На изборима у Црној Гори грађани ће имати прилике да се изјасне о будућности своје државе на пресудан начин. Избори су прекретна тачка у политици која симболише владавину једног човека – Мила Ђукановића, у дугом временском периоду и која је под плаштом европских и евроатлантских интеграција годинама представљала матрицу одржавања режима одавно зрелог за промене.
Политика је у Црној Гори увек представљала најважнији феномен њеног унутрашњег и спољнополитичког развитка. Још од времена владавине књаза/краља Николе (1860–1916), стварања политичког система у Црној Гори, све поре друштва биле су заокупљене деловањем формалних и неформалних дворских кругова. Као и свуда на Балкану политика у Црној Гори свакодневна је преокупација и начин живота великог броја њених грађана. О политици се прича, расправља, говори, пише, а стварају се процеси и континуитети, неретко се конструишу и митови и легенде о политичким актерима и дешавањима.
Није било важнијег и већег политичког догађаја на Балкану, а да Црна Гора није учествовала у њему у поменутом периоду (19. или почетак 20. века). Балкански оквир политике посебно је важна константа коју истичемо. Велика источна криза, Анексиона криза, Балкански ратови, Први светски рат догађаји су који су доводили државу у центар пажње великих сила и више или мање мењали начин живота или реалност Црне Горе.
Некада са више, некада са мање успеха Црна Гора је излазила на крај са својим проблемима – ратним губицима, разарањима (Рат из 1862, Први светски рат), великим бројем избеглица из Херцеговине, притисцима великих сила, а уз сталну идеју проширивања своје територије и јачања утицаја на Балкану. Визија књаза Николе о великој Црној Гори од Фоче до Мостара, од Никшића до Призрена, била је основа политике која је за циљ имала његово уздизање на трон уједињене српске државе. У временима краља Николе и много пре њега, Србин и Црногорац били су исти појам, без разлике у тумачењима и поимању националног или верског осећања. У временима после Другог светског рата, значајније се инсистира на нестанку српског идентитета.
Србија и Црна Гора кроз 19. век најближе су државе. Савезнице. Братске државе. Династијски споразуми и неспоразуми нису утицали на осећање становника обе државе, па ни на ставове самих владара. Савези 1866, 1876, 1912. и 1914. настали су на темељима солидарности, исте визије заједничке државе и братске помоћи. Владарске и родбинске, кумовске везе, део су с узајамног поштовања две државе и заједничког циља уједињења. Стога се немирни династички односи морају анализирати у контексту и сличних односа других блиско повезаних европских дворова, што је уобичајена појава, а не процес националне дезинтеграције.
Политичке турбуленције нису сигнал за мржњу и неповерење, што је клима какву је годинама стварао ДПС. Србија је у политичкој идеологији режима постајала кључни фактор и кључна реч за фокусирање негативне кампање и лоших порука. Нема догађаја за који, на овај или онај начин, није окривљена Србија. Флоскуле о великосрпској идеологији, четништву, „Великој Србији“, окупацији и анексији Црне Горе (1918), постају матрица свакодневног политичког изражавања. Догађаји из Божићне побуне инспирисане деловањем краља Николе, који и сам у прогласу не негира своје српско осећање, доведени су у контекст анексије. Историјски, наравно, потпуно нетачно. Краљ Александар Карађорђевић, рођени Цетињанин, сматрао је Црну Гору својом дедовином, баш као што је краљ Никола сматрао Призрен или немањићку државу. Заговорници таквих неистина при томе су заборављали да су њихови идеолошки преци у Црној Гори оставили за собом братоубилачки рат и пасја гробља и суштински поставили темељ много дубљих подела него краљ који се читавог живота поносио Црном Гором. Злоупотреба слободарских традиција Црне Горе, које су вековима биле инспирација и Србима и балканским народима, сведене су на флоскуле „о борби против великосрпске агресије“. Тај наратив представља узак и нетачан оквир слободарства Црне Горе. Србија се на тај начин, као најближа, братска држава, покушала заменити новим фантомским братимљењима са државама које су по моделу водиле политику завађања Београда и Цетиња/Подгорице у дугом трајању.
Нелогично, нерезонски и нетачно писало се о Србији, која ето поново покушава да окупира Црну Гору, иако у тој истој Србији живе родитељи, деца, кумови, пријатељи, браћа и сестре, породице, повезани са вишеструким везама у обе државе. На тај начин покушала се измишљеним проблемима, замаглити реалност појачане корупције (епских размера, да употребимо тај израз), мањка радних места, форсирање услужних делатности (туризам), урушавање домаћих великих предузећа и постројења, енормна задуживања, за шта је, наравно, у теорију завере увек било добро убацити Београд.
Владајуће елите Црне Горе сматрале су да ће тако у свакодневном животу створити дежурног кривца и узрок свих економских и политичких проблема са фокусом на Србију, при томе Србе који живе у Црној Гори, као народ који је стварао и државу и државност гурнути у други план и маргинализовати на много нивоа друштевног живота. На тај начин замагљује се очита чињеница да Србија никада није негирала државност Црне Горе, нити покушавала да руши Црну Гору, док је режим властодржаца у Подгорици узвратио признањем Привремених приштинских институција или оптужујући Србију за покушај пуча (2016). То је већ виђена метода велеиздајничких процеса или афера које су теретиле Србију за разне завере са почетка 20. века. Саветодавци су на овај или онај начин били исти. По истој матрици. Многе паралеле могу се повући на ту тему, али је године 1912. и 1914. краљ Никола стао раме уз раме са Србијом, али је, наравно, та паралела заборављена. Са друге стране, Србија није и неће заборавити Мојковац 1916, када је Црна Гора храбро стала и бранила одступање српске војске, а Јанко Вукотић осветлао образ чојства и јунаштва. Та врста слободарства сметала је Ђукановићу, па се могло чути да је историјска грешка улазак у рат на страни Србије (и Антанте) 1914, те рат са Централним силама, да је Мојковац био погубан по Црну Гору, потпуно ван контекста, јер да је том логиком ратовала на страни Централних сила – зар би сачувала образ или државност?
Свети Петар Цетињски као творац модерне црногорске државе, који је молитвама, јаком вољом, одлучно и виспрено, водио борбу против Турака и својеглавих племена, а на митрополитском трону био наследник пећких патријараха, хиротонисан је у Сремским Карловцима. Животни политички завет везао је за Русију. Подсетићемо да током 19. века Црна Гора у политичком смислу постаје важан савезник Русије на Балкану, што је истицано у свакој прилици. Онај ко помиње ове процесе ризикује да буде прозван шпијуном и петоколонашем, уз обиље неокомунистичких флоскула одавно превазиђених у цивилизованом свету. Очито комунистичко наслеђе, које се ничим изазвано поистовећује са демократијом и либерализомом не смета. За наслеђе Петровић-Његоша није се сувише марило током деценија управе Брозових ђака.
Црквено питање са почетка 21. века постало је важна ставка живота у Црној Гори. Долазак митрополита Амфилохија Радовића на трон цетињских и црногорско-приморских митрополита удахнуло је живот српској цркви у Црној Гори. Нагласићемо познату чињеницу да је Црква универзална духовна институција и да високопоштована и у свету и на Балкану Митрополија постаје синоним за окупљање и сабирање свих људи добре воље, верника, али не и у очима оних који Цркву замишљају по (ком)партијском моделу. Списак црквених великодостојника који су били гости или су богослужили у манастирима и црквама Миторополије толико је дугачак да превазилази обим једне монографије засигурно, али партији то није довољан аргумент. Насртање на имовину Цркве, покушаји отимања светиња у име непостојеће секте (ЦПЦ расколника Мираша Дедеића), није забележен случај у Европи 21. века. Па ни много шире. Уз све нетрпељивости и кризна политичка жаришта широм света, верске и религијске слободе су универзална тековина, али о тој чињеници нису били информисани креатори политике непризнавања положаја Српске православне цркве у Црној Гори. Не морамо нагласити колико им је страно канонско право или поштовање ранга или устројства православних цркава, које је посведочио и Његова Свесветост васељенски патријарх Вартоломеј.
Устоличење митрополита Јоаникија септембра 2021, догађај је без преседана у новијој историји не само Балкана већ и много шире. Сцене са Цетиња, где под панцирима српског патријарха и црногорског митрполита полиција штити до уласка у Цетињски манастир, послале су лошу слику Црне Горе у све земље које имају средства информисања. Комити, хулигани, каменице, махом људи који не иду у Цркву, уз њихово оправдање да је Црква окупирана (мисао која је изговарана тих дана), уз ширење неописиве мржње према Србији и СПЦ, подсећало је на погромашку атмосферу из СССР. Поменути заборављају да је 1989. у Црној Гори било неколико свештеника и старих монахиња и монаха, а тада су, наравно, бринули о партијским задацима јер осионост ни тада, ни сада, није знала за границе. Заборавља се при томе да је Дедеића рашчинио патријарх Вартоломеј и да је исти био познат по скандалима са проневерама новца и сл. Дедеићеви другови из Украјине који су долазили на Цетиње, као што је тзв. патријарх Филарет Денисенко, дочекани су аплаузима од шачице ЦПЦ свештеника (а који ни сада нису сви чланови назначене организације).
Заброваљала се и потискивала чињеница да су патријарси СПЦ Варнава Росић (1930–1937) и Гаврило Дожић (1938–1950), били Црногорци који су толико тога великог учинили за Цркву и страдали мученички у вртлозима тешких догађаја у освит и током Другог светског рата. Убиство митрополита Јоаникија Липовца (1940–1945) правдало се колаборацијом, наравно, заборављајући колико је владика побила НДХ и колико је Црква страдала у Другом рату. Прогони и монтирани процеси и малтретирања митрополита Арсенија Брадваревића од стране компартијских првобораца скрајнути су, баш као и рушење Његошеве капеле. Посебно се губило из вида то да је капелу рушила Аустроугарска, а обновио краљ Александар. Револуционари су сами тумачили вољу владике Рада, баш као и каноне у 21. веку. Подизање Маузолеја или данас споменика Брозу, резултати су исте матрице размишљања, деловања, по моделу стаљинизма (данас у обланди либерализма коју наводно заступају).
Стога, грађани Црне Горе 2. априла имају велику шансу, епохалну, да Црној Гори обезбеде нову и значајно другачију будућност – државу која ће се обрачунати са корупцијом, наслеђем странке која своју владавину баштини на аферама и скандалима, која ће поново постати део окупљања на Балкану, која ће поштовати и своје и туђе традиције, а давно превазиђене идеје Брозових следбеника послати у коначну политичку пензију.