GOSPOĐA MINISTARKA – Branislav Nušić (takmičarska selekcija) Pozor! Pozorje! – piše Dragoljub Selaković

GOSPOĐA MINISTARKA – Branislav Nušić (takmičarska selekcija) Pozor! Pozorje! – piše Dragoljub Selaković

režija, adaptacija i izbor muzike: Tatjana Mandić Rigonat; scenograf: Stefano Katunar; kostimografija: Manuela Paladin Šabanović; dizajn svetla: Predrag Potočnjak; aranžmani i adaptacija muzike: Zoran Majstorović; lektorka i savetnica za scenski govor: prof. Ljiljana Mrkić Popović; savetnica za scenski pokret: Noemi Desardo; dizajner zvuka: Saša Predovan; muzičari: Zoran Majstorović, Osman Ejublu, Diego Vitasović, Pedro Rozental Kampusano; produkcija: Hrvatsko narodno kazalište “Ivana pl. Zajca” Rijeka (Hrvatska)

 

igraju: Olivera Baljak, Aleksandar Cvjetković, Jasmin Mekić, Ivana Bruk, Jelena Lopatić, Tanja Smoje, Dean Krivačić, Edi Ćelić, Aleksandra Stojaković Olenjuk, Nikola Nedić, Biljana Lovre, Toni Plešić, Mario Jovev, Đuzepe Nikodemo

Možemo skoro sa stoprocentnom sigurnošću da pretpostavimo da ni Alkibijad Nuša /Branislav Nušić (1864. – 1938.) nije verovao da će i posle stotinjak godina od premijernog izvođenja  “Gospođe Ministarke” (25.maj1929.) glavni akteri njegove najigranije komedije biti aktuelni ne samo u zemlji Srbiji već i diljem, sada nepostojeće države, koja je u to vreme još uvek bila maloletna. Sinoć smo na otvaranju 66. Sterijinog pozorja, gledajući Gospođu ministarku u izvođenju poletnog ansambla, Hrvatskog narodnog kazališta „Ivana pl. Zajca“ iz Rijeke, imali priliku da se, po ko zna koji put, uverimo da je Ben Akiba maestralno opisao skorojevićki mentalitet i malograđanštinu ne samo srpskog društva već i svih balkanskih naroda. Entuzijazam koji je zračio iz riječkog ansambla je u potpunosti pokazao da je selektor sa razlogom „Zlu vremenu, uprkos“ odabrao baš ovu predstavu da uveliča ceremoniju otvaranja najznačajnijeg pozorišnog festivala na prostoru bivše Jugoslavije.

Tatjana Mandić Rigonat se po drugi put sa Ministarkom pojavljuje na Pozorju, 2014. godine smo imali priliku da vidimo njenu mnogo smeliju postavku istog komada u produkciji beogradskog pozorišta „Boško Buha“ sa Goranom Jevtićem u ulozi Živke, za koju je dobio nagradu za glumačku bravuru „Zoran Radmilović“. Na nesreću ta predstava je, iz nepozorišnih razloga, kasnije skinuta sa repertoara. Ovoga puta se rediteljka odlučila za mnogo klasičniju postavku pretežno se pridržavajući standardnih obrazaca uz izraženo forsiranje persiflaže koje se, kako se priča bliži kraju, pretvara u grotesku. Čini nam se da je takvim pristupom stvoren otklon od savremenih događanja mada je u početku „mirisalo“ da će biti ošrtrijeg seciranja aktuelne stvarnost. Tu prvenstveno mislimo na korišćenje prepoznatljivih Bajaginih muzičkih skevenci koji se ipak utapaju u kafansko/ folklorne standarde.

Moramo pohvaliti izuzetno atraktivnu, znakovitu scenografiju Stefano Kuntara koja slikovito podvlači drastičnu statusnu razliku pre i tokom ministrovanja glavne junakinje. Kuntar je perfektno dozirao kičerajske elemente nameštaja uklapajući ih ogromne fotomontaže prepoznatljivih portreta sa likom i delom, glavnokomandujuće dizajnerke života i prostora u kome se ova farsa odigrava. Doduše ostaće nam nejasno zašto se koriste preterane količine scenskog dima u situacijama i kada imaju, posebo kada nemaju, neku posebnu svrhu mada ipak mislimo da se to može više pripisati rediteljskom postupku.

Takođe su izuzetno kvalitetna i kostimografska rešenja Manuele Paladin Šabanović koja veoma tačno pojačava nivo skarednosti tokom razvoja skorojevićke gramzivosti glavne junakinje, kao da iz scene u scenu želi da nam pokaže kako bahatosti i gluposti nema kraja tokom prisvajanja sve veće i veće količine moći.

Glumački ansambl predvođen nacionalnom dramskom prvakinjom Oliverom Baljak, u naslovnoj ulozi, se svojski trudio da se izbori sa originalnim ekevskim  tekstom što im je izgleda bilo preteško breme tako da su više pažnje posvetili toj mukotrpnoj borbi koja je ih je u dobroj meri sprečavala da pokažu svoje zavidne glumačke potencijale. Sa žaljenjem moramo konstatovati da veći deo ansambla nije uspeo u tome iako im se mora odati priznanje na uloženom trudu. Čini se da su se, kako je predstava odmicala, sve više koristili jeftinijim metodama, persiflaže. Iz opšteg proseka možemo izdvojiti Edija Ćelića kome uloga Ninkovića, dežurnog poltrona i ljubavnika svih novopostavljenih ministarki, daje mogućnost da svojom izveštačenošću i kvaziglamurom ne obraća pažnju na njemu neprirodan akcent. U pojedinim trenutcima se zadovoljavajućem standardu akcentualizacije istog a različitog jezika približila i Jelena Lopatić, u ulozi Rake, dok su njene izuzetne sposobnosti glumačke transformacije nažalost ostale zapostavljene.

Većina zamerki se ipak moraju uputiti rediteljskom pristupu ili onome ko je insistirao da se ovaj prepoznatljivi komad igra u originalnoj verziji teksta, ovakva postavka je možda atraktivna publici na matičnoj sceni gde se može tumačiti kao nekakva dešavanja, tamo negde daleko, a ne kao pojavni fenomen u svakom tranzicionom društvu koji je karakterističan za čitav naš region.

Ipak na kraju moramo još jednom pohvaliti riječki ansambl koji se žestoko oznojio da ispuni postavljene zadatke što je sterijanska publika umela da nagradi burnim aplauzom na kraju predstave.