DEOBE – Dobrica Ćosić (takmičarska selekcija) Pozor! Pozorje! – piše Dragoljub Selaković

DEOBE – Dobrica Ćosić (takmičarska selekcija) Pozor! Pozorje! – piše Dragoljub Selaković

reditelj: Jug Radivojević; dramatizacija: Spasoje Ž. Milovanović ; dramaturg: Božidar Knežević; scenograf: Jug Radivojević; asistent scenografa: Danilo Mlađenović; kostimograf: Tatjana Radišić; kompozitor: Aleksandar Srebrić
asistent reditelja i scenski pokret: 
Igor Damnjanović; produkcija: Srpsko narodno pozorište – Novi Sad; Narodno pozorište – Niš; Narodno pozorište – Priština, sa sedištem u Gračanici; premijera: 16.mart 2021. – Novi Sad

igraju: Nebojša Savić, Sonja Damjanović, Miloš Cvetković ,Vukašin Ranđelović, Milan Kovačević, Grigorije Jakišić, Igor Damnjanović, Strahinja Bojović, Dejan Cicmilović, Valentin Vencel, Bojana Milanović

Treću predstavu u takmičarskoj selekciji ovogodišnjeg Pozorja koju smo imali priliku da vidimo je izveo domaćin, Srpsko narodno pozorište, na sceni “Pera Dobrinović”. Može se primetiti da su, namerno ili slučajno, do sada viđene predstave rađene po tekstovima velikih srpskih pisaca koji su obeležili dvadeseti vek. Ovoga puta su to bile “Deobe”, po motivima romana Dobrice Ćosića za koji je dobio NIN-ovu nagradu 1961. Ćosić je prvi dobitnik (“Koreni”,1954) još uvek najznačajnije književne nagrade na ovim prostorima, i prvi lauerat koji je nagrađen dva puta. Za ovaj roman Petar Džadžić kaže da je to delo koje obeležava jednu epohu, ep i dramu u isto vreme. Kuriozitet ovog, drugog, uprizorenja “Deoba”, prvu dramatizacij, koja je nosila naslov “Otkriće”, su potpisali Jovan Ćirilov i Miroslav Belović, režija Mata Milošević uz asistenciju Predraga Bajčetića, 1961.g. Jugoslovensko dramsko pozorište, u produkcijskom smislu, karakteriše povezivanje a ne deljenje, jer su na ovom projektu udružili rad članovi četiri pozorišta sa juga i severa zemlje, dok se reditelj nalazi na čelnoj poziciji Beogradskog dramskog pozorišta, Jug Radivojević, što je sigurno za pohvalu. Pored oficijelno navedenih pozorišnih kuća aktivno učešće u produkciji su uzeli i članovi Novosadskog pozorišta- Újvidéki Színház.

foto: Srđan Pabblo Doroški

Spasoje Ž. Milanović je gradio dramatizaciju Deoba koristeći drugi svetski rat u kontekstu metafore i metonimije na duboko utemeljenom prokletstvu razarajućih podela koje prožimaju srpstvo i Srbiju od njenog nastanka. U prilog tome možemo pomenuti da svetosavska krilatica Samo sloga Srbina spasava, nije slučajno utkana u štit srpskog grba. Okosnicu dramske radnje čini iskonski sukob očeva i sinova koji se rasplamsava okviru dobro stojećih seoskih porodica, Babovića i Katića, i različitog poimanja životnih perspektiva u smutnim vremenima proizašlim iz ratnog požara koji se kao plima obrušio na meštane fiktivnih srpskih sela Prerova i Trnave. I dok je dramaturgija svoj pogled usmerila ka antičkoj tragediji izgleda da je rediteljski kreativni tim bio okrenut savremenim zbivanjima, pokušavajući da ovu epsku priču nadogradi raznovrsnim elementima scenskog izraza sa ne baš preteranim uspehom. Posrnuće glavnog lika Uroša Babovića, predstavnika tradcionalne škole, dominantnog alfa mužjaka, koji gazduje kućom i selom na osnovu vojničkog pedigrea iz prethodnog svetskog rata i spekulativnih poslova, poprima razmere antičke tragedije koja se, kroz nezgrapnu rediteljsku postavku, asocijativno proteže na ratna zbivanja iz devedesetih godina. Čini nam se da je kreativni tim, predvođen Jugom Radivojevićem, mogao da iznađe suptilnija rešenja u alegorijskim naznakama koje proizilaze iz dramaturškog predloška. Početni efekat mizanscenske znakovnosti, u prvoj trećini predstave, sa raštrkanim glumacima u publici, dijalozi u mraku dok preko glava gledalaca šaraju zaslepljujući svetlosni snopovi, namenjeni sabesednicima, ubrzo, nakon karakterizacije likova i mesta radnje, postaje monotona a protokom vremena i naporna za praćenje.

Centralni deo priče, obeležen nasilnim osavremenjavanjem scenske znakovnosti uvođenjem džipa, Mitsubishi pajero kao dominatnog scenografskog elementa na praznoj pozornici je samo naizgled začudan da bi do kraja, uz česte pauze radi prevoženja istog sa jednog na drugi kraj pozornice, delovlo suvišno, tehnički zahtevno a pri tom i zdravstveno opasno zbog izduvnih gasova u zatvorenom prostoru. Kostimografska stilizacija je dosledno pratila simptomatična rediteljska razmišljanja bukvalnim presvlačenjem srpskih seljaka in vivo u čizme martinke i pancire uz dodatak revolverskih futrola na butinama i savremeno automatsko naoružanje, tako da ova banalizacija izgleda naivno, verovatno želeći da potcrta saradnju savremenih četnika sa desničarskim organizacijama koje se ne stide fašističkih korena.

Posebno treba izdvojiti emotivnu muzičku podlogu Aleksandra Sebrića baziranu na etno/folklornoj zaostavštini sa snažnim elementima roka koji je jedan od boljih segmenata predstave i zasigurno bi se sa lakoćom mogao uklupiti u neki drugačiji rediteljski koncept.

foto: Srđan Pabblo Doroški

Sa druge strane moramo reći da, suštinski, ovu priču na okupu drži izuzetna glumačka postava koja se svim srcem trudi da udahne život rastrzanim likovima. Može se primetiti da ansamblu, iako okupljen iz različitih sredina, nije nedostajalo motivacije. Izgleda da su svi bili inspirisani značajem literarnog predloška kao i pokretanjem ove, u poslednje vreme neuobičajene saradnje, te da su pružili svoj maksimum.

Nebojša Savić, u ulozi Uroša Babovića, nas je još jednom uverio da je glumac u punoj snazi koji raspolaže širokim spektrom scenske ekspresivnosti, od bahatog, raspojasanog gazdetine do samoobmanutog, poraženog, koristoljubivog seljaka koji se krije iza maske nemoćnog bezrazložnog besa.

Sonja Damnjanović, u ulozi Vide, svoju raskošnu pojavnost i talenat kao da, silom prilika, čuva za tragične heroine okovane u patrijahalne konvencije iz kojih bukti prikrivena snaga koja sa minimalnim bleskom kroti vulkanske erupcije bahatog muža. Dejan Cicmilović, je veoma sugestivan i ubedljiv kao major poražene vojske, Kosta Cvetić, koji se dosledno drži položene zakletve dok se sa teškom mukom bori sa pravdoljubljivošću koja mu je utkana u gneteski kod. Igor Damnjanović, sluga kod Katića, se junački nosi sa razarujućim lomovima koji priprostog i naivnog slugu pretvaraju u izmanipulisanog krvožednog zločinca u katarzičnim scenama koje su uzročno/posledično vezane sa tragikom vremena u kome se silom prilika zadesio. Za Milana Kovačevića, u ulozi Adama Katića, možemo reći da svojom intelektualno zrelom i suzdržanom ironičnošću dodaje neophodni težinu te da se lucidno bori sa retoričkim zamkama koje nameće literarnost dramskog predloška. Moramo pohvaliti i mlađi deo ansambla, posebno Grigorija Jakišića, i njegovo zvizdačko umeće koje, uz njegovu pojavnost u uniformi mladoga komuniste, kod dobrog dela publike budi sentiment na neka drugačija vremena koja su bila obeležena sličnim muzičkim intonacijama.

Na kraju ipak želimo da preporučimo publici da pogleda ovaj hrabar iskorak iz prakse naši pozorišnih kuća bar da bi se upoznali sa nekim vrednim glumačkim imenima koja nemaju priliku da se često vide na sem scenama svojih matičnih kuća.