Абориџини верују да оно што се догоди у сновима упућује на то како треба живети. Ако изузмемо психологију, као научно-медицинску област, или пак уметност, која је одувек кокетирала са нечим, тешко докучивим и већини неразумљивим, наша цивилизација и култура, тумачењу снова не придају значај који заслужује. Ретки су Они које снови упућују како треба живети. Неретко несхваћени и одбачени, верни својим сновима, Они храброст облаче у одело лудости, клањају се Подсвесном и тако опстају на само Њима својствен начин. Подсвесно је одвајкада било перцепција виђеног видом „трећег ока“ и ослушнуто звуком „глувог ува“…
У књизи „Dreaming“, Данијела Милосављевић, испреда приче управо онакве, које се могу видети на светлости дана, али сагледати само у тмини дубине личног ега…Приче које слушамо: на улици, у аутобусу, продавници, школи…приче које су свуда око нас, али чији звук разазнајемо тек пошто оне заћуте и занеме. Једноставне и обичне, приче из свакодневног живота, ухваћене онако у пролазу, закачиле су се, попут бодљикавих трава за ауторку, и на један изразито поетичан, исцелитељски начин, свакодневици дале потпуно другачији смисао.
„…Видим Универзум којем тежим. Урањам дубоко у себе и мој дух лети ка њему, желећи да га додирне…Досежем врх света…Ја сам вечни путник кроз снове, а време снова нема почетак ни крај…Ја сам птица…“…( „Dreaming“)
Ауторка у својој првој причи „Dreaming“, пита: „ …Ко си ти? Шта сањаш?…“; пита гласом, који нас наводи да се и сами запитамо : Ко сам Ја? Шта сањам?
Поиграва се стварним и нестварним…У њеним приповеткама нестварно постојано трепери изнад стварног, попут светлости која трепери изнад светлуцаве површине реке, попут врелог ваздуха који трепери изнад усијаног асфалта…Изнад стварног, увек лебди нешто нестварно…и обрнуто…Наслутити невиђено у виђеном, примарни је задатак уметника, па сходно томе, Данијела Милосављевић, својим приповеткама, дубоко и врло успешно гребе кору уметничког казивања.
И када се на дечји начин ишчуђује, и када са сигурношћу мудрог старца закључује, она увек, у свакој причи, била дужа или краћа, мудрује на свој ненаметљиви поетични начин. Игра се филозофа у дечјем спонтаном питању („Филозофски разговори“) дотичући социјалну тематику; игра се детета у озбиљном личном губљењу себе тражећи слободу тела, ума, слободу избора као једино суштинско поимање слободе („Слобода“)…Упућује поруку свету, али упућује поруку и свом унутрашњем бићу. Граница између нутрине њеног Ја и спољашње околине, губи се у сагледавању света на начин, који покушава да нам ослика. Бави се индивидуализмом исто колико и глобализмом. Указује нам на то да је наша душа један цео космос, да је безгранични космос мали у поређењу са нашом душом…
Ако душе у тренутку напуштања физичког тела, могу осликати небо неком бојом, после читања ове књиге, остаћемо у убеђењу да постоје и они чије су душе осликане свим бојама лепоте живота и да ће у одређеном тренутку те душе засветлети на небу као ватромет („Људи од папира“)
У причи „Хемус и Родопи“, Данијела Милосављевић, у традиционално предање упплета своју маштовитост, дијалогом између брата и сестре, чини асоцијативну компарацију са лирским народним епом породичног циклуса. Међутим љубав између брата и сестре може се сагледати кроз призму уопштене љубави као универзалне племените емоције и заштитнички однос између мушкарца и жене. Овде лиричност у свом суперлативу, готово да потискује руралну нит, наслућену већ у наслову.
„…Језерске ми се очи леде од северног ветра, али срце ми је топло, увијено у мисли о њој. Орлу мили, полети до ње и однеси јој овај бели покривач.Нека се умота у ту беличасту нежност и сигурност, нека распусти своје златне косе и склопи своје уморне очи док ја бдим над њом…“…И неминовни закључак који може бити и предговор и поговор безусловној љубави : „…Невино се из невиности рађа…“
Лако, као на прстима лаконоге балерине, ауторка превазилази и временске границе. Из „Предања“ улази у свет „Аватара“ када се свако од нас помало осећа као аватар неке више видео игре, којом управља врховно божанство, Неко Од Горе ко нас смешта у тела која нам се допадају или не, додељује нам судбине изван наше моћи, тамо где су варке немогуће ,чак и онда када нам се учини да можемо преварити Свевишњег. Наћи ново занимљиво људско тело, није ништа друго до бежање од предодређеног и покушај немоћног да живи живот, неки другачији од оног који му је дат.“…Да ли он то сања, или мисли да сања, или је то све нечија стварност коју он преживљава или ништа од овога није стварно?…“
Истом проблематиком, ауторка се бави и у приповетки „ Неки други живот“. Свесни своје немоћи, а недовољно храбри, утопљени тежином свакодневице и пролазности времена, неретко „…са свеприсутношћу „нечега“ дубоко похрањеног унутар…“ нас, пожелимо у френетичном плесу да загрлимо цео свет, бежимо од стварног у виртуелни свет , иако знамо да ће се све завршити муком и гађењем према себи и животу. Да ли је у питању потреба да се неутралишу осећања или пак исувише присутна интелектуална и духовна свесност о бесмислу смисла? Како иначе „…дефинисати тежњу двоје људи да пронађу своје пусто острво једно у другом…“, па макар то острво било чиста технолошка имагинација ?
„…Да ли је ова прича унапред осуђена на пропаст?…Питања је пуно, а одговора…“
Ауторка оставља три тачке на крају последње реченице у овој причи, коју такође не завршава и после које читаоцу препушта да сам себи поставља питања и сам проналази одговоре.
Иако се тематски претежно баве тешким духовним, емоцијалним и материјалним егзистенцијалним питањима, ове приповетке нису патетичне. Меланхолија је у њима подношљива, јер је у констатном поигравању са запитаношћу: „…Када уткано искуство и праштање ишчиле из молекула?…“ ( „Људи од папира“) и усхићењем количином среће једног случајног додира у судбински предодређеном тренутку; значају малих ствари, као када се цео Универзум слије у тај један тренутак и заустави време („Додир“). Такви тренуци нас обележе…Понекад је такав тренутак у окриљу породице („Tренутак“) и тесно је везан за оне које волимо, а каткад је такав тренутак у нама самима („Речи“).
Магију и проклетство уметника – створитеља који у тренутку стварања свог дела доживљава апсолутну катарзу, препознајемо у приповетки „Акт“. Иако је у питању стварање ликовног уметничког дела, ова прича најбоље описује чин стварања у било којој грани уметности. Тренутак апсолутне катарзе по Платону је„одвајање душе од тела“; за Хипократа је „телесно очишћење“, али у психологији катарза је сложен процес којим се потиснуте идеје доводе у свест, чиме се смањује потиснута напетост. Духовно и физичко задовољење, неретко асоцијацијом повезано са полним чином, ауторка изједначава са апсолутном, немерљивом срећом. Када се сложи сваки комадић имагинарне визуелне слагалице и пронађе финални тон, завршни акорд, када се угради светлост у дело уметниковог емотивног доживљаја, настаје непоновљиви тренутак .
„Magni nominis umbra“ (Сенка значајног човека)! Дело постаје сенка свог створитеља, не напушта га, са њим је у дослуху у тренутку стварања, јер се све у том тренутку „…слило у неку песму, неку ванвременску мелодију горштака која се уметнику смешта у ухо и изазива илуминацију!“ Орнаменталне бордуре, богатство детаља и позлате, вредновање писане речи и уметности, уопште!
„Акт се издвојио из платна и пољубио је…Шта ти се то данас тако лепо десило? Посвећен и чист завршни акорд који је донео живот…“ („Акт“)
Књига „Dreaming“, је као слика у калеидоскопу…као „…Бечкерек у време летње жеге…и његове зграде покривене жолнаи – бибер црепом,саграђене с почетка 19. века…као ватромет боја сачињен од светлости у пролазу кроз Крацманове витраже, који су представљали мудрост ,правду и моћ…“ („24 часа“). Свака од 26 прича (распоређених у 8 тематских циклуса) од којих је ова књига садржана, могу се посматрати из најразличитих углова. Непосредно после сваке прочитане приче, стиче се дојам да свака прича може бити мали роман, или барем новела, сама за себе…Свака у себи носи непрегледно богатство и лепоту, неовисно од тога да ли у њој као водећа мисао доминира бол или животна радост. У свакој од њих можемо пронаћи мудрост, правду и моћ… Зато је ова књига „као светлост у пролазу кроз Крацманове витраже.“.
Ова књига је као „умамиети укус“ – онај такозвани „пети укус“ – мешавина слаткастог, киселкастог,сланог и горког…Пролазност времена, нимоновност старења, пребирање по ризници богатства успомена са драгим пријатељима…Умами укус – „…збрка свих претходних укуса која, прерастајући у допадљиву сензацију, полако облаже језик, и траје дуго, дуго…“ Читајући је, остајаће у нашим чулима још дуго, дуго…као мирис бадема, чаја број 21 у новосадском кафе-у „Атина“(„Умами“)…
Али… „Ми смо људи од папира. Лако нас је поцепати…“ („Људи од папира“).
Магла политичког и економског невидела „Трилогију“ и „Зграду… број 36…којом су се разливали мирис нечијег тек пристављеног ручка и какофонија звука …танких зидова и многољудних станова…где су године пуне искушења и живота у овој јадној земљи однели победу над љубави, достојанством и поштовањем…“, морамо превазићи у име Лепоте која чека на нас, да је проспемо где год стигнемо…Читајући причу о залудној смрти и мајчином болу, која није имала могућност избора („Крик“), и причу о залудној смрти када је лоша процена била последица погрешног избора („Галеб“), постајемо свесни нематеријалног богатства, које неретко игноришемо. Речи које су прећутане, а које су требале да буду изречене, тешке су колико и оне речи, које су изречене, а требало је да буду прећутане (“Тишина“)…
Ипак, у једној од својих прича („Слобода“), ауторка као (не)намерно помиње путоказ од подигнута два прста која су формирала слово „V“ – као Viktoria, као симбол Победе…
„…Да ли је то случајност или најава добре карме?“
Преостаје нам да се уверимо сами…
Али, докле год у нама чучи онај мали човечуљак са утканим зрнцем среће („Винска мушица“), постоји нада да ћемо се одупрети судбини винске мушице и имати снаге да по ко зна који пут устанемо са столице која нам се љуља…
Алиса је одавно залутала у Земљи чуда, али она, надајући се да ће тако постати већи, бољи и јединствени човек, вредно трага и предано сакупља речи, које затим слаже и од њих прави причу – лековиту бајалицу „Време кад веверице чај пију“…
Она,чак и у тој Земљи чуда постаје Чинилац Лепоте и не престаје да сања да је птица…
„…Живела је реч по реч, корак по корак, степеник по степеник, и чекала последњу реч.Последњу реч коју ће јој упутити Он. Реч којом ће јој скинути бреме са уморних плећа и окове са оронулог тела и пустити је да лети, лети…“(„Речи“)
„…Време кад веверице чај пију…
– И сад ми, молим те, реци, у чему је тајна те бајалице, упитао је младић.
– У љубави, одговорила је девојка…“
За „интелект који боли“ („Сањала сам“), од свег срца, предлажем да се придружимо веверицама које чај пију, а Алиси која сања да је птица, пожелимо ведро небо и добар ветар…
Текст: Проф.мр Снежана Алексић Станојловић
Related
