Новосађани су у недељу, 24. новембра од 19.30 часова имали прилику да на сцени Пера Добриновић СНП погледају сценско музички пројекат посвећен песникињи Десанки Максимовић и драмској уметници Јелени Јовановић Жигон. У име фондације Симонида упућен је поздрав председнику Матице српске, затим госпођи Драгани Милошевић, покрајинском секретару за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама, домаћинима и публици. Поздравну реч одржао је књижевник Селимир Радуловић, управник Библиотеке Матице српске, иначе дугогодишњи пријатељ породице Жигон.На самом почетку ове неуобичајене представе публика је видела кратко филмско сећање на глумицу и присетила се улога и сцена које су ушле у антологију српског филма. Поред више од 50 главних улога на филму Јелена је налазила времена за песнике и поезију. Призната као велики чувар књижевне и поетске речи, неуморни истраживач српске поезије. Била је и муза многим песницима. Александар Аца Секулић за њу је испевао антологијску песму „Бар ти буди вечна“Њена љубав и дар за стихове изнедрили су и ову представу. Јелена је често била гост Новог Сада управо на овој сцени, где је одглумила своје омиљене улоге. Након одласка са сцене живота заблистала је у још једној улози, којој је посветила 10 година свога рада, истраживања, казивања и драматизације стихова Десанке Максимовић. Публика је чула и неколико цитата о Десанки и Јелени, уваженог песника Благоја Баковића које је написао под утиском ове песничке оде. Јелена Жигон потписује и сценарио ове представе, у којој поред инспиративног плесног пара наступају и њени унуци Стефан и Ања.Првакиња Драме Народног позоришта Ивана Жигон, директан учесник и редитељ овог несвакидашњег догађаја је у сваком смислу ћерка достојна своје мајке. Она је на крају ове вечери отпевала песму намењену чарним очима не само краљице Симониде, већ и Јелене, у аранжману композитора Предрага Радисављевића. Чули смо гласове Косовских божура који су јој то посветили одмах након одласка, а Ивана се придружила.Посебна захвалност изражена је домаћину Зорану Ђерићу као и његовим колегама који су уложили труд да представа изгледа овако како је изгледала. Такође и медијима који су испратили пројекат, а нарочито покровитељима Градској управи за културу Града Новог Сада и Српском народном позоришту.И на крају, постоји још нешто што фондацију Симонида веже за Јелену Жигон, а то је њено последње дело. У осамдесет петој години живота Јелена је оживела српску краљицу као симбол Косовскометохијског страдања. Сакупила је ђердан од 101 песме посвећене Симониди и објавила књигу. То би могао бити повод идућег сусрета, а са овог сви су изашли помало занесени и на крилима поезије. Са осећајем непролазности лепоте, љубави и уметности. Са осећајем присуства Јелене, која је оваплотила антологијске стихове које је инспирисала „Када падне свемирска ноћ, бар ти буди вечна.“За Војвођанске текст и фотографије: Ивана В.
