Србија и Косово – прича у којој се не назире срећан крај
Аутор: проф. др Дејан Вук СтанковићНедељни „избори”, у организацији косовске владе ултранционалисте Албина Куртија, за четири општине са српском већином, косовско питање вратили су у епицентар политичких и медијских расправа.
Ако би требало употребити само једну реч како би се сажело оно што се одиграло овог дана, била би то реч ‒ насиље. Насиље је кључна реч за разумевања недељног изигравања демократије и бруталног етничко-политичког инжењеринга, који већ дуже време координирано спроводе Косово и политички Запад.
Насиље кога смо сведоци је вишедимензионално, метафорично и реално присутно. Оно се догађа на институционалном, дипломатском и социјално-психолошком плану.
У суморној и напетој косовско-метохијској збиљи, бројке о излазности не треба ни случајно гледати са подсмехом, већ их треба препознати као опасне и злослутне.
Гласало је три одсто становника, махом албанске националности и свега 12 Срба. Међународна заједница, што је у овом случају еуфемизам за политички Запад, признала је резултате, свесна спорне, реалне употребне вредности „демократских избора на Косову од прошле недеље”.
Недељни избори нису довели до експлозије албанског политичког тријумфализма, али, с друге стране, јесу потврдили национално јединство тамошњих Срба. Оно је демонстрирано на састанку државног врха и представника косовских Срба у Рашкој. Спој националне дисциплине и борбе за слободу и достојанство највећи је политички и симболички капитал Србије и српског народа у овом суморном и тескобном политичком тренутку. Вучићево гласно „НЕ окупацији” подсећа на давнашњу храброст ирског револуционара Џона Колинса, храброг лидера у борби Ирске за слободу од британске круне и њене доминације.
После својеврсне ујдурме у вези са локалним изборима у већинским српским општинама, европски дипломата Мирослав Лајчак хладнокрвно и упорно наставља да позива на договоре о ЗСО.
Овај позив треба разумети као део уобичајене, већ виђене дипломатске куртоазије. Лајчакова позивница на дијалог, који је дуго на нултој тачки, ехо је жеље да косовски проблем реши по хитном поступку, тачније до краја године.
Актуелним бриселским и вашингтонским „шатл- дипломатама“ потребни су успеси по сваку цену и то посебно на штету Србије и Срба. Следећа година је изборна у САД и неким важним европским државама, а Западни Балкан може поново постати место „дипломатских успеха“ и потврда наводне глобалне (пре)моћи.
Каријерним и високопозиционираним бриселским и вашингтонским политичарима једини циљ је да „посао буде урађен“. Српска драма око Косова и албански снови о Великој држави Албанаца њима су одавно у трећем плану.
Тумачећи њихову реторику и посвећени хиперактивизам, уочавамо да је у овој ситуацији искључиво реч о трци за угледом, односно каријерним престижом који се консеквентно уклапа у креирану слику у делу међународне заједнице, о кредибилној сили коју ваља увек изнова показивати на Балкану.
Срби са Косова и Србија су у овом тренутку таоци трусне садашњости и могуће обећавајуће будућности коју протежира вашингтонско-бриселска бирократија. Они су уједно и несумњиве жртве максималистичких захтева портпарола великоалбанског национализма и потенцијалног изазивача трећег балканског рата одређеног формата, безобзирног Албина Куртија.
У сусрет разговорима другог маја у Бриселу, за претпоставити је да ће самозвани косовски премијер предочити цинични став о легитимности и легалности одржаних избора, упркос чињеницама и бројкама. Фарса, као последица недавно одржаних избора, за Србију је неприхватљива. Лајчаково посредовање, уз диригентско вођење Борела, Ескобара и немачке дипломатије, сведено је на прихватање косовских, политички дефектних избора, уз пропратне компликоване и напете разговоре око модалитета организације ЗСО.
Лако је замислити да ће следећи сусрет Вучић‒Курти бити састанак без епилога. Остаће егзистенцијални страхови Срба и брутална насилничка острашћеност Албанаца, толерисана од њихових западних спонзора. У том смислу, фарсични локални косовски избори као чин насиља нису само напад на принципе демократије и покушај политичке нормализације, већ и нескривена порука да је циљ свих наведених поступака „Косово без Срба”.
Пројекат „Косово без Срба“ представља циљ достојан албанског екстремизма и меру осветничког геополитичког резона и праксе Запада.
Ко не верује у тезу о западној геополитичкој освети Србији, требало би да упозна „први тим” Стејт департмента задужен за Србију, Косово и регион Западног Балкана.
Кристофер Хил, Габријел Ескобар и недавно „дипломатско појачање“ у виду Џејмса Рубина, злогласног портпарола НАТО бомбардовања из 1999, несумњива су потврда да смо далеко од процеса истинских разговора, преговора и договора у којима се долази до минималног компромиса.
Тешко је замислити догађај или политички процес који би „први тим“ америчке дипломатије, задужен за Западни Балкан, навео на минималну корекцију „закуцаних“ ставова о косовском питању.
Оно што важи за америчке дипломате једнако важи и за европске посреднике, Словака Мирослава Лајчака и Шпанца Жосепа Борела. Њихов избор за посреднике пажљивом посматрачу недвосмислени је показатељ дипломатске парадоксалности у међународним односима. Наиме, они су представници земаља које нису признале независност Косова, премда свакако „кредитирају“ Куртијев агресивни великоалбански национализам и систематски прогон Срба. Њихов „политичких грех“ је „грех нечињења“, конкретно политичким некажњавањем репресије РОСУ, покушајем нормализације агресивне реторике албанских политичара и грубим кршењем духа и слова потписаних споразума у Бриселу.
С ону страну тврдих ставова Запада и косовских политичара, потоња квазиизборна провокативна агресија опасна је и за албанска и за западна очекивања. Очигледно је да Србија неће попустити и кренути путем који је испод границе државног и народног достојанства.
Данас је Србија свесна да прошлост не може да се промени, али има снагу и разум да одмерено управља садашњошћу и паметно гради будућност. Опсесија косовским митом и површна „заветничка логика“ само је празна реторичка обланда којој недостаје конкретан и практично одржив политички садржај. Србија је повукла црвене линије: нема Косова у УН, политички и правни императив је самоуправа за Србе на Косову с институционалном повезаношћу са Србијом. Не треба нарочито нагласити да се подразумева да не сме бити репризе пакленог хрватског сценарија из 1995. године, када су убијани и протеривани Срби са њихових вековних огњишта.
Председник Србије Вучић поновио је наведено више пута. Узгред, последњих година Србија је значајно унапредила војне ресурсе и радила на подизању јавног морала, у циљу превентивног деловања али и заштите српског народа на КиМ уколико се укаже потреба за употребом силе. Запад, чини се, површно одмахује руком на јачање српске војске, а та прећутна равнодушност може створити претпоставку за спровођење непланираног сценарија који подиже безбедносни улог, отвара простор за друге амбициозне политичке „играче“, отварајући простор геополитичким аспирацијама различитих мотива. Додатно, у изборним годинама површне дипломатске и безбедносне процене могу постати неочекивани бонус „адути“ опозиције, пре свега у САД. Невоља са оваквим грешкама је да нам постају јасне онда када се догоде.
Упркос енергичном идеолошком и националном фанатизму о уједињењу у једну државу, Албанци не поступају нимало мудро када истражују границе Вучићеве толеранције на њихову политичку ароганцију. „Буџет“ Вучићеве толеранције није бесконачан. Није реално да у блиској будућности добију „политичке субвенције“ за национални безобразлук, етничку мржњу и агресију. Српски народ је показао трпељивост на недаће, али и одлучност да се бори. И за Србе и Албанце било би најмање штетно да ова генерација српских и албанских политичара најзад схвати и отворено расправи актуелне проблеме организације суживота у миру, стварајући тако предуслове за убрзани развој и постепено достизање нивоа цивилизацијског напретка Европе.
У постојећим околностима претходно поменута порука звучи утопијски, ако не разумемо актуелни тренутак у коме смо сада. Не постоји ЗСО, нема међународне легитимације косовске независности у пуном капацитету а широко је отворен пут још већем нивоу политичке и безбедносне нестабилности и ризика. Доброг сценарија, сценарија у корист обичних људи из оба народа, нема на видику. Када нам је ово јасно, боље разумемо и дужност да се направи „искорак“.
Ход по граничним подручјима слободе изражавања ‒ медијска заврзлама у вези са једном увредом
„Случај Вучићевић“ потресао је медијску сцену протеклих недеља. Контроверзни уредник и новинар „без длаке на језику“ Драган Ј. Вучићевић, као поборник политике власти, отишао је накратко у затвор због одбијања да плати новчану казну за увреду некадашњем главном и одговорном уреднику телевизије Н1, Југославу Ћосићу. Аргумент власника и уредника најтиражнијег српског таблоида „Информер“ био је јасан, и он је гласио отприлике овако: нисам и нећу да будем крив због истине коју сам написао и доказао. С друге стране, суд је у спроведеном поступку ценио расположиве доказе и осудио Драгана Ј. Вучићевића на новчану казну. Правно артикулисана Ћосићева осетљивост на Вучићевићев оштар језик, који је повремено „ван граница конвенционалне пристојности“, судски је „поткрепљен“ реторичком фигуром „о Ћосићу као шиптарском плаћенику“.
Случај „Вучићевић“ добио је очекивану, медијско-политичку драматизацију. Небројени текстови и гостовања по телевизијама показали су драматичну поларизацију у ставовима српске медијске и политичке елите. Уместо суштинске расправе о границама слободе изражавања и уставним и законским гаранцијама за исте, правосудној пракси у наведеним случајевима, етичком кодексу новинара, слободи да сумња и искаже став у демократском друштву догодила се комбинација „осуђениковог“ перформанса и бескрајног, политички јаловог и морално неубедљивог уверавања медијских посленика да су, тобож, угрожени „отровним речником таблоида“ и репресијом власти. Стварност је другачија, али мало кога занима истина. За све време своје владавине Александар Вучић, лидер опције на власти, није судски гонио ауторе разноликих салви увреда и клевета, нити је икад забрањиван или опструиран рад новинара у писаним или електронским медијима.
У поднебљу „диктатуре“ не постоје забрањене теме ни искључиво подобни новинарски приступи, нити актуелна власт цензурише закључке и исказе који су вредносно штетни по појединце који обављају државне функције. У стварности у којој живимо постоје медији који су за и медији који су против власти, с различитим нивоом утицаја и кредибилитета. Утицај медија на обликовање стварности ствар је новинарског знања и вештине, при чему истина треба да буде главни мото.
Дакле, дефакто медијски плурализам постоји, али је он присутан кроз поларизацију и стални сукоб који се одвија „без рукавица“. Феномен медијског плурализма који ствара и одржава оштру вредносно-политичку поделу, међутим, није српска особеност.
У погледу наведеног нема драматичне и суштинске разлике у односу на просвећени западни свет.
Довољно је, рецимо, пратити само једну недељу америчку председничку кампању како бисмо разумели да је реч о „општем месту“ у временима борбе за власт. У хаотичном српском медијском плурализму дилема је остала у погледу односа истине и правног статуса увреде у законским нормама. Овом питању могло би се приступити из угла интелектуалне дебате.
Уколико бисмо прихватили став да је Вучићевићево полазиште чињенички потковано релевантном документацијом (што је ствар која је позната суду пред којим се водио поступак), а што је једна од опција, с одређеном дозом уверљивости, остаје морална сенка над пресудом против уредника „Информера“. Сила правосудне одлуке примењена је на текст који је јавности предочио истину која је узнемирујућа за „јунака“ Вучићевих текстова, новинара Југослава Ћосића.
Последично, у случају да је напред наведено тачно, остаје дилема како би се третирала саопштена неистина, која, рецимо, не узнемирава онога на кога се директно или индиректно односи. Да ли је она легитимна? Ако су истина и лаж супротности а истина се, како то наводи главни и одговорни уредник „Информера“, кажњава, да ли је лаж судски безбедна? Звучи као реторичка смицалица. Извесно јесте. Али постоји комплекснији проблем који би се могао овако формулисати: да ли је законом и судском праксом јасно утврђен праг и степен осетљивости који треба да буде пређен да би био предмет кажњавања? И још даље: да ли је он исти за сваког од грађана, имајући у виду различите индивидуалне сензибилитете, карактере и лично искуство?
Читава ствар постаје утолико компликованија, контроверзнија и конфузнија, ако се зна да је реформом кривичног законодавства пре више година укинуто кривично дело клевете. Дакле, клевета је допуштена, посебно у условима посланичког имунитета, док је увреда санкционисана, тако да епилог санкција може бити затворска казна као замена у случају одбијања плаћања (првобитно) изречене новчане казне. Није ли правно, морално и политички логично размотрити поновно увођење клевете у наше законодавство, у ком случају би медији постали последично значајно обазривији или је потребно, можда, приступити декриминализацији увреде? У светлу ових дилема покренута је законска процедура за декриминализацију увреде коју предводи Драган Ј. Вучићевић, а подржава државни врх, СНС и део јавности који подржава или има разумевања за актуелну Вучићеву политику.
Друга страна у овој већ окончаној причи у највећој мери непродуктивно ћути или афективно негодује. Њихови аргументи наликују аргументима о постојању медијске цензуре и диктатуре. Ови аргументи чини се да су сама срж јаловог опозиционог дискурса и они се немилосрдно понављају и данас, готово десет година након што су патентирани у некој од пропагандних „кухиња“ бивше власти и њених медијских савезника.
У вртлогу медијске поларизације отворило се важно питање о границама слободе говора. Ово сложено и далекосежно питање не може бити разјашњено једноставним и ad hoc закључцима, већ захтева свеобухватнију анализу. А једнозначног и непротивречног одговора нема. Размишљање о границама слободе изражавања остаће под велом контроверзе, без обзира на правно-политички епилог случаја „Вучићевић“.
Избори наши насушни –политичке игре без граница
Избори су постали политичка (страначка) тема број један у Србији. Сценарио није неочекиван. Могао се наслутити још кад је у изборној ноћи председник Србије и лидер СНС орочио мандат актуелне Владе Србије за април 2024. године.
Узгред, од 1990. године и увођења вишестраначког система само три владе су поступале у пуном мандату: коалициона Влада СПС ‒ ЈУЛ ‒ Нова демократија и две постпетооктобарске владе: Влада „националног помирења“ ДС и СПС експерта Мирка Цветковића, од 2008. до 2012. године и влада предвођена СНС-ом од 2016. до 2020. године. Све остале биле су краткотрајне, нестабилне и бремените конфузијом која је свакодневно угрожавала њихово функционисање.
Строго политички посматрано, актуелна Влада Србије нема разлога за превремене изборе. Уз изузеће повремених непромишљених иступа министра привреде Радета Басте о спољној политици и хитности увођења санкција Русији због украјинско-руског рата, озбиљне унутрашње нестабилности у функционисању актуелне Владе нема.
Скупштинска већина је неупитна за доношење закона и буџета. Исто тако, рејтинг странака значајно је већи од рејтинга опозиције.
Лидери антивладиних странака и покрета гласно траже изборе, али то је готово опште место свуда. Упркос опозиционој „буци и бесу“, о изборима се у јавности говори гласно и отворено.
Парадоксално, о њима највише говори власт. Провера легитимитета која се крије у основи дискурса о превременим изборима надјачава поменуте „тврде“ чињенице страначког живота и функционисања демократског поретка.
Потреба за провером легитимитета има своју унутрашњу политичку логику која комбинује подршку, стабилност и ризик.
Србија је на политичко-историјској прекретници. Косово је највећи изазов.
Око овог питања нема националне дисциплине и политичког сагласја. Занимљиво је да ниједна парламентарна странка није за недвосмислено признање и чланство Косова у УН. Странке се разликују по питању прихватања и динамике спровођења немачко-француског плана за Косово, али нема оне суштинске разлике која би тему Косова учинила „окидачем“ за изборе. Вечите медијско-политичке поделе на „патриоте“ и „издајнике“ окупирају политички простор и призивају нужност опредељивања, али остаје дилема шта је политички добитак након избора. Иако је власт небројено пута негирала намеру да призна косовску независност, десничарске партије и њима склон део јавности заоштриле су националистичку реторику. Иза језичке помпе не крије се ништа суштински иновативно на идеолошком плану, а ни акционо-организационо релевантно, што може да уздрма политички поредак. Оно што важи за десницу још упечатљивије је присутно на проевропском полу политичке сцене. Ни међу актерима европске оријентације није присутно ништа суштински ново и релевантно. После одређене паузе, европска опозиција Вучићевој власти обећава датуме за чланство Србије у ЕУ. Стари рецепт је обновио амбициозни и нејаки Ђиласов ССП причом о „чланству Србије у ЕУ“.
Дакле, борба идеја као основа за ново гласање не може бити тачка политичког спорења око које је важно чути „глас народа“.
Евентуални разлог за изборе могао би бити препознат у позиву председника Србије за широм политичком подршком за континуитет политике националног суверенитета, на спољном и унутрашњем плану. Од свих важних политичких концепата само концепт суверене демократије није био на провери. Вучићев актуелни курс у политици највише одговора идеји о сувереној демократији. Реч је о политичком лидерству које тражи директну и већинску подршку и вођењу државе које ставља интерес народа а не елита на прво место. Захтев за новим изборима који се чује из редова власти је захтев за аутентичном подршком народа као основом за даљу реализацију дугорочних циљева власти – заштити државе и нације, економском расту и праведној расподели благостања.
Подршка народа је основа стабилности власти. После тридесет година напетог вишестраначја, бременитог институционалним кризама, кадровским диференцирањима, идеолошким поделама и инцидентима, стабилност у временима историјске кризе, безбедносних ризика и политичких турбуленција су неопходни практично-политички ресурс. Без стабилности у институцијама нема политичког договора око борбе за државне и националне интересе нити погодне климе за инвестиције, а онда ни тачке ослонца за даље друштвене реформе у бројним областима живота.
И најзад, ту је и фактор минимализације унутрашњеполитичког ризика, као фактор превременог изборног изјашњавања. Сукобима оптерећена јавност, форсирање духа поделе на свакодневном нивоу, претње и провокације демонстрацијама, призивање инцидената по принципу „ко потпише, њега убише“, показују поларизацију дела друштва оптерећеног бројним историјским дилемама на које се надовезује глобална политичко-безбедносна и економско-енергетска криза. И без примеса локалног западнобалканског ратног наслеђа, глобални изазови захтевају мањак острашћености, вишак моралног обзира и рационалности. Дефицит општег моралног обзира и јавне рационалности може се разрешити народним гласањем. Уколико се процени да је ова врста провере потребна, она је без сумње бољи избор у поређењу са континуираним заоштреним сукобима у медијима, политичким институцијама и на улици.
Демократија као поредак „чистих рачуна“ између грађана и власти била је таква од античких времена до данас. Србија иде добрим путем.