (većina Jevreja, ne prihvataju reč holokaust, već umesto nje koriste reč „šoa“), Kloda Lancmana koji traje preko devet sati, u kome su prikazna svedočenja preživelih žrtava, izvršilaca zločina, kao i građana koji su živeli u neposrednoj blizini zloglasnih logora. Pored ovih, dominatnih izvora, prisustvujemo i raspravi o čuvenoj knjizi „Koža“, Kurcia Malapartea i drugih dokumenata na tu temu. Prepričavajući nam pojedine detalje sa suđenja, prvom u istoriji koje se desilo van zemlje u kojoj je zločin počinjen, glumci nas teraju da se i sami zapitamo o korenima i uzrocima zla i njegove suštine, oni nam veoma temeljno opovrgavaju komformističku tezu da je zlo samo pojedinačan slučaj ili samo devijacija ljudske prirode kako to tvrdi Hana Arent tj. „Ajhman nije bio nimalo različit od ostalih birokarata, nije bio istinski zao, čak nije bio ni antisemit – samo nije imao sposobnost uvida, promišljanja i postavljanja događaja u realnu perspektivu“. Na tom fonu dobijamo veoma ubedljive argumente da se do zločina dolazi ne činjenjem i bežanjem od odgovornosti da do njegove konstrukcije dolazimo kroz „opasan tercet poslušnosti prema autoritetu, odsustvu samosvijesti i totalitarnog okruženja“. (citirano iz Biltena br.6, preuzeto sa sajta Hina, 23.3.2019; u potpisu V.I.)
Drugi deo, ove četvorosatne predstave, nam donosi još potresnije scene kada se tema sa globalne priče suzi i vrati na lokalne okvire i na blisku prošlost. Konkretno se ponovo priča o suđenju, samo ovoga puta o procesu iz 1987. tj. suđenju Andriji Artukoviću u Zagrebu. Kuriozitet je činjenica da se taj proces odvijao u zgradi koja se nalazi u neposrednoj blizini ZKM-a, da bi nam plastičnije pojasnili, po uputima reditelja, navodi se podatak da je to udaljenost kao od zgrade SNP-a do Sinagoge u Novom Sadu. U ovom delu imamo za nijansu teatralniji pristup u kome glumci povremeno ulaze u uloge zločinaca, žrtava, svedoka, članova porodice. Čitava priča se završava sa ličnim sećanjima, emocijama i iskustvima u prošlim događanjima tokom devedsetih godina, pri tom nam pokazujući svoje slike. Katarzu nam donosi kraj sa kolektivnim pevanjem pesme „Ćale moj“ koje se bolji poznavaoci sećaju, oni koji duže pamte, u izvođenju Vice Vukova a oni mlađi u interpretaciji Ibrice Jusića. Kroz tekst ove balade kao da žele da nas potsete da na to da su koreni ipak negde duboko zakopani u nama?!
Pri kraju moramo da primetimo da je kreativni tim skoro identičan onom koji je radio i „Carstvo nebesko“ ali o njihovom pojedinačnom doprinosu nećemo suditi ovom prilikom. Od glumačkog ansambla koji je maksimalno posvećen ovom projektu se ipak izdvaja Mia Melcher koja posebno u prvom delu isplače potoke suza, i iskusni Pjer Maničanin za koga kolege kažu da je inače bio zadužen za dobru atmosferu u samom procesu rada na projektu. Cenjenom čitateljstvu preporučujemo da ako bilo kad ili bilo gde budu u prilici pogledaju ovu odličnu predstavu to ne propuste a kolegama iz Zagreba želimo da nam što češće gostuju sa ovom i ostalim svojim predstavama i naravno da se svi izborimo sa ovom pošasti koja nas je sve pogodila!
Foto: Branislav Lučić
You must be logged in to post a comment.